Фудбалска репрезентација Уругваја () позната по надимцима -{La Celeste}- („Небескоплави”) и -{Los Charrúas}- („Чаруа”), представља Уругвај у међународном мушком фудбалу. На међународној сцени дебитовала је 1902. године, а њом управља Фудбалски савез Уругваја, водеће тело фудбала у овој земљи, које је један од оснивача конфедерације КОНМЕБОЛ од 1916. и члан ФИФА од 1923. године. Репрезентација је такође била чланица Панамеричке фудбалске конфедерације (ПФЦ), која је од 1946. до 1961. године представљала покушај уједињења фудбалских савеза обе Америке. Домаћи терен Уругваја је стадион Сентенарио.
Уругвај се сматра једном од најуспешнијих репрезентација у међународним такмичењима, а ФИФА га је означила као „прву светску фудбалску велесилу”. Освојио је четири светска шампионата у организацији ФИФА — две златне медаље на Олимпијским играма и два Светска првенства. Прве две титуле светског првака у сениорској конкуренцији освојене су на Олимпијским играма у Паризу 1924. и Амстердаму 1928.,Polémica olímpica y mundial: ¿por qué Uruguay tiene cuatro estrellas en su camiseta? on ESPN.com.ar, 19 Jul 2024 што су били догађаји које је ФИФА директно организовала као отворена првенства на којима су могли да учествују и професионалци. На турниру у Паризу, Уругвај је у финалу савладао Швајцарску са 3:0, док је у Амстердаму победио Аргентину резултатом 2:1.Plata en el fútbol on El Gráfico Трећу узастопну титулу обезбедили су на премијерном Свеском првенству у фудбалу održanom у Монтевидеу 1930. године, где су у одлучујућем мечу победили Аргентину са 4:2.La primera final de la Copa del Mundo, El Gráfico, 30 Jul 2022 Четврта титула Уругваја уследила је 1950. године након тријумфа над домаћином Бразилом у одлучујућој утакмици резултатом 2:1. Овај сусрет и даље држи рекорд по броју гледалаца на једном фудбалском мечу у историји (продата је 173.850 улазница). На основу ових достигнућа, на грбу фудбалске репрезентације Уругваја налазе се четири петокраке звездице које је одобрила ФИФА. Уругвај је био непоражен на утакмицама светских шампионата од Олимпијских игара 1924. па све до полуфиналног пораза на Светском првенству 1954., што чини тридесетогодишњи низ без пораза током којег су освојили четири узастопне титуле на светским турнирима на којима су одлучили да учествују, пошто су одбили да наступе на Мундијалима 1934. и 1938. године. На регионалном нивоу, Уругвај је освојио Копа Америка 15 пута, укључујући и премијерно издање одржано 1916. године, и налази се на другом месту по броју титула у историји овог такмичења, одмах иза Аргентине, а последњу титулу су подигли 2011. године. На основу званичних међународних титула у сениорској конкуренцији, Уругвај заузима друго место по броју освојених великих трофеја, иза Аргентине.
Репрезентација Уругваја је током историје редовно заузимала високе позиције на глобалним фудбалским ранг-листама, остваривши свој највиши пласман на Фифиној ранг-листи у јуну 2012. године када је заузела 2. место. Такође су у више наврата заузимали прву позицију на Ело ранг листи у светском фудбалу. Током година, Уругвај је развио снажна фудбалска ривалства, од којих су најистакнутија она са суседним земљама — са Аргентином, познато као -{Clásico del Río de la Plata}- због заједничке географске позиције око реке Рио де ла Плата и културних сличности, као и са Бразилом, под називом -{Clásico del Río Negro}- („Ривалство Црне реке”), које је засновано на финалу Светског првенства 1950. године у фудбалском свету познатом као Мараканазо. Поред тога, ФИФА званично признаје Уругвај као „Шампиона светских шампиона”, након њиховог тријумфа на Златном купу светских шампиона 1980. године (познатом и као Мундијалито). Ово јединствено звање чини Уругвај једином репрезентацијом у фудбалској историји којој је ФИФА формално доделила ту титулу.
Историја Почеци (1900—1916) Историјски гледано, фудбал је био фундаментални елемент у консолидацији уругвајске нације и пројектовању слике о Уругвају на међународном плану почетком 20. века.
Уругвај је једна од најуспешнијих репрезентација на свету, са деветнаест званичних титула признатих од стране ФИФА, што је светски рекорд на нивоу сениорских националних тимова. То укључује два издања Светског првенства, два злата на Олимпијским играма из времена када су их играле сениорске репрезентације у организацији ФИФА (у то време једино фудбалско такмичење на глобалном нивоу), и петнаест титула шампиона Копа Америка.
Уругвај је, заједно са Аргентином, био први национални тим који је одиграо међународну утакмицу ван Британских острва, 16. маја 1901. године у Монтевидеу, када је Аргентина славила са 3:2. Међутим, пошто су тимови били састављени као комбиноване селекције градова, а не као званичне репрезентације, овај меч се сматра незваничним. На тој утакмици, Франк Шевалије Бутел, председник Аргентинске фудбалске лиге, имао је улогу линијског судије.
Постоје подаци који указују на још ранији сусрет, додуше не између две репрезентације, већ између представника њихових главних градова, Буенос Ајреса и Монтевидеа, одигран 15. августа 1889. године. Ове две селекције су се суочиле у знак обележавања седамдесетог рођендана британске краљице Викторије. Меч је одигран на терену познатом као New Ground у насељу Ла Бланкеада, а завршен је победом тима Буенос Ајреса над Монтевидеом резултатом 3:0. Вик Први званични меч између репрезентација Уругваја и Аргентине одигран је 20. јула 1902. године на терену Албиона, а Аргентина је победила са 6:0 (што је до данас остала највећа победа гостујућег тима у овом дербију). Од једанаест играча у стартној постави Уругваја, чак осморица су били чланови Насионала. Састав Уругваја на том мечу чинили су: Енрике Сардесон (Албион), Карлос Карве Уриосте (Насионал), Герман Аримало (Насионал), Мигел Небел (капитен, Насионал), Алберто Пеишото (Албион), Луис Карбоне (Насионал), Боливар Сеспедес (Насионал), Гонзало Ринкон (Насионал), Хуан Сардесон (Албион), Ернесто Бутон Рејес (Насионал) и Карлос Сеспедес (Насионал). Голове за госте постигли су Боливар Сеспедес (аутогол) и Вилијам Пул.
Дана 13. септембра 1903. године, Уругвај је остварио своју прву победу, савладавши Аргентину у Буенос Ајресу са 3:2, и то са саставом који су у потпуности чинили искључиво фудбалери Насионала.
Њихов чувени надимак, La Celeste („Небескоплави”), датира од прве међународне победе у Монтевидеу, 15. августа 1910. године, када је Аргентина савладана са 3:1. То је био први меч у којем је Уругвај носио светлоплаве дресове. Ова гарнитура је усвојена као национални симбол у знак признања за велики тријумф који је недуго пре тога остварио уругвајски Ривер Плејт над моћним Alumni-јем из Буенос Ајреса (2:1), наступајући у управо тим бојама.
Први међународни успеси (1916—1924) Уругвај је освојио прва два издања Првенства Јужне Америке: прво одржано у Буенос Ајресу 1916, а друго у Монтевидеу 1917. године.
Уругвајски национални тим постао је први континентални шампион, завршивши на табели испред Аргентине на Првенству Јужне Америке 1916. у Буенос Ајресу. Турнир се играо по бергерском систему, а реми без голова (0:0) против Аргентине у последњем колу донео је титулу „Небескоплавима”.
Уругвај је одбранио трон на наредном Првенству Јужне Америке 1917., овог пута пред својом публиком. Поново је питање шампиона решавано у последњем колу против Аргентине, а Уругвај је славио са 1:0 и тако по други пут узастопно постао првак Јужне Америке. мини|Репрезентација Уругваја која је 1917. одбранила континенталну титулу на домаћем терену.
На континенталном шампионату 1919. у Бразилу, Уругвај је поново стигао до одлучујућег меча. Након што је у регуларном току против домаћина било 2:2, тимови су завршили са истим бројем бодова, па је одиграна мајсторица. У том мечу Бразил је славио са 1:0 и освојио своју прву титулу, док је Уругвај завршио као вицешампион.
На Првенству Јужне Америке 1920. у Чилеу, Уругвај је поново уочи последњег кола био на челу табеле, а победом над домаћом селекцијом од 2:1 осигурао је своју трећу шампионску титулу. Победа Аргентине над Бразилом истог дана није била довољна, па су Аргентинци морали да се задовоље другим местом.
На турнирима одржаним 1921. (у Аргентини) и 1922. године (у Бразилу), Уругвај није успео да дође до трофеја, завршивши на трећем месту у оба наврата — најпре иза шампиона Аргентине, а потом иза домаћина Бразила. мини|Тим Уругваја из 1923. године. Овај тријумф на Првенству Јужне Америке имао је пресудан утицај на одлуку да се пошаље пријава за учешће на Олимпијским играма 1924. Првенство Јужне Америке се вратило у Уругвај 1923. и 1924. године. На турниру 1923. године, Уругвај и Аргентина су били изједначени на врху уочи последњег кола, а „Небескоплави” су на стадиону Гран парк сентрал савладали највећег ривала са 2:0 и узели титулу. Године 1924, реми 0:0 са Аргентином у последњој рунди био је довољан да Уругвај поново подигне пехар, захваљујући већем броју остварених победа на турниру.
Златно доба: Олимпијске игре и прво Светско првенство (1924—1930) мини|Фудбалери Уругваја изводе први почасни круг у историји фудбала након што су у Паризу 1924. победили Швајцарску са 3:0 и постали први званични шампиони света. мини|Репрезентација Уругваја из 1928. године која је у Амстердаму одбранила титулу светског првака победом над Аргентином. Уругвај је био прва јужноамеричка држава која је узела учешће на олимпијским фудбалским турнирима. Дебитовали су на Летњим олимпијским играма 1924. у Паризу, где су у великом финалу савладали Швајцарску са 3:0, освојивши тако први шампионат света који је ФИФА званично признала и организовала за професионалце и аматере. Уругвај се вратио на олимпијску сцену 1928. године, овог пута заједно са Аргентином (освајачем Првенства Јужне Америке 1927.). Обе селекције су стигле до финала; први меч је завршен нерешено 1:1, а у поновљеном сусрету Уругвај је славио са 2:1 и одбранио злато. Интересовање за ово финале било је незапамћено, те је широм Европе стигло више од 500.000 захтева за улазнице.
Уругвајски национални тим је својим олимпијским партијама потпуно очарао Европу, стекавши дивљење и поштовање широм света. Ови тријумфи су уздигли јужноамерички фудбал на глобални ниво у време када је тај континент још увек био у великој мери запостављен у међународном спорту. Олимпијски турнири 1924. и 1928. године били су једина такмичења која је ФИФА званично признала као светска првенства пре покретања Мундијала. Управо због тога Уругвај има право да на свом грбу поносно истиче четири звездице, иако је само Светско првенство освајао два пута (1930. и 1950. године).
Што се тиче континенталних успеха у овом периоду, Уругвај је освојио Првенство Јужне Америке 1926. у Чилеу. Нису учествовали на турниру 1925. у Аргентини (где је славио домаћин), завршили су као вицешампиони иза Аргентинаца 1927, док су 1929. године заузели треће место.
Премијерно Светско првенство 1930. Уругвај је предложио да буде домаћин првог Светског првенства 1930. године, а ФИФА је доделила то право овој земљи у знак обележавања стогодишњице од доношења првог уругвајског Устава (шп. Jura de la Constitución), али и као признање за две олимпијске титуле светског првака. У Европи је ова одлука наишла на велико незадовољство и неодобравање, уз аргументе да би турнир морао бити организован на старом континенту, пре свега у Енглеској као колевци фудбала. Такође су истицане бројне притужбе на рачун дугог прекоокеанског путовања и огромних трошкова које изискује одлазак у Јужну Америку.
Ипак, иако је уругвајска влада понудила да у потпуности покрије све трошкове пута и смештаја учесницима, многе европске земље су и даље одбијале да пошаљу своје тимове. ФИФА је игнорисала ове протесте, водећи се чињеницом да се Европа још увек опорављала од последица Првог светског рата, док је Уругвај уживао у потпуном миру и економској стабилности. Тако је први Мундијал ипак одржан у Монтевидеу.