мини|десно|250п|Кружна палета боја Боје видљиве људском оку
Боја Распон таласних дужина Фреквенцијски распон црвена ~ 625 – 740 -{nm}- ~ 480 – 405 -{THz}- наранџаста ~ 590 – 625 -{nm}- ~ 510 – 480 -{THz}- жута ~ 565 – 590 -{nm}- ~ 530 – 510 -{THz}- зелена ~ 500 – 565 -{nm}- ~ 600 – 530 -{THz}- цијан ~ 485 – 500 -{nm}- ~ 620 – 600 -{THz}- плава ~ 440 – 485 -{nm}- ~ 680 – 620 -{THz}- љубичаста ~ 380 – 440 -{nm}- ~ 790 – 680 -{THz}-
Боја је појам који се односи на одређени светлосни осећај физичке особине светлости, чија кретања региструје визуелни апарат (око и део мозга задужен за интерпретацију података), а која долази из неког извора или се одбија са површине неке материје. Зраци светлости су електромагнетна кретања тачно одређених таласних дужина. Људско око региструје све оне који се налазе у опсегу између 3600 и 7800 ангстрема. Део осталих светлосних кретања се може осетити помоћу других чулних органа.
+ Боја, таласна дужина, фреквенција и енергија светлостиБоја(nm)(THz)(μm−1)(eV)(kJ mol−1)Инфрацрвена >1000 <300 <1.00 <1.24 <120Црвена 700 428 1.43 1.77 171Наранџаста 620 484 1.61 2.00 193Жута 580 517 1.72 2.14 206Зелена 530 566 1.89 2.34 226Плава 470 638 2.13 2.64 254Љубичаста 420 714 2.38 2.95 285Блиска ултраљубичаста 300 1000 3.33 4.15 400Далека ултраљубичаста <200 >1500 >5.00 >6.20 >598
Када кретање на одређеној таласној дужини дође до људског ока, оно изазива одређен надражај који има за резултат перцепцију боје: жуте, плаве, црвене, итд. Ако у око доспе сноп кретања свих таласних дужина тада се региструје бела боја. Ако нека материја одбија зраке светлости свих таласних дужина, тада се та материја види као бела. Супротно томе је када одређена материја упија све зраке, односно не одбија ни једну таласну дужину, онда се та материју види као црна.boje, "Hrvatska enciklopedija", Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, 2017. Између те две границе налази се цео спектар боја.A-{rthur C. Hardy and Fred H. Perrin. The Principles of Optics. McGraw-Hill Book Co., Inc., New York. 1932.}-
Када се пусти да бела сунчева светлост падне на стаклену призму, она се ломи под различитим угловима, разлажући се на саставне делове, који излазе на другој страни призме у облику шарене траке боја. Тај ефекат се назива сунчев спектар боја. У сунчевом спектру се могу јасно видети девет боја са посебним прелазима. Тих девет боја чине: црвена, наранџаста, жута, жутозелена, зелена, зеленоплава, плава, индиго и љубичаста. Те боје такође се могу видети после кише, када се сунчеви зраци ломе кроз кишне капи разлажући се на спектар боја (дуга). Људско око разликује 160 нијанси боја сунчевог спектра. Ово не представља укупан број боја које људско око може да разазна. Нормално људско око разликује око десет милиона боја.
Боја се, такође, односи на прашкасту материју или пигмент, који има својство да обоји неку површину. Пигменти, у склопу са везивним средствима, се користе као средство за бојење и њиховим међусобним мешањем се могу добити све боје.
Проблематиком боја су се током историје људске цивилизације бавили многи угледни и учени људи међу којима се нарочито истакао њемачки физичар Вилхелм Оствалд, који је и први направио данас опште прихваћену подјелу боја према хроматским својствима.
Објашњење мини|десно|200п|Кад се посматра у пуној величини, ова слика се састоји од око 16 милиона пиксела, сваки од којих кореспондира различитој боји пуног сета -{RGB}- боја. Људско око може да разликује око 10 милиона различитих боја. мини|десно|250п|Дисперзија код оптичке призме узрокује да се бела светлост разложи на дугине боје. мини|десно|250п|Адитивно мешање боја: постоје три примарне боје: црвена, зелена и плава, комбиновањем којих се у оку ствара утисак свих осталих боја.
Боја је чулни доживљај који настаје када светлост карактеристичног спектра побуди рецепторе у мрежњачи ока. Боју се такође приписује површинама објеката, материјалима, светлосним изворима, итд. зависно од њихових својстава апсорпције, рефлексије или емисије светлосног спектра.
У видном спектру, зависно од скупа боја које људско око може распознати, долазе редом црвена, наранџаста, жута, зелена, плава, љубичаста. Због тога је и назив за подручје у спектру електромагнетних таласа учесталости (фреквенције) испод светлосног таласа који одговара црвеној боји инфрацрвено зрачење, а изнад учесталости таласа за љубичасту боју ултраљубичасто зрачење. Људско око не запажа то зрачење (тада се види друга боју која је у позадини), али га запажају видни органи неких животиња, на пример пчела. Спектар боја се може видети ако се сноп беле светлости усмери на оптичку призму, чиме долази до њеног расипања (дисперзије). Инфрацрвено зрачење се може запазити на други начин: ако се на његовом путу у расутом спектру нађе термометар, температура бива повишена - људски организам доживљава то зрачење као топлоту.
Традиционална подела боја у уметности је на основне и сложене. Три основне боје су: црвена, жута и плава. Основне се не могу добити мешањем других боја. Оне се зову и примарне боје. Три сложене боје добијају се мешањем основних боја: црвена + жута = наранџаста, плава + жута = зелена и плава + црвена = љубичаста. Те боје се називају и секундарне. Терцијарне боје добијају се мешањем примарних и секундарних (на пример плавозелена, жутозелена и друге).
Друга подела боја је на топле (црвена, жута, наранџаста) и хладне (плава, љубичаста, зелена). Тако су подељене зато што се у природи могу приметити уз одређена топлотна стања (црвено – ватра, плаво – море). У неутралне боје спадају смеђа, кафена и слично.
Комплементарне боје су две боје од које једне нема ни мало у другој боји. Оне се налазе на супротним странама Оствалдовог круга боја. То су: наранџаста и плава (зато што наранџаста настаје мешањем црвене и жуте, тј. у себи нема нимало плаве боје), љубичаста и жута, црвена и зелена.
Дугине боје обухватају спектар шест боја (примарне и секундарне) које се могу видети пропуштањем зрака светлости кроз тространу кристалну призму.
Наука која се бави проучавањем боја зове се оптика.
У другим делатностима системи боја се се одређују на темељу практичних и технолошких разлога. Код адитивног мешања боја које се користи у телевизији и рачунарству највећи распон приказа боја добија се када су примарне боје црвена, зелена и плава. Код суптрактивног мешања боја које се користи у фотографији и штампарству примарне су боје цијан, магента и жута, при чему се у штампарству ради постизања већег контраста додаје још и пигмент црне боје.
Симболично значење боја 250п|мини|десно|Просторије у боји.
Боје су увек имале и велику симболичку вредност. На пример златна боја (посебно у хришћанском сликарству) представља исијавање духа и светости, док је љубичаста (пурпурна или порфирна) владарска боја. Римски цареви који су наследили титулу добијали додатак -{Porfirogent}- (рођен у порфиру) због ретког љубичастог камена – порфира који су цареви довозили из далеког Египта.
Симболичка вредност боје мења се зависно од окружења.Berlin, B. and Kay, P., . Црвено је, на пример, боја љубави, али у политичком животу она означава комунизам. Зелена је боја наде, али уједно и ислама, и покрета за заштиту природе – зелених. У европском културном кругу црно је боја жалости и покоре, међутим на далеком истоку, нпр. у Индији, то је бела боја. Остале боје су исто тако симболичне: жута је боја жидовства, али и Ватикана; црна је боја фашизма и терора уопште; ружичаста означава оптимизам, љубичаста љубомору, итд.
У новом веку боје су најважнији чиниоци државних застава. Бојом су означени и спортски клубови. Боја је често одредница неког града (у Лондону црвени аутобуси и тргови...). Боје су и саставни делови заштитних знакова појединих производа (црвена подлога за бела слова – Кока-кола, љубичаста Милка, итд.).
Црвена - љубав, страст, радост, тамноцрвена - враг, револуционарна боја свих застава. Плава - аристокрација, истина, верност, племенитост. Зелена - мир (маслинова грана, ловоров вијенац), нада, бесмртност (евергрин). Жута - ум, памет, светло, разум. Љубичаста - чаробњаштво, покора, стрпљење, уметност. Наранџаста - плодност, сјај, богатство. Ружичаста - слаткоћа, срамежљивост, њежност, девојаштво. Гримизна - част, краљевство, кардиналска боја, достојанство, богатство, узвишеност. Бела - чистоћа, мир. Црна - туга, болест, смрт, несрећа, терор.
Психолошко деловање боја Свака боја има одређено психолошко деловање, то јест изазива разне осећаје. Ово су примери неких боја и њихових деловања:
Црвена - снажно, раздражујуће деловање, поправља расположење, убрзава пулс, дисање и мишићну напетост. Жута - делује подстицајно, изазива радост и весеље, и представља наду. Велике је видљивости и употребљава се у промету. Наранџаста - делује свечано, весело, изазива осећај здравља, животне радости. Зелена - одмара, делује благо, ствара унутрашњи мир, одмара вид. Плава - делује смирујуће, супротно од црвене, пасивно, хладно, потиче концентрацију и умирује. Љубичаста - делује мистично, тајанствено, очаравајуће и пригушује страсти. Бела - умара.
Просторно деловање боја У људском оку топле боје се чине ближима, а хладне даљима, иако се налазе на истој удаљености одока. Просторне вредности су понајбоље искористили сликари у уметности (колористичка перспектива), а посебно фовисти.
Својства боја мини|десно|300п|Функција осетљивости ока приказана је на дијаграму којему се на апсциси налазе таласне дужине приближно је симетрична крива с оштрим максимумом једнаким јединици на таласној дужини 555 -{nm}- за дневну осетљивост (црно) и 507 -{nm}- за ноћну осетљивост (зелено). Њезина је вредност за таласну дужину 600 -{nm}- 0,63, а за таласне дужине 380 и 780 -{nm}- износи 0. мини|десно|300п|Према теорији Томаса Јанга и Хермана фон Хелмхолца, људско око има три одвојена рецептора осетљива за три основне боје (црвено, зелено и плаво).
Боја има различита својства: хроматска, тонска и контрастна. Основна су својства (карактеристике) сваке боје њен тон (зависи од фреквенцији емитованог односно рефлектованог зрачења), сјајност (зависи од јачине или интензитета зрачења) и засићеност (зависи од чистоће боје, то јест од додатка црне или беле примесе).
Мешањем појединих боја спектра добивају се различити тонови, то јест нове, друге боје. Мешањем две боје којима положај у спектру није удаљен настаје боја која лежи између њих (на пример наранџаста боја добијена мешањем црвене и жуте). Као резултат мешања неких боја удаљених у спектру (комплементарних, на пример љубичасте и жуте) настаје бела боја. Ако се чисте, хроматске боје, мешају са белом, добивају се јасне, светле боје; ако се мешају с црном, настају тамне, загасите боје.
Израђени су различити системи за класификацију појединих нијанси боја (Оствалдова скала, Манселова спецификација боја), који се примењују у природним наукама, за декорације и друго. Према теорији Томаса Јанга и Хермана фон Хелмхолца, људско око има три одвојена рецептора осетљива за три основне боје (црвено, зелено и плаво), а осећај боје настаје суперпозицијом та три основна осећаја; према томе, нормално је око полихроматично. Дихроматично око је осетљиво за две боје, а монохроматично за једну боју (слепоћа за боје је далтонизам).
Поједине боје имају различито психофизиолошко деловање, па се деле на топле (црвена, наранџаста, жута) и хладне (плава, љубичаста). Плави амбијент смирује, а црвени стимулише и узбуђује. Гете је поделио боје на позитивне и негативне; љубичасту боју повезивао је с весељем, црвену с моћи, модру с миром и хладноћом, зелену с привлачењем, тамножуту са смешним, светложуту с племенитим. Две или више боја заједно могу изазвати осећај хармоније. Одабирање и комбиновање складних боја важно је како у ликовној уметности, тако и у индустријском обликовању, декорацији просторија, изради одеће и многих производа намењених широкој потрошњи.
Боје и прозирност тела