десно|безоквира Хомерско питање обухвата питање ко је саставио јуначке епове и народне епске песме. Немачки филолог Ф. Волф је оспорио постојање Хомера. Тврдио је да песме које су ушле у састав Илијаде није спевао један песник и да јединство Хомерових песама потиче из каснијих обрада и уметака. Хомерским питањем су се бавили разни испитивачи преко 200 година. Они сe према полазним гледиштима могу поделити у две основне групе – на аналитичаре и унитаристе.

Унитаристи су заступали тезу о јединству Илијаде и Одисеје и о стварном историјском постојању Хомерове песничке личности.

Аналитичари су трагали за неусклађеностима и неподударностима у Хомеровим песмама. Поделили су Хомерове песме на више мањих или већих целовитих песама.

Временом су се ова два екстремно супротстављена става приближила. Унитаристи прихватају да је Хомер живео у време када је епска традиција била снажно развијена, да је изникао из ње и да се користио њеним мотивима, тематиком, стихом, изражајним средствима.

Аналитичари су прихватили да је постојао један велики песник, али се нису могли одлучити између две могућности: да је Хомер дао основно језгро које су каснији песници умецима и додацима проширили; и да су Илијада и Одисеја дело генијалног редактора који је постојеће самосталне песме сакупио у јединствени еп.

Поставке и историја хомерског питања

Решавање хомерског питања унутар историје светске и грчке националне фолклористике представља један од најкрупнијих научних подухвата који је из темеља преобразио разумевање настанка и еволуције епског песништва. Корени овог сложеног филолошког проблема сежу још до Аристотелове Поетике, али је његов прави, превратнички замах отпочео крајем осамнаестог века када је немачки класични филолог Фридрих Аугуст Волф оспорио историјско постојање самог Хомера. Волфова скептичка теза поделила је научну јавност на два супротстављена табора: унитаристе, који су непоколебљиво бранили јединство Илијаде и Одисеје и историјску аутентичност песникове егзистенције, и аналитичаре, који су уочавали бројне контрадикторности у текстовима и доказивали да су ови монументални епови заправо настали механичким спајањем мањих, првобитно самосталних народних песама, услед чега се њихово учење често назива и „теоријом прапесама”.

Током два века интензивних расправа, ова два теоријска пола су се постепено приближила, при чему су унитаристи прихватили да је Хомер стварао у условима високо развијене и зреле епске традиције из које је органски израстао, док су аналитичари морали признати постојање једног генијалног редактора који је постојећим народним песмама даровао непревазиђено композиционо јединство. У овом дуготрајном научном дијалогу, јужнословенска усмена епска традиција одиграла је прворазредну, кључну улогу. Већ у време када је Вук Стефановић Караџић почео да бележи и објављује српске народне песме, Јакоб Грим је, поводом немачког превода Талфијеве, визионарски указао да наша жива епска поезија представља аутентичан и јединствен културни феномен који настанак великих хомерских епопеја може разјаснити знатно боље и уверљивије него било који други европски средњовековни спев. То је подстакло огроман талас интересовања европских научника који су кроз утврђивање сличности и разлика између хомерског и нашег десетерца покушавали да дешифрују тајну постанка епа.

Преломну фазу у решавању хомерског питања донела су строга теренска истраживања која су током прве половине двадесетог века на нашем тлу спровели Матија Мурко, Герхард Геземан, и пре свих, амерички класични филолози Милман Пари и Алберт Лорд. Проучавајући живу усмену традицију крајинске српске епике, ови научници су на емпиријским примерима необориво доказали да су Хомерови спевови првобитно живели искључиво у усменом преношењу и извођењу, те да се на примеру наших народних песама, које представљају својеврстан предстадијум епа, може научно реконструисати и потврдити сам процес епизације, односно постепеног срастања краћих песама у сложене и обимне епске целине. Кључни теоријски плод ових истраживања представља Лордова епохална студија Певач прича (The Singer of Tales) из 1960. године, у којој је уобличена теорија усмене формуле као темељног механизма песничке продукције и репродукције у неписменим културама. Усмена епска формула (означена и као стереотип, клише, стајаће или опште место) дефинише се као темељна и базична јединица за обликовање народне епске песме. Она представља свесну језичку фиксацију, која може обухватати један или неколико стихова, читав наративни одељак, или пак само једну реч у виду сталног епитета, и која се доследно понавља у већем броју различитих песама. Епска формула се у науци не посматра као производ индивидуалног хира, већ као надиндивидуални резултат дуготрајног одабирања унутар певачке традиције, који се преноси с генерације на генерацију и служи као незаменљиво оруђе при стварању нових песама. Насупрот старијим, упрошћеним схватањима, формула се не сме третирати искључиво као просто мнемотехничко средство које певачу служи за олакшано памћење дугог текста, нити као пуки начин за одмарање пажње слушалаца. Будући да је најтесније и органски срасла са самим језиком и специфичном композицијом песме, она представља саставни део креативног, уметничког поступка који директно омогућава функционисање запјевака, допјевака, епског понављања и епске ширине.

Функционисање усмене формуле као живог механизма певања почива на закону „везане импровизације”, што је термин којим је теоретичар Максим Браун прецизно дефинисао природу усменог епског стварања. Унутар овог поетичког система, народни певач или гуслар никада не памти целину песме дословце, слог по слог, нити је преноси у непроменљивом облику, већ свако појединачно извођење представља чин непоновљивог, тренутног коауторског стварања пред публиком. Владајући једино апстрактном схемом композиције, концептом који је утемељио Герхард Геземан, а који је певач примио из традиције, он ту схему током самог певања слободно испуњава и оживљава општим местима, шаблонима и уиграним епским формулама. Добар део ових формула певач преузима из богатог колективног наслеђа, прилагођавајући их сопственом естетском укусу, док други део, сразмерно својој даровитости, ствара сам. Када пева о потпуно новом, савременом историјском догађају, певач примењује идентичан поступак, користећи раскошну ризницу већ уобличених, конвенционалних схема за описивање мегдана, свадбе, боја, отмице или погибије јунака.

Овај динамични механизам додатно осветљавају рани истраживачки закључци Александра Гиљфердинга, који је током скупљања руских биљина прецизно уочио да се структура усмене епске песме састоји из две врсте места: типских (односно сталних) и прелазних места. Типска места, која најчешће обухватају детаљне описе јунака, опреме, коња или пак управни говор ликова, певач (односно сказитељ) зна савршено напамет и изводи их потпуно идентично, без обзира на то колико пута понављао песму. Насупрот њима, прелазна места, која служе за повезивање радње и изношење самог тока догађаја, никада се не уче напамет. Певач у свом памћењу чува само грубу, општу окосницу радње, док саме стихове и конкретне језичке изразе формулише и склапа непосредно током самог извођења, скраћујући их, проширујући или мењајући редослед стихова у зависности од тренутне инспирације и реакције присутне публике. Тиме се потврђује да свака народна епска песма у себи на чудесан начин сједињује неприкосновено наслеђе предака и аутентични, тренутни стваралачки удео самог певача, који у строгим оквирима традиције успева да изрази сопствену уметничку и људску личност.

Управо у овом прожимању традиције и тренутне креације лежи одговор на питање како усмена епска формула успешно премошћује дубоки историјски јаз који влада између усменог извођења и писане редакције великих епова. Када су хомерски епови, након векова неписменог преношења, око 800. године пре нове ере коначно фиксирани писмом у форми рукописа, они су у својој структури трајно конзервисали базичне одлике усмене формуле. Присуство сталних епитета, попут „ружорасте зоре” или „брзоногог Ахилеја”, који се у тексту јављају чак и у ситуацијама које привидно противрече њиховом тренутном значењу, необориво сведочи о томе да ови стихови нису плод кабинетског рада, већ представљају верно записане формуле усменог певања. Формула је, дакле, функционисала као живи, органски мост: она је неписменом певачу пружала неопходну стабилност и брзину при импровизацији монументалних спевова, док је потоњим писменим редакторима обезбедила готов, изоштрен и високостилизован песнички језик који је могао бити безбедно пренесен на пергамент или папирус без губљења своје изворне еуфонијске и ритмичке снаге. Захваљујући овом јединственом споју, усмена епска формула се у модерној науци о књижевности не разуме само као техничко помагало, већ као врхунски естетски и когнитивни код који је омогућио да се живи, пролазни људски глас и колективно-историјско памћење човечанства трајно и вишезначно оваплоте у вечни и универзални смисао писане речи.

Референце

Категорија:Хеленска књижевност