Други крсташки рат је други велики крсташки поход, вођен у периоду од 1147. до 1149. године. Покренуло га је муслиманско освајање грофовије Едесе 1144. године. На покретање Другог крсташког рата позивао је папа Евгеније III, а у придобијању маса велику улогу одиграо је цистерцит Бернард од Клервоа. Други крсташки рат је први крсташки рат кога су предводили европски краљеви. Француску војску предводио је краљ Луј VII Капет, а немачку војску Конрад III Хоенштауфен. Рат је завршен неуспехом.

Увод Крсташи су током Првог крсташког похода основали три државе: грофовију Едесу, кнежевину Антиохију и Јерусалимску краљевину. Године 1109. основана је и грофовија Триполи. Крсташке државе су у периоду између прва два крсташка рата непрестано водиле ратове са разним муслиманским владарима, али је било и међусобних сукоба због којих је образовано и неколико савеза између крсташких и муслиманских вођа.

На челу главне крсташке државе, Јерусалимске краљевине, до избијања Другог крсташког рата на престолу је боравило четири владара: Готфрид Бујонски, Балдуин I, Балдуин II ле Бурж и Фулк I Јерусалимски са својом женом Мелисендом. Атабег Мосула Ибад ед Дин Зенги је почетком тридесетих година почео угрожавати независност крсташких држава. Његови походи накратко су прекинути доласком византијског цара Јована Комнина у крсташку земљу (1142. година). Он је захтевао повраћај кнежевине Антиохије на коју је Византија полагала право још од времена Првог похода. Међутим, Јован је погинуо приликом опсаде неког града погођен стрелом у око. Исте године умро је и Фулк Јерусалимски. Смрћу Фулка Јерусалимског Краљевина је изгубила можда последњег јаког владара. Краљица Јерусалима постала је Мелисенда. Користећи се сукобима међу крсташким баронима, Зенги напада грофовију Едесу.

Пад грофовије Едесе

Едесом је у то време командовао син Жосцелина од Куртенеа, Жосцелин II. Зенги је стигао пред зидове града 28. новембра 1144. године и подигао опсаду. Жосцелин се тада није налазио у граду већ се, сазнавши за Зенгијев долазак, склонио у свој дворац у Турбеселу са друге стране Еуфрата. Сазнавши да је град под опсадом, затражио је помоћ од Мелисенде и Ремона од Поатјеа. Међутим, спасилачке армије нису успеле да стигну на време. Зенги је све бешње нападао град који се грчевито бранио. Када је једна од кула минирана и срушена, муслимани су упали у град и извршили покољ. Од крсташа се нико није успео спасити. Хришћани су више страдали од повреда приликом бега него од турског мача. Град је освојен 24. децембра, а цитадела је пала два дана касније.

Зенги ипак није допустио да муслимани потпуно униште локално становништво већ је ускоро наредио престанак покоља и чак повратак све опљачкане имовине. Ово је важило искључиво за домаће хришћанско становништво, док су муслимани према франачким хришћанима били немилосрдни.

Реакција у Европи У Европи је сазнање о паду Едесе изазвало велико запрепашћење. Многобројни ходочасници који су се враћали из Јерусалима ширили су страшне вести. Почетком 1145. године код папе Евгенија III стигло је посланство јерменске цркве која је предлагала унију са римокатоличком. Од њих је папа сазнао све детаље. Колико је познато, Жосцелин није тражио помоћ од папе, али је то учинио Ремон од Поатјеа. Вест је највише одјекнула у Француској будући да је већина крсташких барона била из ове државе. Француска црква је вршила притисак на папу да организује нови крсташки поход против муслимана. Томе у прилог ишла је и неочекивана смрт Зенгија кога је 1146. године убио слуга на спавању.

За одлазак у Свету земљу био је заинтересован и француски краљ Луј VII лично јер је једном приликом наредио покољ хришћанског становништва у граду Витри у Шампањи па је сматрао да ће се убијањем муслимана искупити за убијање хришћана. Уз све то, Луј се сматрао директним наследником Карла Великог па је стога сматрао за дужност да и он, као и његов претходник крене у Свету земљу. Тада се веровало да је Карло заиста организовао први крсташки поход. Уосталом, Луј није имао избора. Крсташки ратови ушли су у крв ритерском друштву у Француској. Све осим одласка у Свету земљу сматрало би се за извлачење. Његов одлазак у Свету земљу био би преседан, по први пут у историји Капета један краљ би француску војску извео ван Француске.

Припреме У договору са папом Евгенијем, Луј је позвао француско племство на крсташки рат. Међутим, одзив није био никакав. Становници Француске су се доста наслушали страхота да би онако слепо, као пре педесет година, кренули у авантуру без повратка. Краљу је био потребан човек који ће анимирати исте оне жеље из почетка крсташких ратова, а које су за све ове године помало потонуле у заборав. Најпогоднији за то био је Свети Бернард.

Од почетка крсташких ратова опатија Клини се страховито обогатила. Њена имовина, раскошне цркве и литургијски сјај никако нису могли добити одобравање од оних који су тражили еванђеоски идеал, патње, аскезу и мистицизам. Цистерцит, Бернард од Клервоа, био је већ дуже време највећи ауторитет хришћанског света. Нико се није могао мерити с њиме; делио је лекције краљевима, грдио папе, проповедао јеванђеоски живот, а сам је био велики намћор који је својим угледом немилосрдно гонио све оне који се, по његовим мерилима, нису уклапали у хришћански живот.

Проповеди у Француској Почетком марта 1146. године папа Евгеније је званично одобрио Бернарду проповедање крсташког похода. Дана 31. марта 1146. године Свети Бернард се обратио француском племству у Везлеу. Ова представа требало је да се одржи у затвореном простору, али је због мноштва слушалаца одржана на отвореном пољу. На уздигнут подијум је лично краљ Луј VII, под заставом коју је послао папа, помогао Бернарду да се попне. Тада је Бернард одржао свој можда и најбољи говор. Пад Едесе је представио не као катастрофу већ као део Божијег плана јер Бог је дозволио Зенгију да освоји државу како би хришћанима омогућио да исперу своје грехе.

Треба напоменути да Бернард у својим говорима никада није показао да мрзи ислам као религију. За њега је једноставно постојала чињеница да је Света земља њима пала у руке. Током Првог крсташког рата сви проповедници су се обраћали хришћанском свету као колективу. Бернард се овога пута обраћао појединцима приказујући Други крсташки рат као могућност индивидуалног спасења душе.

Када је Свети Бернард завршио свој говор, краљ Луј је клекао пред њега и из његових руку добио црвени крст. За њиме су следили и многи од присутних, а Бернард није могао задржати сузе па их је брисао платненим крстовима и онда их делио усхићеном народу. Ни то није било довољно, па је на крају цепао делове сопствене одеће и делио место платнених крстова којих је недостајало. На крају овог говора одржано је већање на коме је закључено да је потребно годину дана да се поход припреми.

Сличне успехе је Свети Бернард доживео у читавој Француској.

Проповеди у Немачкој Након Француске, Свети Бернард је прешао у Немачку, најмоћнију државу тог доба са најбројнијим хришћанским становништвом. Тамо су позиви на крсташки рат поново почели изазивати антисемитизам, а покретач је био неки цистерцитски монах по имену Раул који је путовао и позивао хришћане да нападну Јевреје. Писма која му је Бернард слао никако нису утицали на њега. Бернард је у Немачку стигао октобра 1146. године. Одмах по доласку је зауставио Раула тврдећи да је послат од ђавола.

Успех Светог Бернарда у Немачкој био је огроман. Одржао је проповеди у Фрајбургу, Баслу, Шафхаузену и Констанци. Његове проповеди подсећале су на проповеди Петра Пустињака. Бернард је говорио латинским језиком тако да га је мало ко разумео. Ипак одушевљење је било огромно, а неколико пута је претила опасност да светина у екстази не растргне Светог Бернарда. И моменат када је Бернард држао проповеди био је изузетно повољан за активности такве врсте. Немачка је већ дуже време патила од страховите глади тако да су у већ од глади полулудом народу екстатичне визије Светог Бернарда лако изазивале реакције попут верске хистерије. Народ је био жељан чуда тако да су се многи до крви тукли и убијали како би дошли у ситуацију да их сенка Светог Бернарда дотакне.

Циљ Светог Бернарда био је да убеди немачког цара Конрада III да организује поход. Конрад је већ био стар и болестан тако да је било тешко поверовати да ће он кренути на тако напоран пут. Стога се нимало није обрадовао када је сазнао за вест о доласку Светог Бернарда тим више што се Бернард према њему обраћао као према индивидуи а не као према цару. На крају је цар под налетом речитости Бернардове ипак пристао да крене у рат. Заплакао је и обећао да ће ставити крст на себе и кренути у поход.

Резултат Свети Бернард ипак није био задовољан постигнутим. У марту 1147. године у Франкфурту је позвао на крсташки рат, али против Словена. Недуго затим, гомиле Енглеза, Фламанаца и Фризијаца, под директним утицајем Светог Бернарда, кренуло је у Шпанију не би ли и тамо помогли борбу против муслимана (реконкиста). Стигли су тачно на време да узму учешћа у страховитом покољу муслимана у Лисабону (24. октобар)Алварес, Пећароман. . Сада је коначно и Свети Бернард био задовољан јер је успео да анимира три крсташка похода: у Свету земљу, Шпанију и на Словене. За овим крсташима кренули су и цистерцитски монаси не би ли оснивали своје манастире у новооснованим земљама.

Међу армијама које су се кретале ка Светој земљи никако није било љубави. Између француске и немачке војске владао је антагонизам јер су ове две државе биле у ратном сукобу. Осим тога, у Европи је постојала легенда да ће неки владар, наследник Карла Великог, најавити долазак хиљадугодишњег мира и просперитета који претходе другом Христовом доласку, тако што ће ући у Јерусалим. Велики део проповеди које су се односиле на Други крсташки рат управо се базирао на овоме, а све је то утицало и на Конрада и Луја. Обојица су веровала да су управо они ти који ће испунити пророчанство будући да су се обојица сматрали наследницима Карла Великог.

Армије

Крајем маја 1147. године Конрад III је покренуо своју армију ка Цариграду. Процењује се да је армију чинило око 20.000 крсташа. Са царем је био и један контингент из Лорене. У армији су се налазила крупна феудална имена: Фридрих од Швабије (касније Фридрих Барбароса), Ото од Фрајзингена, Хенри од Аустрије, Велф Баварски, Херман од Бадена, Хенри од Тула, Стефан (бискуп Меца), Вилијам V од Монферата... Наравно, ту је било мноштво супруга, кћери, љубавница, сликара, музичара, кувара, заправо читава булумента оних који је требало да баронима олакшају овај пут.

И поред међусобних сукоба, армија без већих инцидената долази до Цариграда (20. јул). Тамо је остала до септембра када су прешли на другу страну Босфора.

Француска армија кренула је нешто касније (8. јуна). Уз француског краља Луја VII путовала је и краљица Елеонора Аквитанска, чувена лепотица и највећи земљопоседник у Европи. Сама француска армија била је веома слична немачкој. И ту су била најкрупнија имена француског племства – Анри од Шампање, Алфонс Жордан (син Ремона Тулуског), Тијери од Фландрије, краљев брат Роберт... И ту је било мноштво сиромашних ходочасника.

Византија