Анафилактични шок (АШ), генерализована реакција преосетљивости, системска анафилаксија, хиперсензитивна алергија, () је нагла и често смртоносна генерализована реакција преосетљивости која настаје у току једног до пет минута, најчешће после примене парентералних лекова, контрастних средства (у радиологији) или нехуманих беланчевина. Ово алергијско стање карактерише се драстичним падом минутног волумена срца и артеријског притиска. То је у првом реду последица реакције антиген-антитело, која се одвија у целокупном циркулационом систему, непосредно након уласка антигена у циркулацију сензибилисане особе.
Механизам системске анафилаксије може бити алергијски и неалергијски.Jones AE, Kline JA. Shock. In: Marx JA, ed. Rosen’s Emergency Medicine: Concepts and Clinical Practice. 7th ed. Philadelphia, Pa: Mosby Elsevier; 2009:chap 4.Parrillo JE. Approach to the patient with shock. In: Goldman L, Ausiello D, eds. Cecil Medicine. 23rd ed. Philadelphia, Pa: Saunders Elsevier; 2007:chap 107. Анафилактична реакција која се развије пре појаве уртикарије (копривњаче) или Квинкеовог едема, генерализована уртикарија, Квинкеов едем, бронхоспазам или колапс који може да настане након уједа инсекта нису анафилактични шок.: McGraw Hill; 2008:chap 264.
Историја мини|Шарл Рише француски физиолог (1850—1935) први је осмислио термин анафилакса Анафилатична реакција била је позната древним Грцима и Кинезима још из раних периода медицине. Тако и сам термин анафилакса потиче из грчког језика, од грчких речи „ἀνά” - ана, што значи „против” и „φύλαξις” - филаксис, што значи „заштита”.
Први документовани случај анафилаксе, који је остао је забележен на хијероглифима, догодио се у 2640. години п. н. е., након што је Египатски фараон Менес, мистериозно умро од уједа осе или стршљена.Wadell LA 1930 Egyptian civilisation. Luzac & Co., London
Нешто касније, у списима из Вавилона, откривена су два различита извора о смртним исходима насталим након убода осе.
Термин „афилакса” први је осмислио француски физиолог Шарл Рише 1902. године, који је прво на броду принца Алберта од Монака, а потом и у лабораторији у Паризу изучавао дејство отров који излучују медузе. Он је отров убризгавао у тело паса, у покушају да активном имунизацијом добије вакцину против отрова медуза. Ужаснут открићем да накнадно унете врло мале дозе отрова изазивају неочекивану и драматичну алергијску болест, која се манифестује бржим и израженијим потешкоћама у дисању и убрзо смртним исходом у року 30 минута, он је ту реакцију окарактерисао као анафилактични шок, мењајући нешто касније и назив афилакса у „анафилакса” јер му је та реч наводно лепше звучала. Рише је са правом закључили да имунски систем постаје након првог контакта са алергеном сензибилисан током првих неколико недеља, и да зато након поновног излагања организма алергену, реагује тешком анафилактичном реакцијом (шоком).
Захваљујући овим и другим радовима на изучавању анафилаксе, Шарл Рише је додељена Нобелова награда за физиологију или медицину 1913. године.
У првој половини 20. века, анафилактична реакције најчешће је била узроковане вакцином против дифтерије и тетануса која је у том периоду прављена из коњског серума. Данас, примена коњске вакцине је укинута и уместо ње за превенцију тетануса, користи се хумани или људски серум, па су анафилатичке реакције на овај серум знатно ређе. Тих деценија истраживачи су схватили да се слични симптоми (као и након уноса хране, убода инсеката или контакта са медузама) могу изазвати интравенском инјекцијом хистамина,код kod људи или животиња ако претходно нису сензибилисани (анафилактоидна реакција).
У 1956. године, Мери Хјуит Ловеле доказала је да се интравенским убризгавање отрова оса може изазвати анафилакса у особа алергичних на ујед осе. Она је касније користила оса од кога је правила екстракат за успешну имунизацију такви појединца.
Најчешћи узроци анафилаксе у 20. веку и касније, постали су пеницилин и друге антибиотици, убоди инсеката, унос одређених намирница, хемијских материја и све веће загађење животне средине бројним новим познатим и непознатим алергенима.
Епидемиологија Према глобалним подацима инциденција анафилактичног шока је 30 на 100.000 становника годишње, и све чешћа је појава широм света..
Некада је АШ углавном био последица примене разних серума (ова терапија је скоро потпуно избачена из употребе па чак и код лечења тетануса где су коришћени хомологи серуми). Међутим са све већом применом антибиотика (посебно пеницилина), нагло расте и број случајева са анафилактичним шоком.
Према неким статистикама на 5.000 случајева јавља се један случај анафилактичног шока, након примене пеницилина у облику инјекција. Код примене других антибиотика ове реакције су нешто ређе, а код неких и изузетак.Ћосић В. Ургентна стања у интерној медицини, Научна књига, Београд, (1987). стр. 51–53
Контрастна јодна средства која се све масовније примењују у рендген дијагностици најчешћи су узрочници АШ после њихове примене. На 30.000 болесника код којих је примењен јодни контраст умире један болесник у анафилактичном шоку.<ref name="Ћосић"/>
Смрт може наступити изненада због срчаног застоја или акутне асфиксије (угушења) за неколико минута, у око 45% болесника.
Тешка анафилакса код деце праћена шоком има смртни исход у 0,65-2% случајева. Смртни исход код деце у доби 2-33 године готово је увек праћен тешким бронхоспазмом (96%)..
Етиологија Непосредни узрок анафилактичног шока, као и свих алергијских реакција, су алергени који доспевају у организам и реагују са већ постојећим антителима у њему. Алергени који могу да изазову анафилактични шок деле се у две групе; хаптене, (који су мали хемијски молекули, попут динитрофенола или пеницилина, који могу да се вежу за антитела, али не могу и да активирају Б-ћелије, што је предуслов за њихову пролиферацију и лучење одговарајућих цитокина и комплетне алергене. <center> {|border=1 |cellspacing=0 cellpadding=5 |+Најчешћи алергени који могу изазивати анафилактични шок !Хаптени!Комплетни алергени
контрастна јодна средства која се користе у радиологији анестетици (општи и локални) аналгетици (салицилати, пирамидон) витамини Б-групе остали лекови (мепробамат, естроген) | хетерологи серуми (коњски или воловски) отрови инсеката (осе, пчеле, стршљенова) хормони протеинског састава (инсулин, АЦТХ, екстракти хипофизе) ензими (стрептокиназа, пеницилиназа, хиалуронидаза) храна (рибе, ракови, шкољке, јагоде, јаја) алергенски екстракти за дијагностичке тестове или десензибилизацију
</center> Предиспозиција Као фактори предиспозиције и фаворизирајући чиниоци за појаву анафилактичног шока наводе се у клиничкој пракси:Начин уношења алергена у организамАнафилактични шок најчешће настаје при интравенском уносу а затим преко коже и дигестивног тракта. Преосетљивост (хиперсензибилитет)Преосетљивост организма на алергене и медикаменте, је индивидуална за сваки организам.Остали факториКоличина унетог алергена, старосна доб и пол највероватније немају значај за појаву анафилактичног шока.
Патофизиологија мини|350px|Знаци и симптоми анафилаксе. Назив анафилакса (у преводу - „против заштите“) први су у својим делима применили француски физиолози Partiera i Richetla 1901. године, који су анафилаксу описали као системски облик ране преосетљивости која симултано и нагло захвата више органских система и може да узрокује смрт због опструкције дисања или иреверзибилног васкуларног колапса.Antić S. et al. Interna medicina 1 ed. Niš. Medicinski fakultet: Prosveta; (2004), стр. 32-33.Stites PD, Stobo, Wells VJ. Basical and Clinical Immunology 6nd ed: Appleton and Lange 1987
Бенвенист је 1978. дефинисао анафилактични шок као нагло ослобађање хемијских медијатора са базофилних крвних ћелија и ткивних мастоцита. Деградација настаје због интерреакције антигена и молекула антитела ИГЕ, кога излучују Б-лимфоцити за време фазе имунизације. На природу хемијских медијатора и на њихове анафилактогене особине утичу хистамин, серотонин, а вероватно и брадикинин.
Анафилакса је најчешће праћена многобројним симптома који се драматично мењају из минута у минут, у неколико наредних часова.
Први симптоми анафилаксе јављају се најчешће од 5 до 30 минута, након контакта са алергеном, ако је анафилакса узрокован супстанцом која је ушла директно у крвоток (интравенски унос), а два часа након уноса алергена храном.
Као последица анафилактичне реакције настаје у организму нагло смањење циркулишуће крвне масе, пад систолног крвног притиска и смањење минутног волумена срца. Овим променама претходи генерализована, вазодилатација, повећана пропустљивост капилара са смањењем крвне плазме и хиповолемија. „Све се догађа, као да је болесник искрварио у сопствене крвне судове.“
У анафилактичком шоку индукована хипотензија дефинише се као; „систолни крвни притисак (SBP) < 90 mmHg или средњи артеријски притисак (MAP) < 70 mmHg, или смањење SBP >40 mmHg или мање од две стандардне девијације испод нормалног за старосну доб, у одсуству других узрока хипотензије“.
Клиничка слика У клиничкој слици анафилактичног шока доминирају три основне компоненте; Васкуларни колапс Васкуларни колапс карактерише екстремна хипотензија–хиповолемија или пад крвног притиска и тахикардиј, што може довести до тешке аритмије.. Бронхосмазам Бронхоспазам доводи до сужење дисајних путева, што резултује диспнејом, а затим и са појавом тешке хипоксије. Оток гркљана епиглотиса и околног ткива Едем (оток) ларинкса епиглотиса и околног ткива настаје због механичка опструкција горњих дисајних путева.
Клиничком сликом анафилактичног шока доминира скуп симптома који се карактеришу; системском артеријском хипотензијом, пепељасто бледило, хладне и влажне коже, колапс површних вена на удовима, убрзан и слаб пулс, „глад“ за ваздухом, жеђ коју прати олигурија (смањена количина мокраће), тенденција ка погоршању и неповољна прогноза, јер смрт може наступити изненада због срчаног застоја или акутне асфиксије (угушења) за неколико минута.
Симптоми анафилактичног шока се обично јављају након неколико минута (у просеку 5-10 минута), у контакту са алергеном. Реакције се могу јавити и до 20 минута након контакта са антигеном и тада су и најтеже, а могу се и поново јавити након 1-6 часа после првих реакција. <center> Фазе у развоју клиничке слике АШ {| class="wikitable" |- ! Фаза !! Јачина реакције !! Карактеристични знаци и симптоми АШ по фазама |- |<center> 0. фаза ||<center> Локална реакција || Појава ограничених промене на месту контакта са алергеном - еритем (црвенило), едем (оток). |- |<center> I. фаза ||<center> Лагана општа реакција || Променама на кожи у виду; свраба, оспе (уртикарија), Цурења из носа, осећај пуноће у грлу са стакластим едемом ресица, отежано гутање и говор Општим симптомима у виду, узнемирености, главобоље, генерализованог осећај топлоте, Локализован ангиоедем (углавном периорбиталне или усне регије). Локалне промене се могу јавити и на месту давања лека инјекцијом, или у усној дупљи, језику, увули, уснама код нутритивне алергије (посебан облик тзв. оралног алергијског синдрома). Благе гастроинтестиналне сметње (мучнина, гађење, осећајући надувен стомак, позив на столицу) |- |<center> II. фаза||<center> Изражена системска реакција || Израженије промене на кожи у односу на локалну реакцију, Хипотензија (пад крвног притиска), тахикардија (убрзан рад срца), аритмија, Отежано дисање (диспнеја) Симптоми диспепсије (мучнина, повраћање, пролив), Осећај анксиозности и паника. |- |<center> III. фаза||<center> Тешка системска реакција || Симптоми потпуно развијеног анафилактичног шока - тешка хипотензија, оток ларинкса, бронхоспазам, асфиксија, поремећај свести, акутна диспепсија;
|<center> IV. фаза || Смртни исход || Смрт настаје у овој фази као последица изражене реакције организма на шок праћена сломом циркулације Иреверзибилна хипотенција и са поремечајем рада срца, Интензиван брохоспазам, цијаноза и престанак дисања. Кардио–респираторни арест, смртни исход