Вијетнамски рат (или Други индокинески рат) био је сукоб између Демократске Републике Вијетнам (Северни Вијетнам), у савезу са Вијетконгом, против Републике Вијетнам (Јужни Вијетнам), у савезу са САД.
Многи сматрају Вијетнамски рат за „рат преко посредника“, један од неколико који су се догодили током Хладног рата између САД и њених западних савезника са једне стране, и Совјетског Савеза и/или Народне Републике Кине (још један сличан рат се водио у Кореји). Ратови преко посредника су се дешавали јер су најважнији играчи — посебно САД и СССР — били невољни да се директно боре једни против других због неприхватљиве цене — могућег нуклеарног рата.
Северновијетнамски савезници су били Народноослободилачки фронт за ослобођење Јужног Вијетнама, Совјетски Савез, Народна Република Кина и Северна Кореја. Главни савезници Јужног Вијетнама су били САД, Аустралија, Нови Зеланд и Јужна Кореја; јужновијетнамски савезници су разместили велики број војника. Америчке борбене трупе су биле умешане још од 1959, али не у великим бројкама све до 1965. Они су напустили земљу 1973. Велики број цивилних жртава је последица рата који се завршио 30. априла 1975. капитулацијом Јужног Вијетнама. Рат се водио на територији Јужног Вијетнама и у пограничним крајевима суседних држава Камбоџе и Лаоса, уз повремене кампање бомбардовања Северног Вијетнама (операција Котрљајући гром).
У двадесетогодишњем рату погинуло је око 58.000 Американаца, 75.000 Француза и два милиона Вијетнамаца.
Увод Јужни Вијетнам је до 1954. године био француска колонија. Већина вијетнамског становништва се противило француској власти. Након значајних војних губитака, француска је тражила излазну стратегију. Под њеном контролом се још увек налазио југ, али је север већ био под управом Вијетнамаца. У међувремену је на северу земље, дошло до раскола између комунистичких и националистичких фактора унутар ослободилачке армије. Као резултат тога је преко милион људи емигрирало на југ.
Женевским споразумом 1954. године Вијетнаму је дата пуна независност, али је био подељен на два дела. На северу који је имао већи број становника формиран је комунистички систем владавине под вођством Хо Ши Мина, а југ је привремено био монархија. Касније је референдумом променио своје уређење у републику под вођством председника Нгоа Дин Зјема. Уговор је предвиђао да се одрже избори и на северу и на југу и изабере влада која ће ујединити земљу. Јужни Вијетнам је то одбио тврдећи да власт на северу никада неће дозволити одржавање праведних избора, да је север пуно бројнији (два милиона становника више него југ) и самим тим у предности и да би југ био дискриминисан.
Демократска Република Вијетнам (Северни Вијетнам) је била веома незадовољна овом одлуком и почела је да наоружава, убацује на југ земље и снабдева снаге под називом Вијетконг, који су махом били пореклом са југа, али су живели на северу. Република Вијетнам (Јужни Вијетнам) је реаговала формирајући своју војску, Армију Републике Вијетнам. Оружане борбе тих снага са снагама севера представљају увод у грађански рат у јужном Вијетнаму. Северни Вијетнам је званично негирао да је умешан у побуну на југу, али је континуирано снабдевао Вијетконг преко мреже путева у Камбоџи и Лаосу (које су биле формално неутралне) да би се крајем 60-их година и сам активно укључио у конфликт.
Северни Вијетнам и Вијетконг су имали снажну подршку источног блока на челу са Совјетским Савезом. Јужни Вијетнам је уживао подршку Америке и западног блока. Аустралија, Јужна Кореја, Нови Зеланд, Тајланд, Филипини и Сједињене Америчке Државе (са највећим бројем) су послале своје трупе 1964, чиме је конфликт и коначно интернационализован. Оне су подржале Јужни Вијетнам због такозване домино теорије, по којој се веровало да, ако Јужни Вијетнам постане комунистички, остале државе у региону би као домине такође промениле државно уређење и постале комунистичке земље.
За поједине земље, Јужни Вијетнам је као демократска држава по западном систему, био прихватљивији него Северни Вијетнам чије је схватање демократије више личило моделу совјетских држава. То је на пример, подстакло Шпанију да пошаље санитетску јединицу као и један број Британаца и Канађана да као добровољци служе у војскама које су имале своје војно присуство.
Северни Вијетнам је добијао помоћ од Северне Кореје, Совјетског Савеза, Кине и неких источноевропских држава, али је помоћ била углавном у храни и новцу. Руси су допринели великим бројем техничара и уређајима противваздушне одбране. Колико је познато, нису слали борбене контингенте. Конфликт се временом проширио и у суседне државе.
Почетак Крајем педесетих почиње побуна у неким руралним областима. Делови сеоског становништва се придружују комунистичкој герили Вијетконгу и боре против владе у Сајгону. Већ 1959. у Ханоју је донета одлука да се крене у оштрију борбу против Југа, али не директно већ посредством Вијетконга који би имао извесну подршку у логистици и људству. Сједињене Државе помно прате ситуацију и кују план интервенције. У Вијетнаму се налазе амерички саветници али борбеног особља нема. За безбедност се брине армија Јужног Вијетнама скраћено названа АРВН (арвин). Вијетконг је представљао озбиљан проблем и већ 1958. долазило је до обрачуна са АРВН снагама углавном по руралним областима где је Вијетконг имао највећу подршку. мини|десно|250п|Војна карта Јужног Вијетнама
Да би одржао Вијетконг Север их снабдева преко мреже путева у Лаосу и Камбоџи зван Хо Ши Минов пут који су формално неутрални. Влада покушава да уништи Вијетконг тако што покушава да мотивише разна побуњена села и она која то нису да се приклоне влади великом финансијском помоћи. То није успело јер нека села нису желела да се приклоне влади, а нека су била приморана да одбију разним тактикама застрашивања. Коначно влада одлучује да се сва села ограде и чувају, а она код којих то није могуће да се изместе на места где ће то бити могуће. То је међутим само погоршало проблем јер сељаци су нерадо пристајали да буду премештени са земље на којој су били вековима. Вијетконг је у главном дејствовао ноћу са малом групом људи која би заузела село, побила чланове сеоске управе, а након тога уништила путну инфраструктуру како би спречила армију да брзо интервенише, а некад и узимала „порез“ од локалног становништва. Дешавало се међутим да се сукобе и са регуларном војском са групама које би могле досегнути и до 1000 људи. Пример таквих акција је запањујуће заузимање главног града Пхуок Тан провинције око 70 km северно од Сајгона. Вијетконг је том приликом спалио градску управу, обезглавио градоначелника, војног команданта и његовог помоћника. У току акције је погинуло 70 полицајаца, а око 200 затвореника је побегло из окружног затвора. По завршетку акције Вијетконг се повукао у џунглу. Овом тактиком Вијетконг је успео да створи око 100 џепова које је контролисао барем преко ноћи.
Крајем 1962 процењивало се да Вијетконг има око петину руралног становништва под контролом, директно или индиректно и најмање 20.000 људи под оружјем. Влада још увек успева да изађе на крај са побуном и да обезбеди стабилно снабдевање Сајгона пиринчем. Око седмина села је ограђена и опремљена радио опремом.
У мају 1963. међутим долази до проблема изнутра које немају везе са комунистима. Иако већина, будисти су у сенци католичке мањине, пре свега због тога што је председник и сам католик. Није им дозвољено да истичу своје заставе. Будистички свештеник Три Куанг је одржао говор о верској дискриминацији у Јужном Вијетнаму поводом Будиног рођендана који се прослављао у северном граду Јужног Вијетнама Хуе. Револтирана говором, влада Јужног Вијетнама је забранила репризу говора на радио-станици што је изазвало револт будиста који су изашли да демонстрирају. Демонстрације је сузавцем и шок бомбама угушила полиција. Епилог је било 9 мртвих и много повређених. Криза је погоршана када је председник Дием назвао будистичку делегацију „идиотима“ јер су тражили верске слободе које су већ имали загарантоване уставом. Захваљујући катастрофалним потезима владе протести будиста су се раширили по целој земљи а придружили су им се и студенти. Осам будиста је извршило самоубиство јавним спаљивањем што је шокирало домаћу и инострану јавност. Влада даље реагује тако што насилно претреса верске објекте и хапси све који имају везе са протестима. Много свештених лица је било похапшено, а неки су и пребијани. До краја августа влада је похапсила вође демонстрација, али је свештеник који је својим говором започео демонстрације нашао уточиште у америчкој амбасади.
Револтирани ситуацијом елементи војске су извршили државни удар у коме су погинули председник и његов брат. Уследила је нестабилна ситуација са мешавинама војних и цивилних влада да би се коначно стабилизовала доласком премијера Киа на власт. Устав је промењен тако да је премијер са скупштином имао извршну власт док је председник био само фигура.
Реагујући на догађаје Вијетконг 1964. покушава да искористи своју прилику и покреће масовну офанзиву са циљем да подели Јужни Вијетнам на два дела и да се успостави комунистичка зона. АРВН је тешким напором успео да заустави офанзиву, али се ситуација погоршавала. Само 10 од 43 провинције је било без Вијетконговог утицаја. У осталим провинцијама владине трупе су се непрестано сукобљавале са Вијетконгом по селима иако су градови били релативно сигурни. Влада је покушала да привуче села директним учешћем у извршној власти. У селима која нису била под Вијетконговом контролом одржани су избори и изабрани су већници. Ова стратегија је смањила Вијетконгову контролу над селима на 10% до почетка 70-их.
У 1964. години америчке снаге по први пут добијају мандат да њихови војници уђу у сукоб. Има их мало, али се њихов број 1965. повећава на 175.000. Они се боре са 300.000 АРВН војника. Влада Јужног Вијетнама одобрава учешће америчких трупа у нади да ће им помоћи да се реше Вијетконга.
За то време премијер Ки покушава да реши проблеме у војсци нарочито лоше вођство. 1966. покушава да смени команданта Тиа који има јаку подршку у Да Нангу и Хуеу. Тио је одбио да напусти своје место и у томе су га подржали будисти из Да Нанга. Изнервиран развојем ситуације премијер наређује армији да га насилно разреши дужности. Постојао је страх да ће будисти тражити помоћ од комуниста, али се то није догодило чиме је распршен мит бившег покојног председника Диема да су будисти повезани са комунистима. Владина акција је резултовала смрћу преко 800 цивила након чега се утицај милитантних будиста драстично смањио. Командант Тио је протеран и добио је азил у САД.
Нешто касније те године одржани су избори за уставотворну скупштину. Вијетконг је покушао да спречи изборе тврдећи да свако ко гласа даје подршку влади. Регистровало се 5,2 милиона од могућих 8 милиона, а према званичним подацима одзив је био 80% иако су многи посматрачи ово посматрали са скепсом. Све време АРВН са Американцима изводи такозване „тражи и уништи“ операције по џунглама Јужног Вијетнама.
Почетком 1967. број америчких војника расте на 400.000, а АРВН располаже људством од 700.000 укључујући и полицију која се активно борила. И Вијетконг добија појачања, али она сада стижу са Севера више него што долазе од Јужњака и процењује се да их има око 282.000. Американци сада почињу да делују самостално док АРВН има задатак да одржава ред у земљи. Американци покрећу велике операције Сидер Фолс и Џанкшн Сити. Да би спречили ове операције армија Северног Вијетнама по први пут директно са 60.000 људи прелази границу и улази у Јужни Вијетнам, одвлачећи тиме велики део америчких војника на Север и ефикасно заустављајући операције.