мини|десно|Сјајна комета Хејл-Боп из 1997. године
Комета је небеско тело које се налази у путањи око Сунца. Комете се састоје од прашине, смрзнутих гасова, камена и леда. Орбите комета се стално мењају: оригинално су биле у спољном Сунчевом систему и склоне су поремећајима приликом блиских пролазака поред великих планета. Неке од њих прилазе близу Сунцу и испаравају, док неке бивају заувек избачене из Сунчевог система. Карактерише их изненадна појава на небу и реп који вишеструко надмашује димензије самог језгра комете.
мини|лево|Детаљ Таписерије из Бајеа на којем краљу Харолду показују Халејеву комету пре битке код Хејстингса 1066. г.
Комета је мало ледено тело унутар Сунчевог система које се, када прође близу Сунца, загрева и почиње да избацује гасове, приказујући видљиву атмосферу или кому, а понекад и реп. Овај феномен настаје због ефекта соларне радијације и соларног ветра на језгро комете. Језгра комете варирају од неколико стотина метара до неколико километара у пречнику и састоје се од леда, прашине и малог камења Кома и реп су много већи и, ако су довољно светли, могу се видети са Земље голим оком. Комете су посматране и забележене још од античких времена у многим културама.
Комете обично имају врло ексцентричну елиптичну орбиту, и висок спектар орбиталних периода, варирају од неколико година до потенцијално неколико милиона година. Комете са кратким периодом потичу из Кајперовог појаса или његовог расутог диска, који лежи иза орбите Нептуна. За комете са дугим периодом се сматра да потичу из Ортовог облака, сферичног облака пуног леденим телима који се пружа од краја Кајперовог појаса па до пола пута до следеће звезде. Комете са дугим периодом су усмерене према Сунцу из Ортовог облака гравитационим пертурбацијама изазваних пролазећим звездама и галактичком плимом. Хиперболичне комете пролазе кроз Сунчев систем само једном, пре него што бивају испаљене у међузвездани простор.
Комете се разликују од астероида по присуству продужене атмосфере невезане гравитацијом око централног језгра. Атмосфера има делове који се називају кома (централни део који директно окружује језгро) и реп (дугуљастог облика и састоји се од прашине или гаса који се избацује из коме притиском сунчевог светла или соларним ветровима). Међутим, изумрле (угашене) комете, које су прошле поред сунца више пута, су изгубиле скоро сав свој нестабилни лед и прашину, и почињу да личе на астероиде. За астероиде се верује да имају различито порекло од комета, да су настали унутар орбите Јупитера, а не у спољном Сунчевом систему. Откриће комета из главног појаса и активних кентаура је замутило разлику између астероида и комета.
Од новембра 2014. постоје 5253 познатих комета, број који лагано расте. Но ово представља само мали делић укупног потенцијалног броја комета, јер се процењује да је резервоар комета у спољашњем соларном систему (у Ортовом облаку) преко билион. Отприлике, једна комета годишње је видљива голим оком, иако су многе слабо видљиве и неспектакуларне. Посебно светли примери се називају "Велике комете". Комете су биле посећиване од стране беспилотних сонди као што су Розета Европске свемирске агенције, која је постала прва сонда која је спустила роботску летилицу на комету, и NASA-ин Deep Impact, која је направила кратер на комети Tempel 1 да би проучила њену садржину.
Физичке одлике
Нуклеус
thumb|Nucleus of 103P/Hartley thumb|Comet 81P/Wild
Спољни део нуклеуса комете има веома низак коефицијент рефлексије, што их чини најнерефлективнијим објектима у Сунчевом систему. Свемирска сонда Ђото је открила да нуклеус Халејеве комете одбија око 4% светла које пада на њу, А Дип Спејс 1 је открила да површина Борелијеве комете одбија мање од 3% светла које падне на њу; у поређењу, асфалт одбија 7% светла. Тамни површински материјал језгра се можда састоји од сложеног органског једињења. Соларно загревање отера сва лакша, нестабилнија једињења, остављајући већа која су обично веома тамна, попут катрана или сирове нафте. Мала рефлективност површине комете им омогућава да упије неопходну топлоту за покретање процеса избацивања гасова.
Језгра комете са пречницима до 30 километара су виђене, али одређивање њихове тачне величине је веома тешко. Језгро 322P/SOHO је вероватно само 100-200 метара у пречнику. Недостатак мањих детектованих комета упркос повећању осетљивости инструмената је навело неке да закључе да постоји стварни мањак комета мањих од 100 метара у пречнику. За познате комете се процењује да имају просечну густину од 0,6 g/cm3. Због своје мале масе, језгра комете не постају кружна под утицајем сопствене гравитације те имају неправилне облике.
Отприлике за шест процената астероида у близине Земље се верује да су угашена језгра комете која више не испуштају гасове, укључујући 14827 Hypnos и 3552 Don Quixote.
Резултати Розете и Филе летилица показују да 67П/Чурјумов-Герасименко нема магнетно поље, што наговештава да магнетизам можда није играо улогу у настанку планета. Даље, ALICE спектрограф на Розети је утврдио да електрони (унутар 1 km изнад језгра)који су настали фотојонизацијом молекула воде соларном радијацијом, а не фотонима са Сунца како се раније сматрало, су одговорни за деградацију воде и угљен-диоксида који се ослобађају из језгра у кому. Инструменти на Феле летилици су открили барем шеснаест органских једињења на површини комете од којих су четири по први пут откривена на комети.
Кома
Млазеви прашине и гаса овако ослобођени стварају око комете огромну и врло ретку атмосферу која се назива "кома", а сила која делује на кому коју стварају Сунчев притисак радијације и соларни ветрови изазива стварање огромног "репа" који увек показује од Сунца.
Кома је обично састављена од воде и прашине, где вода чини 90% нестабилних материја које излазе из језгра када је комета на око 3 до 4 астрономске јединице (450.000.000 до 600.000.000 километара) од Сунца. Молекул H2O се разбија процесом фотодисоцијације и у мањој количини фотојонизацијом, док соларни ветар игра малу улогу у разарању воде у поређењу са фотохемијом. Веће честице прашине остају за кометом, док светлосни притисак потискује мање честице даље од Сунца.
Иако је чврсто језгро комете обично мање од 60 km у пречнику, кома може да буде широка на хиљаде или милионе километара у пречнику, и понекад постаје већа и од Сунца. На пример, око месец дана након излива у октобру 2007. године, комета 17P/Holmes је имала затамњену атмосферу од прашине која је била већа од Сунца. Велика комета из 1811. је такође имала кому отприлике пречника сунца. Чак иако кома може да буде веома велика, њена величина се може смањити док не пређе орбиту Марса на око 1,5 астрономских јединица (220.000.000 километара) од Сунца. На овој раздаљини соларни ветрови постају довољно јаки да одувају гас и прашину са коме, повећавајући реп. Јонски реп је виђен како се пружа 1 астрономску јединицу (150 милиона km) или више.
И кома и реп су осветљени Сунцем и могу постати видљиви када комета прође кроз унутрашњи соларни систем, прашина која рефлектује Сунчеву светлост директно а гасови сијају од јонизације. Већина комета су превише тамне да би их видели без телескопа, али неколико њих сваке деценије постају довољно светле да би биле видљиве голим оком. Понекад, комета може да претрпи нагло и велико губљење гаса и прашине, током којег се величина коме драстично повећава на неко време. Ово се десило 2007. комети Холмс.
Године 1996. откривено је да комете испуштају X-зраке. Ово је веома изненадило астрономе зато што се емисија X-зрака обично асоцира са телима високе температуре. X-зраци се стварају интеракцијом између комете и соларних ветрова: када високо наелектрисани јони у соларном ветру пролете кроз атмосферу комете, сударају се са атомима и молекулима комете, „краду“ један или више електрона из атома у процесу који се назива „размена наелектрисања“. Ову размену електрона прати престанак узбуђења честица и прелазак јона у неутрално стање, што доводи до ослобађања X-зрака и ултра-љубичастих фотона.
Репови
У спољашњем Сунчевом систему, комете остају залеђене и неактивне и врло их је тешко или немогуће открити са Земље због своје мале величине. О статистичкој детекцији неактивних комета у Кајперовом појасу извештавао је Хабл телескоп али ове детекције су довођене под знак питања. Док се комета приближава унутрашњем соларном систему, соларна радијација изазива испарење нестабилних материја у комети и њихово изливање из нуклеуса, односећи прашину са собом.
Млазови прашине и гаса стварају своје посебне репове, који су постављени под благо различитим угловима. Реп прашине се оставља у орбити комете на такав начин да често ствара закривљени реп који се назива тип II или реп прашине. У исто време, јонски или тип I реп, сачињен из гасова, стално показује директно од сунца, јер соларни ветрови имају јачи утицај на гас него на прашину, пратећи линије магнетног поља уместо орбиталну путању. Понекад када Земља прође кроз орбиталну раван комете, и када видимо траг комете са стране, може се видети реп који показује супротно од јонског репа и репа прашине – антиреп.
Посматрања антирепа су значајно допринела открићу соларног ветра. Јонски реп се формира јонизацијом честица у коми од стране Сунчеве ултра-љубичасте радијације. Када су се честице јонизовале, оне добијају позитивно наелектрисање што доводи до настанка „индуковане магнетосфере“ око комете. Комета и њено индуковано магнетно поље стварају препреку честицама у соларном ветру. Због тога што је релативна орбитална брзина комете и соларног ветра надзвучна, ствара се ударни луку узводно од комете у правцу тока соларног ветра. У овом ударном луку, велике концентрације јона комете се удружује и „пуни“ соларно магнетно поље плазмом, тако да линије поља падају око комете формирајући реп.
Ако је пуњење јонског репа недовољно, онда се линије магнетног поља скупљају до тачке где се, на некој раздаљини на јонском репу, ствара магнетна реконекција. Ово доводи до „откачења репа“. Ово је уочено више пута, једном 20. априла 2007. године, када се јонски реп Енкејеве комете потпуно одвојио док је комета пролазила кроз коронално избацивање масе. Овај догађај је уочила STEREO свемирска сонда.
Године 2013, ЕСА научници су известили да се јоносфера планете Венере избацује у млазевима попут јонског репа који се може видети на кометама.
Млазеви
Неједнако загревање може да доведе до пробоја новонасталих гасова кроз слабу тачку на површини језгра комете попут гејзера. Ови млазеви гаса и прашине могу да изазову окретање језгра, чак и његово раздвајање. 2010. је откривено да суви лед може да избацује млазеве материјала из језгра комете. Ово је познато зато што се летилица толико приближила да је могла да види одакле излазе млазови, а потом измерила спектар инфра-црвеног зрачења тако да види састав материјала.
Орбиталне одлике Већина комета су мала тела у Сунчевом систему са издуженим елиптичним орбитама које их доводе близу Сунца до дела њихове орбите а онда ван, у даље делове Сунчевог система. Комете се често класификују по дужинама орбиталног периода: Што дужи период то је издуженија елипса.
Кратки период мини|Халејева комета из 1835. године Периодичне комете или комете кратког периода су генерално дефинисане по томе што имају орбитални период краћи од 200 година. Обично орбитирају мање-више у еклиптичној равни у истом правцу као и планете. Њихова орбита их обично води до области даљих планета (иза Јупитера) до афела; на пример, афелон Халејеве комете је мало иза орбите Нептуна. Комете чији се афел налази близу орбите веће планете су назване њена „фамилија“. За те фамилије се сматра да настају из тога да планете заробе комету дугог периода.