мини|десно|220п|Савезници искрцавању опрему првих дана Операције Оверлорд.
Операција Оверлорд () је било шифровано име за битку у Нормандији, којој је покренута савезничка инвазија западне Европе коју је окупирала Немачка у Другом светском рату. Операција је отпочела 6. јуна 1944. искрцавањима на плажама у Нормандији (Операција Нептун или познатија као Дан Д). Падобрански десант из око 1200 авиона је претходио амфибијском десанту који је укључивао скоро 7000 пловила. Скоро 160.000 војника је прешло Ламанш 6. јуна 1944; више од 3 милиона војника је било у Француској до краја августа.
Савезничке јединице које су се бориле у Нормандији 6. јуна су потицале из Канаде, Уједињеног Краљевства и САД. Пољске и снаге Слободне Француске су учествовале у борбама након десантне фазе, а ту су још били и мањи одреди из Белгије, Грчке, Холандије и Норвешке. Друге савезничке нације су учествовале у оквиру морнаричких и ваздухопловних снага.
Када су савезници осигурали плаже, уследило је тронедељно прикупљање војске на плажама пре него што је почела Операција Кобра, пробој са нормандијских плажа. Битка за Нормандију се наставила још два месеца, кампањама да се осигура мостобран у Француској и окончала се затварањем џепа код Фалеза 24. августа, ослобођењем Париза 25. августа и немачким повлачењем преко Сене које се окончало 30. августа 1944.
Увод Конфигурација бојишта Средишњи део полуострва Котентин био је један од оних места на свету за која се могло рећи да их је „напредак мимоишао“ јер су мир и тишина, ако се изузме присуство птица мочварица, били скоро апсолутни. Због поплављеног земљишта иза обале, нарочито у рејону Варвила на превлаци полуострва Котентин, Савезници су морали да рачунају с великим тешкоћама, пре свега, у погледу погодних путева који су са обале водили ка унутрашњости. Зато је за њих било од пресудног значаја да на одсеку Варвила заузму путеве на насипима који су били подигнути кроз поплављену област, да их чак и релативно мале немачке трупе не би притиснуле у уском обалном појасу. Пошто су путеви на одсеку Варвил – Кан углавном пролазили од обале кроз мала обалска сеоца, која су била утврђена и начичкана многобројним препрекама, савезничке десантне снаге требало је да их брзо очисте. Иза Карантанског залива постојао је читав систем канала, поплављеног земљишта и баруштина, преко којих је прелазио само мали број путева. Зато је Савезницима било изузетно важно да те путеве заузму у исправном стању. Река Дув је текла јужном границом полуострва у дужини од 36 km, око три километра северније од железничке пруге између Карантана и Ла Е ди Пи. У средини између та два градића са севера се у реку Дув уливала река Мердре, а са обе стране њених обала протезале су се мочваре скоро два километра. Крај је додатно могао бити поплављен уништењем бране на Дуви, километар и по северније од Карантана, док се иза морских плажа простирао други појас баруштина, широк три километра и пресечен, са четири, на насипима подигнутим путевима. Пут од Карантена до Монтбура је прав „као стрела“, а пружа се ка северу у дужини од 36 km преко брдашаца и насипа у мочвари. Велика лука Шербур је била петнаестак километара даље. Река Дув је Немцима могла да представља лако брањену препреку при дну полуострва.
Земљиште иза обалног појаса је у већем делу било погодно за одбрану у тактичком погледу и углавном непогодно за развијање оклопних снага. Мостобран се не би могао проширити ако Савезничке снаге не би заузеле путеве преко мочвара отприлике километар и по ка унутрашњости.
С изузетком отвореног и таласастог земљишта југоисточно око Кана и дуж пута за Фалез, Нормандија је земља малених поља одвојених оградом од земље, земљаним насипима и живицом, често високом и до четири метра. То је крај старих воћњака и густих живица, збрканог лавиринта вијугавих сеоских путева и потока, уских долина, стрмих падина и пошумљених брежуљака. Јаруге су служиле као природни ровови за везу између поља, која су групно представљала природни одбрамбени појас по дубини. Из ваздуха изгледа да је крај подељен на хиљаду малих тетраедара. На америчком делу фронта тај тип земљишта познат под именом „бокаж“, а једним делом и исушена мочвара простирао се скоро 80 km у дубину. Према речима генерала Ајзенхауера била је то „последња реч заштите и природне камуфлаже“, то је терен на коме је авијација тих дана била и дословно немоћна. У таквим условима осматрање је било веома отежано, а кретање ван друмова веома ограничено, не само возилима с точковима него чак и тенковима. Командири и артиљеријски осматрачи једва су могли да виде 300 метара испред себе. Нарочито је било тешко посадама тенкова да прате покрете сопствене пешадије. С друге стране, то је био идеалан терен за пешадију која се брани. Било је много одличних заклона за снајпере и патроле, а и одбрамбени положаји који су били укопани у насипима пружали су добру заштиту од тенкова и артиљерије. Све је било на штету нападача и предвиђали су се посебно велики губици у тенковима и пешадији.
Брдовити предео у Нормандији пружао се дуж инвазионог фронта од југоистока ка северозападу преко 40 -{km}- од обале у унутрашњост. Земљиште је било делимично испресецано стрмим висовима и уским долинама. На северном делу тог гребена, на скоро 30 -{km}- југозападно од Кана, Мон Пинсон је највећи врх.
Такав терен је диктирао задатак што ће га генерал Ајзенхауер поставити пред три ваздушно-десантне дивизије: 82. и 101. америчку и 6. британску.
На таквом терену Немци су, упркос више него великој савезничкој надмоћи у ваздуху, ипак имали изгледа да, под стручним руководством, пораз претворе у победу. Терен „бокаж“ пружао је изванредну прилику њиховој пешадији, боље обученој од савезничке у финесама ратовања на таквом земљишту затвореног типа, да „наплати путарину“ и пређе у контранапад. Нико није био вештији у томе од фелдмаршала Ервина Ромела. Начелник његовог штаба генерал-мајор др Ханс Шпајдел и генерал-мајор Гинтер Блументрит, начелник штаба фелдмаршала фон Рундштет, били су врхунски познаваоци тактике.
Пешадија тенковских дивизија борила се великом вештином и фанатичном храброшћу. На таквом терену и мале пешадијске јединице су, свака с једним тенком или противтенковским топом, или с неколико противтенковских топова од 75 или 88 мм скривеним негде у позадини, могле дуго задржавати савезничко напредовање. Док су Немци за то имали довољно пешадије, савезнички тенкови су били дословно сакаћени. Чак и кад би већ били практично прегажени, изоловани појединци или мање групице настављали су да се боре до краја у шумама, воћњацима или житу. Снајперисти су били сакривени у грмљу или на гранама и често су употребљавали телескопски нишан. Борбе у шумама су сачињавале део њихове обуке у Паденборну и Линебургер Хајду. У „бокажу“ су имали прилику да апсолутно демонстрирају своје умеће. Многи савезнички батаљони и чете подлегли су тој њиховој вештини. Ватра из „крокодила“ – тенковима преконструисаним у бацаче пламена, често би значила крај тој невољи за Савезнике, али је ипак најбољи лек био слање снајпера и патрола на предњи крај и испред линије фронта са сличним задатком. То је био и добар начин да савезнички Врховни штаб већ после сат-два сазна да је нека свежа немачка јединица ушла у борбени поредак.
Савезничке припреме мини|десно|300п|Јужна Британија, јуни 1944. год. - Америчке јединице на путу ка луци у којој ће бити укрцане у десантне бродове.
После немачког напада на СССР, 1941. године, Совјетски Савез је подносио највећи део терета борби против фашизма у Европи. Амерички председник Френклин Д. Рузвелт и британски премијер Винстон Черчил обавезали су се да ће 1942., а најкасније 1943. године отворити „други фронт“ у Европи како би помогли свом савезнику СССР у борби против нациста.
Черчил и Британци су желели да по сваку цену избегну фронтални напад карактеристичан за Први светски рат (Черчилов покушај да заобиђе немачку одбрану у Првом светском рату довео је до пропасти Галипољске кампање, што су амерички планери стално истицали). Черчил је сматрао да је на немачку тврђаву Европа најбоље ударити са југа где је снажни покрет отпора (мисли се на југословенске партизане) представљао одличну основу за даље напредовање савезничких снага ка Бечу, а одатле и ка самом срцу Немачке. Британци су сматрали да је овакав план такође омогућавао ограничавање даљег совјетског напредовања у Европи. Међутим, амерички планери су сматрали да је инвазију потребно извршити на локацији која је најближа најснажнијем савезничком упоришту. Били су неумољиви у својем ставу и јасно су ставили до знања да је то једина опција коју су спремни да подрже. Првобитно су сачињена два предлога операција: први предлог је била Операција Слеџхемер, која је предвиђала инвазију у 1942. године, а други је била Операција Раундап, која је предвиђала инвазију у 1943. године. Од два понуђена плана, изабрана је Операција Раундап којој је промењено име у Операција Оверлорд, а време њеног почетка је померено за 1944. год.
Процес планирања започет је у марту 1943. године од стране британског генерал-пуковника сер Фредерика И. Моргана који је постављен за начелника генералштаба врховног команданта савезничких снага. Његов план је касније усвојен и прерађен у јануару 1944. године од стране врховног штаба савезничких експедиционих снага на чијем челу се налазио амерички генерал Двајт Д. Ајзенхауер.
Кратак оперативни радијус дејства савезничких ловачких авиона, укључујући и британски Спитфајер и Хокер Тајфун, стационираних на аеродромима у Британији, у великој мери је смањио могућност избора места престојеће инвазије. Географски фактори су додатно смањили могућност избора на само две локације: Па де Кале или Нормандија. Због тога што је Па де Кале био најближи британском острву, зато што је био окружен плажама које су биле идеалне за амфибијски десант и зато што је преко њега водио најкраћи директни копнени пут ка срцу Немачке, овај део Атлантског бедема је био најјаче утврђен. Имајући то у виду, савезници су изабрали Нормандију за локацију предстојећег искрцавања.
Савезници су 19. августа 1942. извели напад на Дијеп да би тестирали немачку одбрану. Операција је прошла катастрофално по Савезнике, али су Савезници дошли се до врло значајних спознаја о амфибијском искрцавању, које ће се касније спровести у Нормандији. Савезничке формације научиле су да треба избегавати густе немачке фортификације на обали, потреба за темељним планирањем и поморско–ваздушно бомбардовање обале, потреба за обавештајном припремом акције, увезивање комуникација између јединица и израду специјалних возила за десант. Но, Немци су такође дошли до неких спознаја, па су касније надоградили и ојачали Атлантски бедем.
Делимично захваљујући искуству стеченом током напада на Дијеп, савезници су одлучили да током прве фазе искрцавања не нападну директно велике француске луке. Искрцавање савезничких снага у Нормандији створило би могућност за касније освајање француске луке Шербур и других француских лука на обали Бретање као и могућност напредовања у дубину француског копна у правцу Париза, а затим и ка немачкој граници. Обала Нормандије била је слабије брањена због неповољнијег положаја за искрцавање али је стратешки представљала одличну одскочну даску за даље операције у Француској.
Амерички генерал Двајт Д. Ајзенхауер је тек 1943. год. (по енциклопедији Британика 1944. год.) именован за врховног команданта савезничких експедиционих снага у Европи и поверена му је команда над целокупним савезничким снагама у западној Европи. У јануару 1944. године британски генерал сер Бернард Монтгомери постављен је за оперативног команданта инвазионих копнених снага.