Операција Олуја је била војна акција Хрватске са циљем заузимања јужних дијелова Републике Српске Крајине (РСК), односно области северне Далмације, Лике, Кордуна и Баније. Ово је уједно и последња битка рата у Хрватској и знатан фактор у исходу рата у Босни и Херцеговини. Била је то одлучујућа побједа Хрватске војске (ХВ), која је довела до истовременог егзодуса српског становништва са ових простора.
ХВ је имала подршку Хрватске специјалне полиције, која ја напредовала са планине Велебит, док се АРБиХ налазила у Бихаћком џепу, у позадини Српске војске Крајине (СВК). Битка је била највећа европска копнена битка од Другог свјетског рата. Хрватска је за ову акцију ангажовала 130.000-150.000 наоружаних војника и полицајаца коју су се сукобили са 27.000-34.000 припадника Српске војске Крајине дуж фронта који је у том тренутку износио преко 700 -{km}-. Покренута је да би Хрватска успоставила контролу над 10.400 -{km}-² (око 18,4% територије Хрватске). Операција Олуја почела је у зору 4. августа 1995, док је крај проглашен 7. августа увече, иако су значајне операције чишћења џепова отпора трајале до 14. августа.
Уједно спровођењем операције Олуја ефективно је окончана и блокада Бихаћа у Босни, а ХВ, АРБиХ и Хрватско вијеће одбране (ХВО) доведене су у положај којим је промијењен однос војних снага у Босни и Херцеговини кроз операцију Маестрал 2 која је услиједила. Операција је изграђена на напредовању ХВ и ХВО током операције Љето ’95, током које су задобијени стратешки положаји заузимањем Босанског Грахова, који су омогућавали брзо заузимање Книна, главног града РСК, и на континуираном наоружавању и обуци ХВ од почетка рата у Хрватској. Сама операција услиједила је током мировне мисије УНПРОФОР (Плавих шљемова које су раздвајале српске и хрватске положаје) и дипломатских напора да се ријеши сукоб.
Напад није био успјешан одмах у свим секторима, али је заузимање кључних положаја довело до колапса командне структуре СВК и укупне одбрамбене способности. Хрватско заузимање Босанског Грахова, непосредно прије операције, као и напредовање специјалне полиције до Грачаца, учинило је одбрану Книна готово немогућом. У Лици, двије хрватске бригаде брзо су пресјекле подручје под контролом СВК, којем је недостајала тактичка дубина и покретне резервне снаге, затим су изоловале џепове отпора, поставиле мобилне снаге за одлучујући удар према сјеверу у зону одговорности зборног подручја Карловац и потиснуле СВК ка Банији. Пораз СВК код Глине и Петриње, након тешке дефанзиве, поражен је и 39. банијског корпуса СВК јер је његову резерву приковала АРБиХ. Док је 21. кордунашки корпус СВК био принуђен на предају. Република Српска Крајина се ослањала на помоћ оружаних снага Републике Српске и Савезне Републике Југославије као своју стратешку резерву, али се оне нису мијешале у битку. Сједињене Америчке Државе су такође имале улогу у операцији упућивањем Хрватске на америчку војну консултантску фирму МПРИ, која је потписала уговор са Пентагоновом лиценцом за савјетовање, обуку и пружање обавјештајних података ХВ.
ХВ и специјална полиција имале су губитке 174-211 погинулих или несталих, док је СВК имала 560 погинулих војника. Погинула су и четири мировњака УН. ХВ је заробила 4.000 војника. Број погинулих српских цивила је споран — хрватски извори наводе 214, док српски извори наводе 1.192 погинула или нестала цивила. Током и након офанзиве, између 200.000 и 250.000 Срба је избјегло са подручја које је раније држала СВК, а хрватске снаге су на том подручју починиле разне злочине над преосталим цивилима. Како наводи Саво Штрбац, директор Документационо информационог центра „Веритас”: „Оно што је остало то је убијено. Имамо бројку 1.903 страдалих у ’Олуји’ гдје је 66 одсто цивилних жртава, а од тога 76 одсто старијих од 60 година. То су они који су остали и они који су повјеровали.”
Међународни кривични трибунал за бившу Југославију (МКТЈ) касније је судио тројици хрватских генерала оптужених за ратне злочине и учешће у удруженом злочиначком подухвату смишљеном да протјера српског становништво из Хрватске, иако су сва тројица на крају ослобођена, а суд је одбацио оптужбе за злочиначки подухват. МКТЈ је закључио да операција Олуја није имала за циљ етнички прогон, јер цивили нису били намјерно гађани. МКТЈ је навео да су ХВ и специјална полиција починиле велики број злочина над српским становништвом након артиљеријског напада, али да државни и војни врх није одговоран за њихово стварање и организовање и да Хрватска није имала конкретну намјеру расељавање српске мањине у земљи. Међутим, Хрватска је донијела дискриминаторске мјере како би Србима отежала повратак. -{Human Rights Watch}- је извијестио да су огромну већину злостављања током операције починиле хрватске снаге и да су се злостављања у великим размјерама наставила мјесецима након тога, укључујући погубљења по кратком поступку српских цивила и уништавања српске имовине. Србија је 2010. тужила Хрватску пред Међународним судом правде (МСП), тврдећи да је офанзива представљала геноцид. Суд је 2015. одлучио да офанзива није геноцидна и потврдио претходне пресуде МКТЈ.
Акција Олуја се сваке године прославља у Хрватској као државни празник под именом Дан побједе уз бројне свечаности. У Србији и Републици Српској одржавају парастоси, помени и полагање венаца у знак сјећања на жртве Олује и егзодус Срба.
Претходна дешавања У новембру 1994, блокада Бихаћа ушла је у критичну фазу јер су Војска Републике Српске (ВРС) и Српска војска Крајине (СВК) биле надомак заузимања Бихаћа, којег су држале снаге Армије Републике Босне и Херцеговине (АРБиХ). Било је то стратешко подручје, а од јуна 1993. Бихаћ је био једна од шест сигурних подручја Уједињених нација у Босни и Херцеговини.
Америчка администрација је сматрала да ће српско заузимање Бихаћа интензивирати рат и довести до хуманитарне катастрофе, веће од било које друге у сукобе до тада. Међу Сједињених Државама, Француском и Уједињеним Краљевством постојала је подјела у вези начина заштите тог подручја. Сједињене Државе су позвале на ваздушне ударе на ВРС, али су се Француска и Уједињено Краљевство успротивиле због забринутости за безбједности и жељу да се одржи неутралност француских и британских трупа распоређених у саставу Унпрофора у Босни и Херцеговини. Заузврат, Сједињене Државе нису биле вољне да ангажују копнене трупе.
С друге стране, Европљани су признали да су Сједињене Државе слободне да предложе војну конфронтацију са Србима док се ослањају на европске силе да блокирају сваки такав потез, пошто је предсједник Француске Франсоа Митеран обесхрабрио било какву војну интервенцију, у великој мјери помажући српске ратне напоре. Француски став се промијенио након што је Жак Ширак изабран за француског предсједника у мају 1995, притискајући Британце да усвоје агресивнији приступ.
Од стратешке важности за Хрватску било је спријечити Србе да заузму Бихаћ, а хрватски генерал и начелник Главног штаба Хрватске војске Јанко Бобетко сматрао је да потенцијални пад Бихаћа представља крај хрватских ратних напора.
У марту 1994. потписан је Вашингтонски споразум, којим је окончан Хрватско-бошњачки рат и Хрватској су обезбијеђени војни савјетници из америчке приватне војне компаније Војни професионални ресурси (). Умијешаност Сједињених Држава одражавало је нову војну стратегију коју је подржао амерички предсједник Бил Клинтон у фебруару 1993. године.
Пошто је ембарго Уједињених нација на оружје још увијек био на снази, ВПР је ангажован наводно да припреми ХВ за учешће у Партнерству за мир, политичко-војни програм Натоа. ВПР је обучавао официре и особље ХВ четрнаест седмица од јануара до априла 1995. Такође, спекулисало се у неколико извора, укључујући чланак Лесли Вејн у -{The New York Times}- и у разним извјештајима српских медија, да је ВПР такође могао давати доктринарне савјете, планирање сценарија и сателитске обавјештајне податке америчке владе Хрватској, иако су ВПР, амерички и хрватски званичници негирали такве тврдње. У новембру 1994. Сједињене Државе су једнострано окончале ембарго на оружје против Босне и Херцеговине, у ствари дозвољавајући ХВ да се снабдијева док су пошиљке оружја текле кроз Хрватску.
мини|лево|Хрватски бригадни генерал Крешимир Ћосић и амерички генерал-потпуковник Весли Кларк разговарају о блокади Бихаћа 29. новембра 1994. године. Вашингтонски споразум је такође резултовао низом састанака између хрватске и америчке владе и војних званичника у Загребу и Вашингтону. Хрватски представници предложили су 29. новембра 1994. напад на територију под српског контролом из Ливна, како би одвукли снаге које су блокирале Бихаћ и тиме спријечити српско заузимање града. Пошто амерички званичници нису одговорили на приједлог, хрватски главни штаб је истог дана наредио спровођење операције Зима ’94, коју су требали извести ХВ и Хрватско вијеће одбране (ХВО). Осим што је допринио одбрани Бихаћа, напад је помјерио линију додира ХВ и ХВО ближе путевима снабдијевања Српске Крајине.
Сједињене Државе, Русија и Европска унија (ЕУ) и УН настојале су да замијене Венсов план, који је довео Унпрофор. Они су формулисали план З-4 дајући областима са српском већином у Хрватској значајну аутономију.
Након бројних и често некоординисаних измјена предложеног плана, укључујући и цурење елемената нацрта у штампу у октобру, план З-4 је представљен 30. јануара 1995. године. План није одговарао ни Српској Крајини, ни Хрватској. Хрватска је била забринута да би Српска Крајина могла да га прихвати, али је Туђман схватио да Милошевић, који ће на крају донијети одлуку у име Српске Крајине, неће прихватити план из страха да би то био преседан везан за политичко рјешење косовског питања — дозвољавајући Хрватској да прихватити план са малим могућностима да се он спроведе. Српска Крајина је одбила да прими текст плана, а камоли да прихвати план у потпуности.
У децембру 1994. Хрватска и Српска Крајина су склопиле економски споразум о обнављању друмских и жељезничких веза, снабдијевању водом и гасом и коришћењу дијела Јадранског нафтовода. Иако неки од споразума никада нису спроведени, дио аутопута Загреб—Београд који је пролазио кроз територију Српске Крајине код Окучана и нафтовод су отворени. Након инцидента са смртним исходом који се догодио крајем априла 1995. на недавно отвореном аутопуту, Хрватска је напала цјелокупну територију Српске Крајине у западној Славонији током операције Бљесак, преузимајући пуну контролу над територијом до 4. маја, три дана након почетка операције. Као одговор, СВК је ракетирала Загреб користећи М-87 Оркан са касетном муницијом. Након тога, Милошевић је одредио вишег официра Војске Југославије за команданта СВК, а заједно са њим је послао и оружје, теренске официре и хиљаде Срба рођених на подручју Српске Крајине који су присилно регрутовани у редове СВК.
СВК и ВРС су 17. јула започеле нове напоре ка заузимању Бихаћа, тако што су прошириле резултате постигнуте током операције Паук. Тај потез је ХВ пружио прилику да прошири своје територијалне добитке стечене током операције Зима ’94 напредовањем из Ливањске долине. Туђман и предсједник Предсједништва РБиХ Алија Изетбеговић потписали су 22. јула Сплитски споразум који се односио на међусобну одбрану, а којим је омогућено напредовање ХВ у БиХ. ХВ и ХВО су брзо дјеловали и током операције Љето ’95 заузели Босанско Грахово и Гламоч 28−29. јула. Напад је одвукао неке јединице СВК од Бихаћа, али не онолико колико се очекивало. Међутим, ХВ је тиме стављена у одличан положај, јер је изолован Книн од Републике Српске, уједно и од Југославије.