Бијељина је градско насеље, сједиште града Бијељине у Републици Српској, Босна и Херцеговина. На попису становништва 2013. године, Бијељина је према подацима Републичког завода за статистику Републике Српске имала 41.121 становника, а према подацима Агенције за статистику Босне и Херцеговине 42.278 становника.
Географија Бијељина се налази у сјевероисточном дијелу Републике Српске, на координатама 44°45′16″ сјеверно и 19°12′59″ источно, на 90 m надморске висине, на реци Дашници. То је, након Бање Луке, друго насеље по величини у Републици Српској и пето у Босни и Херцеговини. Смјештена је у равници Семберији и представља раскршће путева за Србију, Срем и унутрашњост Босне и Херцеговине. Сматра се незваничним центром источног дијела Републике Српске с приближно 45.000 становника. Удаљена је 6 km (4 km) од границе са Србијом и 40 km (25 km) од Републике Хрватске. Будући да се налази у средишту плодне равнице, представља један од центара производње и трговине хране. Главнину производње чине житарице пшеница и кукуруз те поврће као купус, паприка и парадајз. Воћарство и сточарство су такође заступљени, али у мањој мјери. Бијељина је препознатљива по великом средишњем тргу.
Клима На климатске услове овог подручја највише утиче сјеверни перипанонски дио, који припада умјереноконтиненталном панонском појасу. Љета су топла, а зиме умјерено хладне, а просјечна годишња температура износи 10 °C. Средња јулска температура износи 22 °C, а јануарска –1 °C. Падавине су кроз годину углавном равномјерно распоређене, а најинтензивније су у периоду мај—јуни. Просјечно остварена количина падавина креће се од 1000 до 1100 mm/m².
Историја
Најстарији пронађени трагови обитавања датирају из периода неолита — старчевачке културе, 5-4. миленијум старе ере. Важно раскршће културних утицаја у неолиту, бронзаном добу и касније.
Бијељина је била једно од средишта панонско-илирског устанка.
Међу значајне личности 19. вијека убрајају се Филип Вишњић и Иво од Семберије, кнез бијељинске нахије, чији ликови се налазе на грбу града Бијељине.
Иако се име „Бијељина” први пут помиње већ 1446. године, озваничено је тек 1918. године. Током владавине Аустроугарске град је носио име „Бјелина” а прије тога „Белина” и „Билина”.
Праисторија и антика Најстарији потврђени трагови живота људи на простору данашњег града Бијељине потичу из млађег каменог доба — неолита — старчевачке културе (5.000 — 3.000 година п. н. е.). Такође, пронађени су и материјални остаци из периода бронзаног и гвозденог доба. Највише налаза из ових периода праисторије пронађено је у атарима села Остојићево, Батковић, Главичице, Дворови, Којчиновац, Патковача и Тријешница. Карактеристике грнчарије, оруђа и оружја недвосмислено потврђују културне везе прастановника Семберије са винчанском неолитском културом, односно, са културама бронзаног доба — вучедолском, костолачком и баденском.
У Дворовима код Бијељине откривени су експонати с краја бронзаног доба. Пронађени предмети потичу из женског гроба, из седмог вијека старе ере. Ријеч је о гарнитури појасних окова и спиралних украса, ниски од ћилибарских перли и стаклене пасте. Ови археолошки налази везују се за производе тракијско-кимеријског културног краја, из периода Гласиначке културе, круга чији је центар био на простору данашње Румуније и Карпата, па чак можда и за древни народ Ските.
Археолошки налази из гвозденог доба везују се за долазак келтских племена, у предвечерје римских освајања (8-1. вијек п. н. е). У античком периоду (1-5. вијек нове ере) Семберија је, као и цијела Посавина, била дио римске провинције Паноније. Најзначајнија археолошка открића из римског периода налазе се на локалитетима Прекаје у Броцу (римска вила), Којчиновац (надгробни споменик), Велика Обарска (оловна плочица култне намјене са представом тзв. Подунавских коњаника), Амајлије (бронзана фигурина висине 13 cm), Модран (остава римског новца), Дијелови (двије камене скулптуре лавова), а откривени су и локалитети у Јањи, Дворовима, Батковићу и Патковачи. Негдје на простору Доњег Подриња (на једној од страна Дрине) налазило се римско насеље Ад Дринум (На Дрини), али још увијек није познато његово тачно мјесто.
Стари Словени Најстарији старословенски локалитет у Семберији налази се с обје стране Бистрика, између села Батковић и Остојићево и састоји се од четири мања локалитета (Јазбине, Орашчић, Градине и Челопек) који потичу из периода од 7. до 12. вијека. На локалитетима Јазбине и Орашчић пронађени су остаци насеља из 7-9., односно 10-12. вијека, са полуукопаним земуницама чији су зидови изграђени од шепера и набијене земље, док је најзначајнији налаз комплекс металуршких радионица на локалитету Челопек у којима се у 8. вијеку топило гвожђе и производиле гвоздене алатке о чему јасно свједочи налаз гусано-графитног лонца који се чува у Музеју Семберије у Бијељини. У то вријеме насеље на Бистрику, вјероватног назива Бистрица, било је без сумње центар жупе која је обухватала цијелу равницу прије него што је настала Бијељина.
Средњи вијек Прво помињање имена Бијељина губи се у далекој прошлости. У „Љетопису попа Дукљанина” помиње се једна побједа захумског кнеза Беле-Павлимира против Мађара „у равници Белина”. Ипак, због крајње непоузданости овог списа и бројних доказаних нетачности, данас се у науци сматра да је први сигуран помен насеља Бијељине онај од 3. марта 1446. када је овде опљачкан један дубровачки трговац од стране људи илочког бана. Документ на латинском језику о овом догађају чува се у Дубровачком архиву, у збирци Lamenta de foris, tom 20, pagina 71, који у преводу гласи:
„Дан 3. марта 1446.
Богиша Богмиловић пред господином Алојзом кнезом дубровачким подноси тужбу против Вучића Прибишевића и Вучића Угриновића и Радића Гучића и осталих људи илочког бана Осварта; изјављујући да су га они опљачкали у Биелини и одузели му: у роби, дукатима, сребру и сукну — 435 дуката и два коња са оружјем и његову одјећу и један сребрени послужавник.”
Поред овога, налази средњовјековних надгробних споменика са староћирилским натписима, приликом радова на обнови Атик џамије у центру Бијељине, бацају ново свјетло на прошлост овог краја у предтурском периоду. Иако ниједан споменик нема сигуран датум, палеографска анализа показује да су натписи настајали у дугом временском распону од друге половине 14. до средине 15. вијека, што значи да су неки подигнути и прије биљешке у Дубровачком архиву. Овим се још једном потврђује да је Бијељина у предтурском периоду била засебна жупа, а да је њено сједиште свакако било на мјесту гдје се налазила црква. Кроз ту жупу је пролазио пут који је водио из Подриња, тј. преко Сребренице, Кушлата, Зворника, Теочака и Бијељине према Митровици и Илоку. С тим главним путем овдје се састајао и пут који је водио од ријеке Босне тј. Добој града долином Спрече, затим преко Сребреника и Соли.
Средњи вијек у Семберији обиљежиле су сталне борбе за превласт у овим крајевима између владара Србије, Босне и Мађарске, као и ситнијих феудалаца. Из времена средњег вијека потиче најстарија грађевина у Семберији и један од симбола Бијељине — манастир Тавна, за који се вјерује да је задужбина синова краља Драгутина краља Владислава II и кнеза Уроша Немањића те да потиче с почетка 14. вијека.
Фрањевачки самостан Свете Марије, у пољима, у околини Бијељине помиње се 1514. године. Том раздобљу припадају тринаест стећака, од којих су два декорисана, а на четири се налазе фрагментарно читљиви написи. У засеоку Митровићима, село Горњи Драгаљевац, на два локалитета налазе се три стећка, од којих је један украшен мотивима биљне стилизације и представом животиње; као такав пренијет је на зграду драгаљевачке основне школе.
Први српски устанак мини|Србија 1809. године Срби овог краја су искрено подржали Карађорђев устанак и буђење српског народа, али покушај ослобађања није имао успјеха. Највећи допринос у покушају ослобађања „прекодринских Срба” дали су чувене устаничке вође — Јаков Ненадовић, поп Лука Лазаревић, Стојан Чупић и поп Никола Смиљанић. Резултати ових акција у Семберији и околини били су рушење старог утврђења у Теочаку 1805. године, спаљивање Јање 1807. године, а 1809. године краткотрајно је била ослобођена Бијељина и готово цијела Семберија и Мајевица.
Почетком априла 1807. године Карађорђе је наредио да се прикупи ваљевска, шабачка и мачванска војска и упути у Босну. Стојану Чупићу је пало у удио да, са потребним снагама, заузме Јању и Бијељину и побуни околна села. Судећи по оскудним аустријским извјештајима, устаници су у Босни претрпјели знатне губитке. Чак је јављено да је Чупић погинуо, али та вијест није била тачна. Операције у источној Босни су настављене и касније, а за команданта српских трупа постављен је Јаков Ненадовић. Под његовом командом је био и Стојан Чупић који, са 1000 својих војника, половином априла продире дуж Саве, пали турска села и мобилише сав живаљ који је способан да носи оружје. Ипак, пред јачим и бројнијим турским снагама, устаници су се морали повући у Србију.
Ова тешка времена изњедрила су и двојицу најзнаменитијих великана овог краја: кнеза Ивана Кнежевића (1760—1840) као симбола српске племенитости, и Филипа Вишњића (1767—1834), најпознатијег српског гуслара. Као симболи Бијељине и Семберије, на великом грбу Града су представљени као чувари штита. У Првом српском устанку истакао се и Симо Катић (1783—1832) из Дворова који је био командант одбране границе од Бадовинаца до ушћа Дрине у Саву, а касније, за вријеме владавине кнеза Милоша Обреновића, помоћник старјешине Мачве. Чувени јунак је био и Зеко Буљубаша — Јован Глигоријевић (1770—1813) из Броца — „Српски Леонида” који је заједно са осталим „голаћима”, херојски погинуо у бици на Равњу, посљедњој бици Карађорђевог устанка.
Босанско-херцеговачки устанак 1875-1878 Покушаји да се Бијељина ослободи у великом Босанско-херцеговачком устанку 1875-1878. године нису успјели. У јесен 1875. године покушао је да се из Србије у родни крај врати Јован Панић са 300 устаника, али је његов одред разбијен код Манастира Тавне. 1876. године српски ђенерал Ранко Алимпић је безуспјешно опсиједао Бијељину и тада су турске снаге у борби на Галцу потукле и одред италијанских добровољаца – гарибалдинаца.
Аустроугарска окупација Аустроугарска је управљала Бијељином од 1878. до 1918. године. Због много вишег степена развоја Дунавске монархије у односу на Турску, Босна и Херцеговина у те три деценије су доживјеле убрзан привредни напредак, који је довео до новог таласа буђења националне свијести. Пописом становништва 1879. године утврђено је да у Бијељини има 1.602 стамбена објекта и 6.090 становника. За то вријеме Бијељина је била велико насеље, пето по величини у Босни и Херцеговини. Вријеме aустро-угарске окупације је вријеме препорода Бијељине, када она почиње да добија обрисе савременог града. Увиђајући стратешки значај Бијељине у пограничном положају према Краљевини Србији власти су поклониле велику пажњу развоју насеља и његовом прилагођавању војним потребама. Указом Земаљске владе, Бијељина већ почетком 1879. године, међу првим општинама у БиХ, добија општински Статут.Аустроугарски ултиматум довео до великог рата
Први и Други свјетски рат Први свјетски рат је донио нова страдања становништва Семберије од стране аустро-угарских власти због непрестаног сумњичења за сарадњу са Србима са друге стране Дрине. О ужасима тих дана, јунаштву Сембераца и њиховој непоколебљивој жељи да живе у слободи заједно са сународницима увјерљиво свједочи познати аустријски писац и новинар Егон Ервин Киш чија регимента је тада била смјештена у Бијељини. 1918. година је означила велики преокрет – након пробоја Солунског фронта и побједоносног похода српске војске, распала се Аустро-Угарска Монархија, а Семберију је први пут у савремено доба на дуже вријеме обасјала слобода.