Јован VIII Палеолог (; Цариград, 18. децембар 1392 — Цариград, 31. октобар 1448) је био претпоследњи византијски цар и владао је од 1425. до 1448. године.
Био је син и наследник цара Манојла II и царице Јелене Драгаш. Покушао је да спасе Византију од турског освајача, тражећи ослонца код папе и на Западу (Фирентинска унија, 1439. године, у време патријарха Јосифа II), али сви ти покушаји су били узалудни. Наследио га је брат цар Константин XI Палеолог Драгаш.
Женио се три пута, трећа жена је била царица Марија Велика Комнина Палеологина.
Младост У марту 1416. године, по жељи свог оца, постао је морејски деспот и помоћник свом брату деспоту Теодору II у деспотовању. Јован је објавио рат латинској кнежевини Ахаји. Кнез Центурионе II Захарија је изгубио највећи део својих поседа, само је интервенција Млетачке републике спасила кнежевину Ахају.
Очев савладар мини|десно|Цар Манојло II и царица Јелена Драгаш са децом. Јован је 19. јануара 1421. године крунисан за очевог савладара, док му се отац цар Манојло II повукао са политичке сцене и замонашио.
Цар - савладар Јован VIII је искористио смрт турског султана Мехмеда I и као кандидата за престо истакао свог кандидата Мустафу, брата претходног султана Мехмеда I, због његових обећања. У борби за престо Мустафа се хтео, сем на Грке, ослонити и на Србе и упутио је стога једно посланство у Србију. Али деспот Ђурађ није желео да уђе с њима ни у какве преговоре. Без те јаче помоћи Мустафа није могао да истраје у борби за престо и заробљен је у Једрену 1422. године.
Кад се нови султан Мурат II утврдио на престолу одлучио је, да се освети Ромејима што су помагали његовог противкандидата. Пун младићке нестрпљивости, он већ 8. јуна исте године опседа Цариград. Током ове опсаде, Турци су, пролећа 1423. године, провалили у Мореју и целу је опустошили, а уништили су и бедем Хексамилеон, који је Јованов отац цар Манојло II обновио уз велики труд. Цар - савладар Јован VIII је тражио помоћ на све стране нудио је чак и унију папи. Одазваше му се, ипак, само Млечани, који су 14. септембра 1423. године, преузели Солун, који им се сам понудио. Пад Цариграда, ипак, нису спречили Млечани, него побуна султановог најмлађег брата Мустафе. Ова одбрана престонице била је уједно и последња. Султан Мурат II је натерао цара - савладара Јована VIII да под скупу цену харачке обавезе моли и, 1424. године, добије мир.
Цар Долазак на престо Друштвено и телесно сломљен, остарели цар Манојло II Палеолог умире 21. јула 1425. године, као монах Матија. Сада нови василеус и аутократор Ромеја постаде цар Јован VIII. Преосталим су деловима Византијског царства на Мраморном мору и Пелопонезу управљала његова браћа као аутономни владари. Раскомадано и ослабљено Царство било је привредно и финансијски потпуно уништено. Већ су се за време владавине цара Манојла II златници ковали веома ретко, а за време владавине цара Јована VIII византијско ковање златника потпуно замире и фактички се прелази на сребрну валуту. Једина светла тачка у византијском развоју остаје Мореја, коју су делила три царева брата: деспот Теодор II, деспот Константин и деспот Тома. Ова деспотовина је и поред страшног турског упада 1423. године односила победе над суседним латинским државицама.
Деспотовина Мореја Латински гроф Карло Токо одлучио је попустити и склопио је споразум са царем Јованом VIII, за чијег је брата деспота Константина, удао своју нећаку. После његове погибије у боју са Ромејима, 1427. године, деспот Константин је, пошто је, тим браком, имао право на Карлову територију, 1428. године, добио његове територије на Мореји.
Затим је деспот Константин 1430. године, након дуже опсаде ушао у Патрас и две године касније је латинска Кнежевина Ахаја престала да постоји. Уз изузетак млетачких колонија Корона и Модона на југозападу и Науплије и Аргоса на Истоку, цели Пелопонез је био под влашћу Ромеја. Тако се завршила борба Ромеја и Франака, која је трајала још од времена цара Михајла VIII Палеолога. За ову победу најзаслужнији је био царев брат деспот Константин. Супротност између клонулог византијског средишта и експанзионистичке јужне провинције сада је дошла до изражаја још јаче него за време владавине Јовановог претходника.
Турска освајања мини|десно|Портрет цара Јована VIII Палеолога. Турски султан Мурат II (1421-1451) започео је напад на Византију.
Он опседа Солун, пошто је био незадовољан што је градом, од лета 1423. године, владао Јованов млађи брат, деспот Андроник, под врховном влашћу Млетачке републике. У граду је због опсаде избила глад, па је деспот Андроник морао плаћати 100 000 аспри годишње. Деспот Андроник је покушао преговорима да спаси град, али данак је подигнут на 150 000, а касније на 300 000 аспри. Ово преговарање и цењкање је било узалудно, јер се 29. марта 1430. године, султан Мурат II појавио пред градом са помоћним одредима српског деспотовића Гргура Бранковића и после краће борбе, освојио је град. С падом Солуна у турске руке је пао силан плен. Нарочито је било много робља, које се продавало по врло ниским ценама. Тако је, на пример, продато 14 калуђера за 100 златних флорина. С одобрењем Турака деспот Ђурађ Бранковић је откупио много робље, које је добрим делом долазило у Србију и налазило заштите код деспотице Ирине и њеног брата Томе Кантакузина. У српским редовима није било радо гледано то окупљање Грка на српском двору и јачање њиховог утицаја. Али, Србија је постала природан збег интелектуалних радника из пропалих хришћанских држава, и њен двор, као и двор влашких господара, био је врло дарежљив према бегунцима из Бугарске, Грчке и Албаније.
После узимања Солуна почело је турско освајање Епира и Албаније. Једна султанова војска, коју је водио Иса-бег, а у којој се налазио и српски деспотовић Гргур, напала је Албанију. Турци су четири града порушили, а у два су увели своје посаде; кнеза Јована I Кастариота, господара Албаније, оставили су као свог вазала. Вероватно по жељи српског деспотовића Гргура Бранковића упали су Турци и на млетачко подручје, ударајући, нарочито, за казну, на област војводе Гојчина Црнојевића и Тануша Дукађина и пленећи све до Скадра. У Дању је остављен Турчин као заповедник града. Један дубровачки извештај од 3. јуна 1430. године, казује, да се Гргур после тога вратио у Србију награђен "довољно" од султана Мурата II.
Деспотовина Мореја је већ била опљачкана (1423. године); султан Мурат II лично је водио походе у Босну и Албанију, а влашком војводи наметнуо је данак. Грчко царство, на издисају, обухватало је осим Цариграда и оближњег предела до Деркона и Силимврије (Силиври) само још неколико области расутих по приморју, Анхијал, Месимврију, Атос и Пелопонез који, скоро потпуно повраћен од Латина, постаде тада нека врста средишта грчке народности, али и то је све касније изгубљено.
Цариград, неосвојива тврђава, једини остаде и изгледало је да он сам за себе сачињава цело царство.
Односи са Србијом Са Србијом цар Јован VIII је одржавао срдачне односе. Спајала их је не само заједничка судбина према Турцима, него и родбинске везе. Сматрајући чин деспота као признање византијског двора, које мора бити нарочито наглашено и према његовој личности, српски деспот Ђурађ је водио преговоре о томе у Цариграду. У зиму 1434/5. донео му је посебан изасланик цара Јована VIII, Ђорђе Филантропин, знаке и признање деспотског достојанства. У старије време цариградски двор могао би из овог акта изводити далекосежније закључке; у ово доба и он је сам био свестан да то не иде даље од љубазности два угрожена двора, који су тражили више узајамног додира.
У односу према Византији, с којом је имао и породичних и привредних веза, деспот Ђурађ Бранковић се трудио да буде не само исправан него и прави пријатељ. Цариградски бедеми носе на два места јасне помене о том, да је деспот Ђурађ својим средствима помагао обнављање цариградског зида, да би га оспособио за одбрану. Радио је то управо у оно време, кад је одбијао да учествује у мађарском походу, 1447/8. године. Стојан Новаковић је дао тачно објашњење за ту политику.
Верска политика 300п|мини|десно|Човек кога је нацртао Беноцо Гоцоли 1459. године, претпоставља се да је то цар Јован VIII. Причало се да је на самрти стари цар Манојло II упозорио сина да се не завара идејом о унији; договор између Ромеја и Латина није могућ, а унионистичким ће се настојањима још продубити раскол, али колико год је био снажан свеопшти византијски отпор према унији, у Цариграду је увек било утицајних кругова који су јој били склони и који су у тешким тренуцима видели спас у зближавању с Римом; на чело тих људи сада је стао цар Јован VIII. Већ након опсаде Цариграда 1422. године, он је као престолонаследник отпутовао на западне дворове у потрази за помоћи, а од 1431. године текли су преговори који су за циљ имали склапање уније.
Дана 24. новембра 1437. године, византијски цар Јован VIII, морејски деспот Димитрије и патријарх Јосиф II, због турског притиска, предузели су очајнички корак; отишли су са великом пратњом сачињеном од неколико митрополита и бројних епископа и игумана у Италију, да преговарају с папом о црквеној унији и да, у исто време, траже и помоћ западних хришћана за борбу против Турака. Цар Јован VIII је у Цариграду као намесника поставио брата деспота Константина, чиме се завршио сукоб између браће у Мореји.
Стигли су у италијански град Ферару у пролеће 1438. године, где су 9. априла почели преговори. На тим преговорима, прво у Ферари, а касније у Фиренци, увек је изнова долазило да жестоких расправа. Огорчен отпор према Латинима и унији пружао је митрополит Ефеса, Марко. Ти преговори отегли су се, због антипапског Базелског сабора, више од годину дана и довели су 6. јула 1439. године, до свечаног проглашења спајања источне и западне цркве у фирентинској катедрали, где је кардинал Јулијан Ћезарини прогласио унију на латинском, а архиепископ Никеје, Весарион на грчком језику. Сам цар Јован VIII потписао је са папом Евгенијем IV на црквеном сабору у Фиренци уговор који учини крај шизми.
Као цар Михаило VIII, и цар Јован VIII се суочио са упорном непомирљивошћу православног свештенства и народа који су били убеђени да су, упркос свим обећањима, Латини тежили "уништењу грчке државе, племена и имена". Цар Јован VIII је те године обилазио Италију, Француску, Енглеску да моли за помоћ и постигао само љубазан пријем и лепа обећања.
Цар Јован VIII се овим надао да ће му папа помоћи у одбрани Византије од турског завојевача и обновити је, а патријарх Јосиф II је тиме признао првенство папе. Додуше реченица о папином првенству била је изложена врло неодређено, а Ромејима је допуштено и да задрже свој црквени обред, али се у свим спорним тачкама одлучило у папину корист.
Чинило се да је идеја уније однела још већу победу него у данима Лионског сабора, будући да се овај пут цар лично појавио пред већем, а с њиме су папино првенство признали и највиши представници Византијске цркве, али заправо, фирентанским закључцима још није било ништа постигнуто. Обистинила су се предвиђања да ће закључци уније само допринети продубљењу раскола. Византијски се народ са фанатичном страшћу супротставио договорима из Фераре и Фиренце, и док су сва наговарања присталица уније остала без учинка, ватрене проповеди епископа Марка Ефеског свуда су наилазиле на снажан одјек. Показало се да фирентанска унија има чак и мање присталица од Лионске; с једне стране зато што је родоначелник династије Палеолога знао много снажније од цара Јована VIII наметнути своју вољу Ромејима, а с друге стране зато што је унија 1274. године, чији је задатак био заштита Византије од латинских освајачких тежњи, резултирала је стварним политичким добитком, док је унија из 1439. године, која је требало да Византију спасе од Турака, такав резултат није могла ни имати.
300п|мини|десно|Сребрњак са ликом цара Јована VIII Палеолога на аверсу и путовања на Фирентински сабор, на реверсу новчића.