Монтреал (, ) је други по величини град у Канади и највећи град провинције Квебек. Према попису из 2021. било је 1.762.949 становника, односно 4.291.732 на ширем подручју града. Монтреал се налази у југозападном делу Квебека, око 275 km југозападно од града Квебека, 167 km источно од главног града Отаве. Град се налази на острву Монтреал, између река Сен Лорен и Отава.
На простору данашњег Монтреала живели су Ирокези, када је до њих 1535. године стигао француски истраживач Жак Картје. Прва европска насеобина на месту данашњег Монтреала подигнута је 1642. Француски досељеници су је назвали Вил Мари де Монреал. Уследила је брза колонизација као последица трговине крзном. Британске снаге су заузеле град 1760. и он је 1763, са осталим деловима Нове Француске, постао део Британске Северне Америке. Монтреал је био главни град Канаде од 1844. до 1849.
Данас је Монтреал једна од главних канадских лука и њен најважнији културни центар. Монтреал је незванична франкофонска престоница Северне Америке и после Париза највећи франкофони град у свету. У граду су 1976. одржане Летње олимпијске игре.
Географија мини|лево|Марше Бонсекур у јесен. Монтреал се налази на југозападу покрајине Квебек, приближно 275 -{km}- јужно од града Квебек, седишта покрајине, и 167 -{km}- источно од Отаве, главног града Канаде.
Град Монтреал покрива највећи део острва Монтреал на ушћу реке Отаве у реку Сен Лорен. Монтреалска лука лежи на једном крају реке Сен Лорен, која повезује Велика језера и Атлантски океан. Северно од Монтреала протиче река Ривјер де Прери. Источне падине брега Мон Роајал|мини|250п Град је добио име по најпознатијој географског одлици острва, брду Мон Роајал (Mont Réal на средњовековном француском, односно на савременом француском), чији је највиши врх Колин де ла Кроа (232 -{m}-). Друга два врха су Колин де Утремон (или Маунт Мари, у кварту Утремон) висок 211 -{m}- и врх Вестмаунт висок 201 -{m}-. Брдо је део ланца Монтережијских брда (Монтериџијских на енглеском) смештених између Лоренсових и Апалачких планина.
Монтреал је центар монтреалског метрополиса, а граничи се са градовима Лавал на северу, Лонгој, Сен Ламбер, Бросар и другим општинама на југу, Репентињи на истоку и општинама Вест Ајланда на западу. Англофоне општине Вестмаунт, Монтреал Запад, Хампстед, Кот Сен Лик, Мон Роајал и франкофона енклава Монтреал Исток у потпуности су окружене градом Монтреалом.
Мон Роајал мини|лево|Даброво језеро на Мон Роајалу. На брду изнад града је парк Мон Роајал, једна од највећих зелених површина у Монтреалу. Парк, чији је већи део пошумљен, пројектовао је Фредерик Ло Олмстед, (дизајнер њујоршког Сентрал парка), а отворен је 1876.
У парку су два видиковаца, од који је познатији Кондјарон, са ког се пружа поглед на центар Монтреала. У парку је и мало вештачко Даброво језеро, затим кратке ски-стазе, врт са статуама, Смитова кућа и музеј Жорж-Етјена Картјеа. У парка се одржавају спортске, туристичке и културне активности. Ту се налази вештачко језеро Дабарско језеро (Монтреал).
На планини се налазе два велика гробља, Нотр Дам де Неж (основано 1854) и Мон Роајал (1852). Гробље Мон Роајал, са површином од 67 -{ha}-, смештено је на северној падини планине Мон Роајал, у општина Утремон. Гробље Нотр Дам де Неж је много веће, франкоканадско и католичко. На њему је сахрањено преко 900.000 људи.
На гробљу Мон Роајал има 162.000 гробова и на њему су сахрањени многи познати Канађани. У делу за ратне ветеране сахрањено је и неколико војника, носиоца највишег војног одликовања Велике Британије, Викторијиног крста. На гробљу је 1901. отворен први крематоријум у Канади.
Први крст на брду је поставио оснивач града Пол Шомеде де Мезонев као испуњење завета које је дао Богородици када ју је молио да престане велика поплава. Данас се на врху брда истиче осветљени крст, висок 31,4 -{m}-, који је 1924. године поставило Удружење светог Јована Крститеља. Крст је данас у власништву града. Крст је осветљен светлоцрвеном, плавом или љубичастом бојом (љубичаста светлост се користи само као знак жалости у периоду од смрти једног папе и до избора другог).
Клима мини|200п|Поглед на Монтреал из ваздуха током зиме Монтреал лежи на граници неколико климатских региона. Клима Монтреала се обично класификује као влажна континентална или влажна бореална клима (Кепенова класификација климата -{Dfb}-).
Падавине су обилне са просечним снежним падавинама од 2,175 -{mm}- годишње (највише зими). Просечна количина кише износи годишње 763,8 -{mm}-. Лето је највлажније доба у години, али такође и најсунчаније.
Најхладнији месец у години је јануар са максималном дневном температуром од -5,7 °C, а просечна минимална је −14,7 °C. Најтоплији месец је јул са просечном максималном температуром од 26,2 °C. Најнижа икада забележена температура била је −37,8 °C (15. јануара 1957), а највиша икада забележена температура износила је 37,6 °C (1. августа 1975). Лети је честа велика влажност ваздуха, па је због тога субјективни осећај температуре буде још виши. У пролеће и јесен, просечна месечна количина падавина износи између 55 -{mm}- и 94 -{mm}-. Снежне падавине у пролеће и јесен су нормална појава. Такође, касни топли таласи као и михољска лета су редовне одлике климе Монтреала.
Историја мини|лево|200п|Дрворез Хочелаге (настао између 1556. и 1606. по записима Жака Картијеа Археолошки налази показују да су различити номадски народи живели на острву Монтреал, најмање 2.000 година пре доласка Европљана. Ирокези су основали село Хочелага у подножју Краљевског брега. Француски истраживач Жак Картије је посетио Хочелагу 2. октобра 1535, присвојивши долину реке Сен Лорен за Француску. Он је проценио да је у селу живело „преко хиљаду“ становника.
Седамдесет година касније, француски истраживач Самјуел де Шамплен је известио да су Ирокези и њихова насеља потпуно нестали из долине Сен Лорена, вероватно због међуплеменских ратова, болести које су донели Европљани и одсељавања. Шамплен је 1611. године основао станицу за трговину крзном на острву Монтреал, на месту на почетку названом Ла плас Ројал , на ушћу реке Пети Ривјер у Сен Лорен, на месту где се данас налази музеј Поан а Калијер . Године 1639, Жером ле Рјер се ла Доверзјерје добио титулу господара острва Монтреал.
Са овлашћењем католичког друштва Госпе од Монтреала , мисионари Пол Шомеде де Месонев, Жана Манс и неколико француских колониста је оновало мисију за покрштавање староседеоца Вил Мари 17. маја 1642. Године 1644. Мансова је основала прву болницу у Северној Америци северно од Мексика. Пол Шомеде де Месонев је био оснивач и први гувернер колоније, а католичка часна сестра Маргарита Буржoa је оснивала прве школе у Новој Француској.
Предаја Монтреала Британцима 1760.|мини|200п Вил Мари је постао центар за трговину крзном и базу за даље француско истраживање у Северној Америци. Дрвени зидови изграђени су 1725. године. Упркос врло јаком земљотресу 7. септембра 1732, град се наставио развијати, а утврђен је око 1740. године. Град је остао у француским рукама све до 8. септембра 1760, када је војвода де Леви био присиљен да град преда британској војсци под командом лорда Џефрија Амхерста.
Године 1759, у Монтреалу је живело више од 5.000 становника. Након британског освајања 1760, Монтреал је још увек личио на француске градове с већинским француским становништвом, али су богато грађанство највећим делом чинили Енглези. Иако је највећи део становништва говорио француским језиком, највећи део новина, плаката и школовање били су на енглеском.
Монтреал је регистрован као град у 1832. Иако су град потресале честе епидемије и велики пожари, у Монтреалу се снажно развила индустрија и трговина којом је највећим делом управљало енглеско грађанство. Град је, као и остатак покрајине, погодила побуна 1837. Отварање Лашинског канала омогућио је бродовима да заобиђу непловне Лашинске брзаке, а изградња моста Викторија је успоставила Монтреал као главни железнички чвор. До 1860-их Монтреал је био највећи град Британске Северне Америке и неоспорно привредно и културно средиште Канаде. Улица светог Доминика из 1866.|мини|200п|лево Монтреал је био главни град провинције Канаде од 1844. до 1849, али је изгубио свој статус када је група торијеваца запалила зграду Парламента у знак протеста због усвајања Закона о штети због побуне, којим би се вратила права француском становништву. У овом пожару који се проширио и до националне библиотеке, уништени су бројни историјски списи Нове Француске.Une Histoire du Québec, Jacques Lacoursière. pp. 109, Septentrion 2002.
После Првог светског рата, политика прохибиције у САД претворила је Монтреал у рај за Американце који су тражили алкохолна пића. Незапосленост је остала висока у граду, а била је погоршана крахом берзе 1929. и Великом депресијом.
Током Другог светског рата, градоначелник Камилијен Уд је протестовавао против регрутације и позвао је Монтреалце да се упишу у регистар свих мушкараца и жена савезне владе. Влада га је због непослушности затворила у логор до 1944. када је била приморана да уведе обавезно служење војног рока.
До 1951. године број становника Монтреала је премашио милион људи. Канал Сен Лорен, који је отворен 1959. године, омогућава бродовима да заобиђу Монтреал, што је временом означило и крај економске доминације града у Канади. Међутим, током 1960-их Монтреал је доживео континуирани раст, изградњом највиших небодера у Канади, нових саобраћајница и Монтреалског метроа, једног од првих такве врсте у читавој Северној Америци.
мини|200п|Градска кућа Монтреала
Следеће деценије је најавила период далекосежних социјалних и политичких промена, које су у великој мери проистекле због забринутости франко-канадске већине о очувању своје културе и језика, с обзиром на традиционалну превласт на англо-канадске мањине у пословном свету. Октобарска криза и победа суверенистичке Квебечке партије, проузроковала је одлазак многих фирми и људи из града. Године 1976. Монтреал је био домаћин Летњих олимпијских игара.
Током 1980-их и раних 1990-их, Монтреал је имао спорију стопу привредног раста од многих других великих канадских градова. До краја 1990-их, међутим, економска клима у Монтреалу почела је да се побољшава.
Монтреал је спојен са 27 околних општина на острву Монтреал 1. јануара 2002. Спајањем је створен јединствен град Монтреал који је покривао цело острво Монтреал. Овај потез је међутим био веома непопуларан поготово међу становницима већински англофоних делова града, па је неколико бивших општина, са укупно 13% становништва острва, гласало да напусти тек уједињени град у одвојеним референдумима у јуну 2004. Одвајање је извршено 1. јануара 2006, чиме је на острву остало 15 општина, укључујући град Монтреал као засебну административну јединицу.
Општине Град Монтреал се састоји од 19 великих општина које се даље деле на мање квартове. Општина Монтреала су Аентсик-Картјевил, Анжу, Кот де Неж Нотр Дам де Грас, Лашин, Ласал, Ле Плато Мон Роајал, Југоисток, Л'Ил Бизар Сент Женевјев, Мерсје-Ошлага-Мезонев, Монтреал-Север, Утремон, Пјерфон-Роксборо, Ривјер де Прери Поент о Трембл, Розмон-Ла Пти-Патри, Сен Лоран, Сен Ленар, Верден, Вил Мари и Вилре-Сен Мишел-Парк-Екстансион.
Општина са највише квартова је Вил Мари, која обухвата центар града, историјски дистрикт Стари Монтреал, Кинеска четврт, хомосексуалну четврт, Латински кварт, недавно гентрификоване Квартјер интернасионал и Сите Мултимедија, као и Квартјер де Спектакл који је транутно у изградњи. Остали квартови од интереса у општини су луксузни Голден сквер мајл у подножју Краљевског брега и Шонеси вилиџ односно Квартјер Конкордија које су дом хиљадама студената Универзитета Конкордија. Кварт такође обухвата већи део парка Мон Роајал, острво Света Јелена, као и Богородичино острво.