Невесињска пушка (или Херцеговачки устанак 1875—1878) био је масовни оружани бунт српског народа у Херцеговини против османске власти, који је означио почетак краја отоманске владавине на Балкану и покренуо такозвану Велику источну кризу. Назив потиче од првих устаничких хитаца испаљених 9. јула 1875. године под командом Продана Рупара на брду Градац код села Крекови у близини Невесиња. Убрзо се проширио на сусједну Босну, најпре у Крајину и Посавину.

Устанике су подржале оружјем и добровољцима Књажевина Црна Гора и Кнежевина Србија што је довело до отпочињања Српско-турског рата и настанка тзв. Велике источне кризе. Посљедица устанка и ратова који су вођени против Османске империје био је Берлински конгрес (1878) на коме су Црна Гора и Србија добиле независност и територијална проширења, док је Аустроугарска на 30 година окупирала Босну и Херцеговину која је де јуре остала у саставу Османске империје.

Међународне околности

Османско царство достигло је врхунац своје моћи у XVI вијеку, да би крајем XVII вијека почео процес опадања, који се наставио и у XVIII вијеку. Током "дугог XIX вијека" империја је наставила да слаби. Још у доба владавине султана Селима III (1789–1807) учињен је први покушај да се царство реформише, али је "доба танзимата" заживјело тек за владавине Махмуда II (1808–1839). По ријечима турског историчара Ортајлија: империја није могла да буде "у сагласју" с промијењеним условима свијета новог вијека, а земљишни поредак државе, организација бирократије и војни режим доживљавали су велике потресе. "Управни механизам дошао је у такво стање да због неефикасности више није могао бити ни деспотски. Паша који добива на управу одређену покрајину у држави постаје самостални владар у њој. Поред управе и војске, он држи и врховну судску власт и има стварну моћ да одлучује о животу и смрти својих поданика. Он има двор који је сличан султановом и једина веза која га држи с владом у Цариграду јесте право султана да га сваког часа може опозвати. Није чудо што сваки од њих настоји да се у царству толико осамостали да изгледа као да је потпуно независан. У стварности држава је била конфедерација немирних пашалука."

Пријетње опстанку уздрмане османске државе биле су спољашње и унутрашње. Спољашња пријетња су јој биле велике силе које су поставиле питање да ли да омогуће опстанак Османске империје или да подијеле османско насљеђе; унутрашњих пријетњи било је више. Поред осионих паша који су жељели самосталност и акција незадовољних феудалаца, којима се свака промјена чинила као атак на њихова права, царство су угрожавали и ослободилачки покрети балканских хришћана. Двије ослободилачке балканске револуције – српска 1804. и грчка 1821. донијеле су начело народности на Балкан и прву ослобођену балканску територију. Србија, додуше, није одмах постала независна држава као Грчка, али извојевала је одређену самосталност од Цариграда. Кнежевина и Краљевина (Србија и Грчка) биле су примјер за сународнике који су остали под османском управом. Поред помоћи коју су пружали, били су и уточиште за све оне који нису могли или хтјели да живе под туђинском влашћу. Мала Црна Гора, недефинисаног правног статуса и нејасне територије, пратила је у границама својих могућности напоре ове двије земље. Изгледало је да ће Источно питање на крају ријешити Русија у своју корист пошто је Ункјар-Искелеским уговором стекла примат у Турској. Остале европске силе нису могле дозволити да руска превласт потраје. "Једна од малог броја неоспорних истина о Источном питању јесте да Турска није могла бити подијељена на задовољство свих заинтересованих великих сила." У Лондону 13. јула 1841. године потписан је тзв. Дарданелски уговор, којим је од стране свих сила потврђено старо правило Османског царства да, кад Турска није у рату, Босфор и Дарданели буду затворени за све ратне бродове. Тиме је ликвидиран и Ункјар-Искелески уговор, а Русија у односима с Турском више није имала предност пред осталим силама. Када је почео нови руско-турски рат 1853. године, Енглеска и Француска стале су на страну Турске. Савезничке снаге (Французи, Енглези, Турци) у септембру 1854. искрцале су се на Крим. Зато је и читав рат назван Кримски. Послије 349 дана опсаде пала је тврђава Севастопољ. За Русију је рат био изгубљен упркос успјесима на споредном, кавкаском, бојишту.

Конгрес сила одржан је у Паризу од 25. фебруара до 16. априла 1856. а на њему су учествовали високи представници (министри спољних послова) Велике Британије, Француске, Аустрије, Русије, Пруске, Сардиније и Турске. Ово је било прво учешће Турске на једном конгресу велесила, што је означило и њен формални пријем у европски концерт. Мировни уговор између зараћених страна закључен је већ 30. марта, чиме је, бар за извјесно вријеме, затворено Источно питање. Кримски рат резултовао је још једним широким реформским подухватом турске владе. Биле су то реформе спровођене на основу Царског писма – Хатихумајуна од 18. фебруара 1856. године. На њих се Порта одлучила више из тактичких разлога него из чврсте ријешености да темељно мијења друштвену и политичку ситуацију у свом царству. Наиме, требало је избјећи опасност да Париски конгрес и мировни уговор не обавежу Турску на спровођење реформи, и то под међународном контролом. На недовољно обавијештену европску јавност, Хатихумајун је оставио повољан утисак. Порта је сада имала шансу да спровођењем реформи царство претвори у модерну државу. Ускоро се суочила с новом кризом – Критским устанком.

Маја 1866. године, окупила се група хришћанских становника Крита и тражила смањење пореза и преуређење судских инстанци. Османска влада реаговала је пославши војску која је требала да растури скуп. Грци су се одмах мобилисали и хиљаде добровољаца слило се с континента. Формирале су се групе за подршку устаницима. Народна скупштина у Сфакији прогласила је уједињење Крита с Грчком. Грци су рачунали на брзу интервенцију великих сила. Међутим, Велика Британија и Аустрија плашиле су се да подрже Грчку да не би изазвале већу кризу, у којој би Русија добила прилику да се поново наметне као заштитница хришћана. Француски владар Наполеон III показао је одређене симпатије према устаницима, али то није имало већег утицаја на политику Француске. Русија, поражена у Кримском рату, била је заокупљена унутрашњим проблемима и тежила је да избјегне нове сукобе на Балкану. По ријечима кнеза Горчакова, Русија и балкански хришћани нису били спремни за одлучну борбу. Критским устаницима остало је само да положе оружје. Неколико година касније Османско царство суочило се с још озбиљнијим искушењима. Влада је имала велике дугове у иностранству, а турски финансијски систем никада није био постављен на здравој основи. Није помогла чак ни привремена обустава исплаћивања камата на француске хартије од вриједности послије француско-пруског рата. Банкарска криза 1873. у Цариграду изазива поскупљење "живог новца" тј. злата и сребра, као и раст цијена. Неродица 1873–1874. у Анадолији доводи до глади у Малој Азији. Царство је 1874. доживјело финансијски крах. Султанова влада објавила је банкротство и отписана јој је половина камата на дуговања. До 1875. године османска власт је узела четрнаест зајмова различитих врста с номиналним капиталом од двјеста милиона фунти стерлинга. То је изискивало око дванаест милиона фунти годишње за ануитете, камате и отплате главнице. Велика источна криза отпочела је у јулу 1875. устанком у Херцеговини, да би се наредних недјеља, мјесеци и година проширила на Босну, Бугарску, двије српске кнежевине (Србију и Црну Гору), остале Србе, Румуне, Грке. Ширином тих покрета отворено је свом жестином цјелокупно Источно питање, чиме је изазвано и пуно ангажовање свих његових спољних фактора – великих европских сила. Најзначајнији спољни актери у развоју прилика на Балкану и у Источном питању тих кризних година, као и до тада, били су Аустро-Угарска, Русија и Велика Британија. "Савременицима је понашање Аустро-Угарске у току 1875–1878. могло изгледати противрјечно и неразумљиво, али је оно у ствари било досљедно. Хабзбуршка монархија је страховала да ће се националне револуције с Балкана прелити на аустроугарски простор, да ће се створити велика јужнословенска држава која би могла постати упориште руске доминације. Одавно је планирала да се прошири на сусједне покрајине и тако надокнади територијалне губитке на западу. Босна и Херцеговина су биле, како пише француски конзуларни агент децембра 1859. "предмет жудње"." Требало је само бацити летимичан поглед на карту Аустрије, како пише други савременик, па да се "види и закључи да је Босна и Херцеговина само анекс..." Јануара 1875. у Бечу се састао крунски савјет под предсједништвом Франца Јозефа на којем је разматран план окупације Босне и Херцеговине. Када је дошло до избијања устанка најтежи задатак министра спољних послова Андрашија био је да добије сагласност за мирно запосједање Босне и Херцеговине, у виду миротворачке и цивилизаторске акције.

Ако је аустроугарска политика у току источне кризе изгледала недосљедна, руска је то и била. Тројецарски савез Русију је обавезивао на чување statusa quo на Истоку, а њено државно вођство оцијенило је да су међународне и унутрашње прилике у Русији крајње неповољне. Такав став заступали су и цар Александар II (1855–1881) и канцелар кнез А. М. Горчаков (1798–1883). Али насупрот овој, званичној, у Русији је постојала и јака словенофилска струја, коју су представљали престолонасљедник Александар III (1881–1894) и познати и политички значајни амбасадор у Цариграду, генерал Н. П. Игњатијев (1832–1908). Њен став је био да Русија у источној кризи мора чувати одријешене руке и сопствену иницијативу, да могу користити потресе на Балкану за повећање свог и сузбијање других утицаја на султана у Цариграду.

У формулисању и спровођењу своје политике током кризе 1875–1878. Велика Британија полазила је од својих традиционалних опредјељења: одржавати интегритет слабе Турске, како би преко ње обезбиједила британску превласт у Источном Медитерану и спријечила руско овладавање мореузима Босфор и Дарданели. Правац британске спољне политике одређивао је Бенџамин Дизраели (1804–1881), предсједник владе Велике Британије од 1874. до 1880. године. Дизраели је имао непосредних знања о Османском царству и Балкану. У младости је путовао кроз Грчку, боравио у Цариграду, пловио Левантом, посјетио Свету земљу и живио пет мјесеци у Египту. У доба критског устанка вршио је дужност министра финансија у влади лорда Дербија од јуна 1866. до фебруара 1868. године а затим је до децембра 1868. вршио дужност предсједника владе. Пратио је балканска кретања али се о њима није изјашњавао. Након избијања Херцеговачког устанка отворено је подржавао Османско царство. Тврдио је да је устанак у Херцеговини и Босни изазван страним утицајем. Супротставио му се Вилијам Гледстон (1809–1898) који је доказивао да би узроке устанка требало тражити у турском насиљу и административној неспособности. Упорност у борби коју су Срби у Херцеговини и Босни показали током 1875–76. године, све јасније припремање Србије и Црне Горе за рат, те жртве које су Бугари поднијели у прољеће 1876. узнемириле су јавност у Британији која за Балкан скоро да није знала.

Устанак у Херцеговини Узроци устанка