Мед

Мед је густа слатка сирупаста материја, производ медоносних пчела (лат. -{Apis mellifera}- или -{Apis mellifica}-) добијен од сабраних воћних и других сокова прерађених у пчелињем желуцу. Излучени сок одложен поклопљеном саћу хемијским реакцијама претвара се у мед. Према врстама биљака од које се добија, мед се разврстава у монофлорни (мед добијен од само једне врсте биљке, на пример, багрема) и полифлорни мед (мед добијен сакупљањем нектара са више врста биљака, као на пример, ливадски мед, шумски и др.). Мед је најважнији пчелињи производ, познат у људској исхрани још од праисторијског доба. По дефиницији, мед је чисти производ у коме нема додатака било које друге супстанце.

Мед добија своју слаткоћу од моносахарида фруктозе и глукозе, и има исту релативну слаткоћу као и гранулирани шећер.. Last accessed 1 June 2012... Он има атрактивна својства и особени укус због чега неки људи преферирају мед у односу на шећер и друге заслађиваче. Већина микроорганизама не расте у меду, тако да се запечаћени мед не квари, чак ни након неколико хиљада година. Међутим, мед понекад садржи дормантне ендоспоре бактерије -{Clostridium botulinum}-, што може да буде опасно за бебе, јер то може да доведе до ботулизма.

Историја

Први знаци о коришћењу меда јављају се у сумерским и вавилонским текстовима писаним клинастим писмом. У почетку се користио као обредно средство у поливању прагова кућа и жртвеника. У мешавини са вином, мед се користио за поливање клинова светих грађевина. Мед се спомиње и у Библији, Курану и у списима многих грчких писаца.

У Египту се мед користио приликом балзамовања. У великом броју домаћинстава употребљавао се као заслађивач. Због своје драгоцености служио је и као средство плаћања а веровало се и да животиње храњене медом представљају посебан дар боговима.

У Античкој Грчкој мед се најчешће користио као дар боговима и душама умрлих. Грци су сматрали да је Медовина, алкохолно пиће са медом, свето пиће Олимпа.

У Европи се мед користио најчешће за исхрану, прављење малтера и напитака и као лековито средство. У Немачкој је током 11. века пиво заслађивано медом, а немачки феудалци су свој данак плаћали у пчелињем воску и меду.

На Америчким континентима колонизацијом Шпаније у 16. веку откривено је да су мексички и централноамерички домороци били искусни пчелари. Северноамерички народи називали су европске пчеле за муве белог човека., Приступљено 12. 4. 2013.

Име

Сама реч мед потиче од праиндоевропског -{medhu}- што се у старословенском транскриптовало као -{медъ}-, у литванском -{medus}-, у енглеском -{mead}- (медовина), у санскриту -{madhu}-, у грчком -{μεθυ}- (Вино), а у староирском -{mid}-. Тако су настали изрази у осталим индоевропским језицима, а понекад је назив добијен сличношћу с нечим другим (у германским језицима означава нешто златножуто) или пак заменом значења.

Састав меда Типични састав меда ЈедињењеКоличина Фруктоза 38% Глукоза 31% Сахароза 10% Вода 17% Пепео 0,17% Остало 3,83% Извор: Мед је мешавине од преко 70 разноврсних састојака. Тачан састав меда зависи од мешавине цвећа и биља чији нектар пчеле скупљају. Преко 80% меда чине угљени хидрати. Најзаступљенији су фруктоза и глукоза са преко 60%. Нешто мање од једне петине је вода, које најчешће има око 17%, док је сахароза (стони шећер) заступљена до 9%.

Количина воде у меду утиче на његову вискозност, тежину и кристализацију. Уколико је процентуално вода заступљенија, мед ће бити вискознији, а кристализација ће касније наступити. Вода је, у зависно од врсте меда, заступљена од 15% до 20%. Међутим заступљеност воде мења се приликом кристализације.

У састав меда улази и преко 20 киселина процентуално заступљене са око 0,50%. Заступљеност киселина и њихова -{pH}- вредност зависи од врста биља од којих је мед произведен, али и од географског локалитета.

Због велике концентрације хранљивих материја, мед се користи и у хранљиве и у лековите сврхе. Мед је посебно богат витаминима B и E групе, од којих највише има рибофлавина (око 40 -{g}- у 100 меда).

Осмотски ефекат +Водена активност у неким намирницама Намирнице aw Дестилована вода 1 Бунарска вода 0.99 Сирово месо 0.97 - 0.99 Млеко 0.97 Ђус 0.97 Сланина < 0.85 Мед 0.5 - 0.7 Суво воће 0.5 - 0.6

Мед је првенствено мешавина два моносахарида. Она има слабу водену активност пре свега због веза молекула воде за молекуле шећера. Мале количине расположиве воде остаје микроорганизмима, што је неповољна средина за њихов развој.

Водоник пероксид Водоник-пероксид у меду се активира разблаживањем. За разлику од медицинског 3% водоник-пероксида, у меду је присутан у концентрацији од свега 1 -{mmol/L}-. Гвожђе у меду оксидује кисеоник (слободни радикали) ослобађајући водоник-пероксид: -{C6H12O6 + H2O + O2 → C6H12O7 + H2O2}- Када се користи у свакодневном животу (на пример за санацију рана), водоник-пероксид се ствара разблаживањем са телесним течностима. Тада реагује као антисептик.

Киселине Киселост изражена у -{pH}- вредност меда креће се између 3,2 и 4,5. Око 0,5% меде чине киселине које доприносе његовом мирису и укусу. Органске киселине које се налазе у меду укључују и глукозне, метанске, сирћетне, млечна, оксолова, лимунске, јабукове, пироглуматске, глукозна-6-фосфатне киселине. Ниво њихове распрострањености утиче на непромењености броја микроорганизама. Уколико је -{pH}- вредност мања могући је благи раст бактерија.

Нутритивне вредности У 100 -{g}- меда налази се енергијска вредност од око 1320 kJ док иста количина шећера садржи 1600 kJ. Укупна количина угљених хидрата је 82.1-{g}- у 100-{g}- меда, односно 100-{g}- у 100-{g}- у шећеру.

1 -{kg}- меда има хранљивост исто колико и 50 кокошијих јаја, 3 -{kg}- рибе, 1 -{kg}- шунке, 2,5 -{kg}- телећег меса, 6 -{kg}- поморанџи или 10-12 -{kg}- поврћа.

Врсте меда

Врсте меда 70пAmorpha fruiticosaАморфин мед је карактеристично црвене боје са благим мирисом и укусом. Због специфичног састава цењен је у исхрани. Подручје аморфе јесте дуж Саве и Одре, те између Новске и Окучана, Јасеновца и Старе Градишке. Цвета почетком јуна, а ретко кад добро замеди, можда једном у десет година. Црвенкаста боја упућује на богатство минералних састојака, који опуштајуће и умирујуће делују након свих напора у току дана.70пRobinia pseudoacaciaБагремов мед изразито је светле жуте боје, благог угодног мириса и укуса, лаган и укусан, препоручује се деци и реконвалесцентима. Багрем потиче из Северне Америке, а његове се шуме простиру на подручју панонске регије. Воли песковита тла. Шумари га користе у засадима за заштиту од ерозија. Цвета у првој половини маја. У зависности од рељефа и климатских прилика може цветати и медити до краја маја. Због својих особина убраја се у најцјењеније врсте меда. Помаже код несанице, умирује превише надражени нервни систем и отклања последице нагомиланог стреса. Месецима остаје у текућем стању и један је од врста меда који се врло споро кристалише зато што у саставу садржи више фруктозе од глукозе. Саме пчеле добро и успешно презимљују ако им се осигура зимовање на багремовом меду. Багремов мед добар је за умирење, код вртоглавице, несанице и сличних сметњи. Препоручује се узимање с чајем од камилице, јер се тако појачава деловање меда и чаја. Такође је препоручљиво узимање увече пре спавања. Јаких и обилних багремових паша за пчеле налазимо готово у свим копненим крајевима Србије и околних земаља у којима је некад сађен или се проширио природним путем као врло прилагодљива биљка.70пPaliurus spina-christiДрачин мед жут је или затворено жут, без мириса, слатка, мало опорог укуса. Брзо се кристалише у крупне кристале. На Балкану је драчин мед специфичан за подручје Далмације на којем та биљка и расте.70пPhacelia tanacetifoliaФацелијин мед светложут је или бел, угодног мириса и укуса. Спада у боље врсте меда. Фацелија цвета 16 — 20 дана.70пFagopyrum esculentum Хељдин мед — (хељда, Fagopyrum esculentum L.) најтамнији је мед међу цветним врстама, врло оштрог мириса и укуса. Кристализше се у средње крупне кристале, али не потпуно. Хељдиног меда има у врло малим количинама и специфичан је за подручје. Подручја у свету позната по производњи хељдина меда јесу Минесота, Њујорк, Охајо, Пенсилванија и Висконсин, а производи се и у источном дијелу Канаде.70пSalvia officinalisКадуљин мед (кадуља или жалфија, Salvia officinalis)- конзумира се против прехлада јер омогућује лакше избацивање слузи из душника и бронхија, па и из желуца и једњака. Тако се болесник боље осећа те му се враћа апетит. Чај с медом од кадуље не сме се узимати врућ, већ млак. Љековитост кадуљина меда убрајамо у водећу групу меда за лијечење респираторних органа и путова, као и за јачање имунитета.70пCastaneaКестенов мед — таман је, а тамна боја варира му зависно о поднебља и године, препознатљивог је мириса и изразито карактеристичног, помало горког оууса. Снагом својих личних својстава повољно делује на целокупни систем за варење. Подстиче рад црева, олакшава рад преоптерећене јетре] и жучи те штити желучану и цревну слузницу. Кестенов мед препоручује се против болести органа за варење: желуца, дванаесника, жучи и јетре. Мед кестена има изванредно деловање у опоравку код жутице, после операције жучи и сл. Препоручује се још узимање с чајем од столисника, камилице, шипка и мајчине душице.70пLavandula angustifoliaЛавандин мед — богатог и угодног укуса, може бити тамнији или светлији. Посебно се препоручује да га склони поленовим алергијама узимају сваки дан, да организам припреме за велику пролећну изложеност полену. Овај се мед добија од хиљада разних цветова ливадног и грмоликог биља. Специфична структура биљних врста, посебно планинских где клима и паша чине мед препознатљивим, може обележити и равничарски мед.70пTilia* Липов мед — бистар, готово прозиран, угодног мириса и врло блага укуса. Конзумирање липовог меда доноси олакшање код прехлада, упала дисајних органа и органа за варење и неких бубрежних обољења. Неизмерно значење има у избацивању штетних твари из организма јер поспешује метаболизам. Мед од липе смирује грчеве, примењује се против бубрежних болести. Против прехладе, помаже при искашљавању. У Србији је познато подручје планине Фрушке горе на којој се налази највећа површина липове шуме у Европи. Током јуна Фрушка гора је врло посећена од стране пчелара.