Никола Ђурковић (Трст, 24. мај 1812 — Осијек, 6. јануар 1876) је музичар и позоришни уметник.

Биографија Рођен је у Трсту од оца Стефана Ђурковића из Рисна и мајке Марије. По оцу је пореклом из Рисна у Боки Которској који се у Трст доселио 1806.године. Радио је најпре у Београду као хоровођа (1840 — 1842), где је обучавао београдску омладину нотном певању и члан Позоришта на Ђумруку (1841—1842). Потом одлази у Панчево радећи на подизању музичког образовања. Као једна од централних личности културног живота Панчева средином -{XIX}- напре ради као хоровођа Српског црквеног певачког друштва (1842—52)., које је под његовим вођством изградило обиман репертоар црквене и световне музике. Године 1844. организовао је (деломично са члановима певачког друштва) Дилетантско позоришно друштво у мојем је био секретар, редитељ, композитор и певач. Са друштвом је приређивао драмске представе, прво у Панчеву, па у Београду од маја 1847. до средине марта 1848, под покровитељством Читалишта београдског.

Био је организатор другог званичног позоришта у Београду после гашења Позоришта на Ђумруку, Позориште „Код Јелена“ (назив је добило по истоименом београдском хотелу) у којем су чланови његове позоришне дружине изводили драмске комаде национално-историјског карактера, са призорима националног хероизма и морално-поучним идејама у духу грађанске етике патријархалне средине и захтевима публике тог доба.

После револуције 1848. враћа се у Панчево, али не успева да настави са позоришним представама па се 1852. запошљава као чиновник у Дунавско паробродарском друштву. Службовао је у Будимпешти, Солноку и Осијеку, где и завршава свој живот, самоубиством.

Улога у култури У време стварања српске музичке и позоришне културе, Ђурковић је одиграо значајну улогу. За позоришни репертоар превео је и прерадио око 40 комада с немачког и италијанског. Већи део тих превода сачуван је у рукопису, а штампана су два превода са немачког (Август фон Коцебу: Пијаница и Два оца, Сегедин 1845) и један превод с италијанског (Двa наредника или пример пријатељства Панчево 1850).

Ђурковић је поред тога оставио већи број црквених дела (литургије, опела, ирмоси) и световних хорова, терцета, дуета и песама. Делимично су то хармонизације познатих мелодија из народне и уметничке музике, које је додавао позоришним комадима па су постале толико популарне да су се у народу одржале (Ти плавиш, зоро златна; Ој таласи; Лепа Маца; Хајдуци; Здравица; Пијанице; Вију ветри, вију вали; Константине наш добри и др.).

Референце

Литература

М. Ћурчин: Постанак првог српског певачког друштва и сталнр позоришне дружине у Панчеву, Бранково коло 1907, 16—17; М. Томандл: О Ђурковићевим световним и црквеним композицијама, Споменица Српског певачког друштва 1838—1938, стр 53—80; С. Шумаревић: Позориште код Срба, Београд 1939; В. Р. Ђорђевић: Прилози биографском речнику српских музичара, Посебна издања САН, књ. CLXIX, Музиколошки институт књ. I, 1950

Категорија:Рођени 1812. Категорија:Умрли 1876. Категорија:Тршћани Категорија:Српски музичари Категорија:Срби у Италији Категорија:Ришњани Категорија:Музичари из Котора