Петар фон Прерадовић (Грабровница код Питомаче, 19. март 1818 — Фарафелд код Беча, 18. август 1872) био је песник, словенофил и генерал-мајор аустроугарске војске српскогHistory of family Preradović from Gornja Krajina (Grubišno Polje etc) and their relation to the russian branch (general Nikolay Depreradovich etc), may be seen in the book published in Zagreb, Croatia in 1903, Znameniti Srbi XIX veka, year 2, 2, editor Andra Gavrilović, Zagreb. 1903. pp. 13. Also, book published in Belgrade in 1888, Milan Đ. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba. pp. 572. For the list of Preradovićs (Serbs) murderd in Jasenovac concentration camp of Independent State of Croatia (NDH) during World War II, including Preradovićs from Grubišno Polje, where father of Petar Preradović was born see (offical in Croatia) Jasenovac Memorial site list of victims, where one could see a few Jovan Preradović, as was the name of Petar Preradović`s fater (http://www.jusp-jasenovac.hr Spomen Područje Jasenovac), or names of 100 Preradovićs on the list of victims on the list of victims of Jasenovac Research Institue, New York, () порекла.
Биографија мини|Петар Прерадовић Порекло
Прерадовићи православни Срби воде порекло из Старе Србије,Андра Гавриловић: "Знаменити Срби 19. века", Нови Сад 1903. одакле се у -{XVII}- веку, пре велике Сеобе Срба, преселили у Бачку и настанили у селу Леђен (некадашње место северно од данашњег села Риђица) у горњој Бачкој, између Баје и Сомбора. У време пресељења старешина задруге Прерадовића био је свештеник Српске православне цркве. Већина мушких чланова породице Прерадовић посветила се у Војној крајини војном позиву. Постојале су три гране Прерадовића и де Прерадовића (Депрерадовића), леђенска, руска и горњо-крајишка. Једна грана Прерадовића добила је угарско племство 1722. и користила предикат де Прерадовић. Од те гране породице води порекло руски дворјански (племићки) род Депрерадович, чији су чланови руски генерал-мајор Рајко (Родион) Степанович Депрерадович, бивши аустријски граничарски потпуковник који је дошао са породицом у Русију 1752. године. Затим његов син, руски генерал-мајор Иван Родионович Депрерадович и унук руски генерал коњице Николај Иванович Депрерадович (1767—1843), који се прославио у ратовима против Наполеона, као и поручник лајб-гардијског коњичког пука Николај Николајевич Депрерадовић (1802—1884) и генерал-мајор, командир Сејменовског пука, Леонтиј Иванович Депрерадович (1766—1844).
Када је 1740. године укинута Потиска војна крајина са седиштем у Сомбору, онда је неколико официра из породице Прерадовић, прешло, са породицама у тзв. Горњу крајину. Из те гране Прерадовића је Петар ПрерадовићИсторију рода Прерадовића и порекло Петра Прерадовића вид. у књизи објављеној у Загребу 1903. године Знаменити Срби -{XIX }- века, година 2, свезак -{II}-, уредник: Андра Гавриловић, наклада Српске штампарије (деон. друштво) у Загребу, Загреб 1903. pp. 13. У целини доступна на сајту Народне библиотеке Србије - 20k .
На грбу Петра Прерадовића налази се, као спомен на граничарско порекло његове породице, грифон који замахује сабљом држећи при томе у левој руци одсечену турску главуВид. грб у Драгомир Ацовић, Хералдика и Срби, Београд 2008. pp. 179.
Од Прерадовића, међу којима су и Прерадовићи из Грубишног поља, на списку убијених у логору Јасеновац Независне Државе Хрватске, до сада је идентификовано 100 Прерадовића . мини|Петар Прерадовић, споменик у Загребу поред српске православне цркве. На споменику је наведен као хрватски пиесник, иако је и српског порекла и у писму Вуку себе доживљава као Србина. Дописивао се годинама са Вуком Караџићем. У једном писму Вуку, Прерадовић пише: ...Ако се можда чудите што јa као Србин пишем латиничнијем словима, има тому више разлога, али можда ће доћи сретан дан, па ћу моћи писати и кириличким писменима. Глас Црногорца је објавио писмо Прерадовића Вуку, написано у Задру 1846., у којем пише: Што ове моје пјесме, као Србин, кирилскими писмени не печатим, тому су различни узроци, које одје навађати на дуго би било.
Детињство и младост
Петар Прерадовић родио се 19. марта 1818. године у селу Грабровници, ђурђевачке регименте у српској православној"Позоришно уређење", Нови Сад 1872. године породици Јована Прерадовића, аустријског граничарског официра - заставника, родом из Грубишног Поља у Војној крајини, и мајке Пелагије рођене Гривичић, из Ђурђевца.Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд 1888. pp. 572 Крштен је Петар у православној цркви у селу Мала Трешњевица, код које су му касније сахрањени родитељи. Кумовао му је оберлајтант Теодор Пишчевић из Отрованеца."Браник", Нови Сад 1895. Школовање је започео у Грубишном Пољу, па наставио у Ђурђевцу и војничкој школи у Бјеловару. Кад је умро Јован Прерадовић (1828)"Нова искра", Београд 1. новембар 1901. године, Петар је био дете. Мајка Пелагија коју често помиње у својим песмама, остала је самохрана удовица.
Школовање, покатоличење и понемчење
Када је напунио 12 година, 1830. године, Петар Прерадовић је уписан у Војну академију (кадетску школу) у Винер Нојштату (, Бечко Ново Место), где је провео наредних 8 година. Током школовања сви ђаци те школе вођени су као римокатолици, што је могло да буде измењено, на изричит захтев питомца. Међутим, до тога је ретко долазило, па су православни питомци постепено, одлажењем на католичке мисе са друговима, без формалног покатоличавања, постепено постајали римокатолици. Тако је и Петар Прерадовић, као дечак-питомац кадетске школе, прећутно записан (по Статуту из 1771) као римокатолик и из православне вероисповести преведен у католичку, а да није обављен формални чин конверзије. Његова припадност римокатоличкој цркви, касније је појачана пошто су му обе жене биле римокатоличке вероисповестиЗнаменити Срби -{XIX }- века, година 2, свезак -{II}-, уредник: Андра Гавриловић, наклада Српске штампарије (деон. друштво) у Загребу, Загреб. 1903. pp. 14. мини|Прерадовић Одмалена одвојен од породице и школован на немачком језику Петар Прерадовић је покатоличен, понемчен и скоро потпуно је заборавио матерњи језик. Када је 1838. године по завршетку Војне академије, посетио мајку и сестру Марију и једва се са њима споразумевао.
Повратак матерњем језику
Прва служба, по завршетку Академије, била је у Милану, где се 1838. године упознао са такође аустријским официром хрватским писцем Иваном Кукуљевићем Сакцинским који је утицао на „повратак“ матерњем језику. Петар је до тада правио поетске покушаје само на немачком језику. Прву песму је написао 1834. године "Der brand von Neustadt"; лирски је описао велики пожар у том граду. Петар Прерадовић сведочи у својим песмама, како се присећао речи своје мајке из раног детињства. Исти сусрет извршио је хрватски утицај на Петра Прерадовића и заинтересовао га за сложене политичке и културне прилике у банској Хрватској која се као део Краљевине Мађарске (Угарске) налазила у Аустријском царству, и нешто касније у Аустроугарској.
Приликом прекоманде у Задар 1842. године Петар Прерадовић се упознао са Спиродоном Спиром Димитровићем Которанином, у чијој кући су се често окупљали истакнути далматински Срби. На растанку са Спиром Димитровићем, Петар Прерадовић му је обећао да ће му послати песму на српском језику. Тако је настала прва Прерадовићева песма на матерњем језику Посланица Шпири Димитровићу.
Прерадовић је добро примљен у српском Будиму, где су настали његови први књижевни кораци. Српски календар "Драгољуб" који је излазио у Будиму штампао је 1846. године његову песму Елица, која показује да он изузетно влада народним српским језиком. Исте године јануара, такође будимски српски лист је објавио његову успелу песму Почетак љубави."Србски народни лист", Будим 1846. године Са друге стране, наклоност има још више међу Хрватима. Његовом приближавању Хрватима допринели су Људевит Гај и Станко Враз;"Нова искра", Београд ? први је (поново) објавио прву његову песму у "Даници", а други се дописивао и вршио му исправке. Када је 1847. године Прерадовић стигао у Загреб, међу католичким и илирским круговима је као познат био - "једва дочекан" и уведен у књижевне кругове.
Војна служба
По завршетку Војне школе 1838. године, Петар Прерадовић, накратко се видео са мајком и сестром, да би отишао на прву службу у Милано, одакле је 1842. прекомандован у Задар. Од 1843. године службује у Далмацији међу својима, и тада је објавио прву песму у "Далматинској зори". Од 1847. године је у Италији где учествује у ратовима. Ратне 1848. године мислило се да погинуо у борбама, па му је Б. Шулек чак написао некролог у 141. броју хрватских "Народних новина". По својој жељи и заузимањем пријатеља 1849. прекомандован је када је постао капетан, у Загреб, где је 1851. године био ађутант бана Јосипа Јелачића. Потом као мајор немачко-банатске пуковније на служби је у Ковину (1853), у Бечу и Глини (1854), као генералштабни потпуковник 1858."Србски дневник", Нови Сад 1858. године прекомандован је у Темишвар. Јавља се он 1860. године у Темишвару, као обрштар и командант штаба, пренумерантом књиге Вука Караџића.Вук Ст. Караџић: "Правитељствујушћи совјет сербски за времена Кара-Ђорђијева", Беч 1860. Из Темишвара прекомандован је у Арад, а после поново у Беч. У чин пуковника унапређен је 1859. године, а после ратова 1866. године у чин генерала. За време маневара аустријске војске 1868. године у Бруку, упознали су се српски капетан Љубомир Узун-Мирковић (као војни посматрач) и аустријски генерал Петар Прерадовић. Након једног инцидента, када је немачки капетан јавно понизио једног мајора, испред самог генерала, обратио се капетану Љуби - Прерадовић, речима: "Тако је то мој брате Србине! Ма где да смо ми Срби, свуда морамо трпити!!!"."Нова искра", Београд 1. април 1902. године
Кандидат за бана Хрватске Почетком 1871. године било је изгледа да ће Петар Прерадовић бити наименован за бана Бановине Хрватске која је била у саставу Краљевине Угарске у саставу Аустроугарске. Међутим, 1872. је умро у 54. години живота. Споменик у граду Загребу подигао му је 1895. године Стјепан Милетић, а израдио Иван Рендић."Нова искра", Београд 1901. године
Упокојење Због нарушеног здравља летовао је често у Веслави (1861, 1863, 1864). Теже се разболео 1871. године, да би умро је у Фарфелду"Позоришно уређење", Нови Сад 1872. код Феславе недалеко од Беча 18. августа 1872. године. Сахрањен је у Бечу, а 1879."Отаџбина", Београд 1891. године године његови посмртни остаци пренесени су на загребачко гробље Мирогој, а споменик надгробни са епитафом, који је наручио и платио Стефан Милетић, израдио је кипар Иван Рендић.
Потомство
Прерадовић се два пута женио, први пут у Задру 1848. године са Италијанком - Павицом де Понте, други пут Немицом - Емом Регнеровом. После смрти супруге Павице 1855. године, остао је удовац са двоје мале деце - Душаном и Милицом. Ема је била васпитач његове деце, којом се оженио након десет година. Имао је укупно седморо деце. Његово потомство данас је немачка, односно аустријска породица фон Прерадовић. Његова унука Паула фон Прерадовић аутор је текста данашње аустријске химне.
Паула Молден, рођ. фон Прерадовић (1887—1951)
Паула Молден, рођ. фон Прерадовић (12. октобар 1887-25. мај 1951), аустријски писац. Рођена је у Бечу, одакле се њена породица преселила у Пулу 1889. године. Касније је живела у Копенхагену и поново у Бечу. Била је удата за новинара Ернеста Молдена. Имала је два сина Фрица Молдена, новинара и издавача и Отоа Молдена, банкара.
После удаје као уметничко име користила је девојачко име презиме Паула фон Прерадовић.
Паула фон Прерадовић написала је текст данашње аустријске химне: -{"Land der Berge, Land am Strome"}-.
Постоји прича да након обавештења да је њена песма изабрана за аустријску химну 1947. године, њен син Фриц Молден написао сатиричну верзију песме да би забавио породицу.
Паула фон Прерадовић објавила је три збирке песама на немачком: -{Dalmatinische Sonette, 1933 Lob Gottes im Gebirge, 1936 Ritter, Tod und Teufel, 1946}-