Луције Тарквиније Охоли (; 6. век п. н. е. — 495. п. н. е.) био је, према традицији, седми, уједно и последњи краљ Рима.
Владао је од 534. п. н. е. до 509. п.н.е. Сматра се да је био унук или син Тарквинија Старијег. Због своје ароганције и окрутности, прозван је Охоли. Традиција га приказује као тиранина који се сурово обрачунавао са својим поданицима и тиме изазвао опште незадовољство, што вероватно има везе са његовим називом. Убивши претходног краља заједно са својом женом, која је била Тулијева ћерка, Тарквиније је дошао на власт. Краљ је гледао да што више умањи улогу Сената у држави; није се консултовао са њима, забранио је одабир нових сенатора, чак би сам објавио рат или склопио мир. По предању, његов лош однос према жени Тарквинија Колатињана, Лукрецији, коју је наводно силовао Тарквинијев син, допринео је његовој непопуларности. Ипак, врло је могуће да је ова прича измишљена, јер је рађена по узору на хеленистичке романе. Годину дана након свргавања краља 509. п. н. е., успоставља се Римска република, а за конзуле бирају Луције Јуније Брут и Тарквиније Колатињанин, који су имали велики утицај на свргавање краља. Краљ са својом породицом одлази у Куму, након што им је забрањен повратак у Рим. Тамо умире 495. п. н. е.
Позадина Најстарији извори, као што је дело Квинта Фабија Пиктора, тврде да је Тарквиније био син краља Тарквинија Приска, али модерни историчари сматрају да то није могуће у оквиру традиционалне хронологије. Они указују или да је он заправо био Присков унук, или да сама традиционална хронологија није поуздана.
Његова мајка, како се тврди, била је краљица Танаквила. Краљица Танаквила је осмислила наслеђивање римског престола свог мужа након смрти краља Анка Марција. Када су синови краља Марција касније организовали атентат на краља Тарквинија Старијег 579. године пре н. е., краљица Танаквила је поставила Сервија Тулија на престо, преферирајући га у односу на своје синове или унуке.Тит Ливије, Од оснивања града (Ab urbe condita), књига I, поглавље 41.
Према етрурској традицији, јунак Макстарна, који се обично идентификује са Сервијем Тулијем, победио је и убио Римљанина по имену Гнеј Тарквиније и ослободио браћу Целија и Аула Вибену из заробљеништва. Ово етрурска традиција можда памти некадашњи, иначе заборављени покушај синова краља Тарквинија Старијег да поново освоје престо.
Да би спречио даљу династичку борбу, краљ Сервије је удао своје кћери, у историји познате као Тулија Старија и Тулија Млађа, за Луција Тарквинија Охолог, будућег краља, и његовог брата Арунса. Једна од Тарквинијевих сестара, Тарквинија, удала се за Марка Јунија Брута и била је мајка Луција Јунија Брута, једног од људи који ће касније предводити свргавање Римске монархије.
Старија сестра, Тулија Старија, имала је благи карактер, али се удала за амбициозног Тарквинија. Њена млађа сестра, Тулија Млађа, била је жестоког темперамента, док њен муж Арунс није био таквог карактера. Она га је почела презирати и склопила је заверу са Тарквинијем да убију Тулијеу Старију и Арунса. Након убиства њихових супружника, Тарквиније и Тулија Млађа су се венчали. Имали су тројицу синова — Тита, Арунса и Секста — и кћерку Тарквинију, која се удала за Октавија Мамилија, принца Тускула.
Свргавање краља Сервија Тулија Тулија је подстицала свог мужа да унапреди своју положај, и на крају га уверила да збаци њеног оца, краља Сервија. Тарквиније је тражио подршку патрицијских сенатора, нарочито оних из породица које су стекле сенаторски чин за време старог Тарквинија. Он им је делио поклоне и ширио критику на рачун краља Сервија.
С временом је Тарквиније осетио да је спреман да преотме престо. Са групом наоружаних људи отишао је у сенатску кућу, сео на престо и позвао сенаторе да дођу пред њега. Затим им се обратио, омаловажавајући краља Сервија као роба рођеног од робиње; оптужујући га што није био изабран од стране сената и народа током међувлашћа, како је налагала традиција приликом избора римских краљева; што је до власти дошао сплеткама једне жене; што је давао предност нижим слојевима Рима у односу на имућне; што је одузимао земљу вишим сталежима ради поделе сиромашнима; и што је увео попис становништва како би се открило богатство виших слојева и тиме подстакла завист народа.Тит Ливије, I, 47.
Када је вест о овом дрском чину стигла до краља Сервија, пожурио је у курију како би се суочио са Тарквинијем, који је против свога таста изнео исте оптужбе; затим је, у снази и жару младости, извео краља напоље и стрмоглаво га бацио низ степенице сенатске куће, на улицу. Краљеви пратиоци су се разбежали, а док је покушавао да се пробије ка палати, остарелог краља Сервија су напали и убили Тарквинијеви атентатори, можда по савету његове сопствене кћери.Тит Ливије, I, 48.
Тулија се кочијама одвезла до сенатске куће, где је прва поздравила свога мужа као краља. Међутим, Тарквиније јој је наредио да се врати кући, бојећи се да би је окупљена маса могла повредити. Док је кочијама пролазила крај Урбијског брда, кочијаш се изненада зауставио, ужаснут призором краљевог тела које је лежало на улици. Али, у налету безумља, сама Тулија је зграбила узде и провезла точкове кочија преко очевог леша. Краљева крв попрскала је кочије и упрљала Тулијину одећу, тако да је у свој дом донела језиви траг убиства. Улица у којој је Тулија тако оскрнавила тело мртвог краља Сервија Тулија касније је постала позната као Vicus Sceleratus, "Улица злочина".
Владавина мини|Краљ Тарквиније Суперб проглашава себе краљем; из Комичне историје Рима Гилберта Ебота а Бекета (око 1850-их). Краљ Тарквиније је започео своју владавину одбијањем да сахрани мртвог краља Сервија, а затим је погубио неколико истакнутих сенатора за које је сумњао да су остали верни краљу Сервију. Не попуњавајући места погинулих сенатора и не саветујући се са сенатом о питањима државне управе, умањио је и бројност и ауторитет сената. У још једном раскиду са традицијом, краљ Тарквиније је о најтежим злочинима пресуђивао без савета већника, изазивајући страх међу онима који би могли помислити да му се супротставе. Моћног савезника стекао је када је своју кћер веридбом повезао са Октавијем Мамилијем из Тускула, једним од најугледнијих латинских првака.Тит Ливије, I, 49.
У раним данима своје владавине, краља Тарквиније Млађи је сазвао састанак латинских вођа како би размотрили односе између Рима и латинских градова. Састанак је одржан у гају који је био посвећен богињи Ферентини. Током састанка, Турн Хердоније оштро је осудио Тарквинијеву ароганцију и упозорио своје сународнике да не верују римском краљу. Краљ Тарквиније Млађи је затим подмитити Турновог слугу да у господаревом стану сакрије велики број мачева. Краљ Тарквиније Млађи је позвао латинске вође, оптужујући Турна за заверу са намером да га убије. Латинске вође су пратили краља Тарквинија Млађег до Турновог стана, где је мачеве открио, и његова кривица је брзо закључена. Турн је осуђен да буде бачен у базен у гају, са дрвеном конструкцијом (cratis) постављеном преко главе, у коју је бацано камење, што је довело до његовог дављења. Састанак латинских вођа је затим настављен, и краљ Тарквиније Млађи их је убедио да обнове савез са Римом, постајући његови савезници уместо непријатељи. Договорено је да латински војници дођу у гај на одређени дан и да формирају јединствену војну снагу заједно са римском војском.Тит Ливије, I,
Затим је краљ Тарквиније Млађи подстицао рат против Волсаца, заузевши имућни град Суесу Пометију. Прославио је тријумф, а од плена овог освајања започео је изградњу Храма Јупитера Оптимуса Максимуса, који је краљ Тарквиније Старији био обећао.Fasti Triumphales Након тога, упустио се у рат са Габијима, једним од латинских градова који су одбили савез са Римом. Не успевши да освоји град силом оружја, краљ Тарквиније Млађи је прибегао другој лукавости. Његов син Секст, претварајући се да је злостављан од оца и покривен крвавим ожиљцима од батина, побегао је у Габије. Забринути становници поверили су му команду над својом војском, а када је стекао потпуно поверење грађана, послао је гласника оцу да га пита како да преда град у његове руке. Краљ Тарквиније Млађи, који је у башти шетао када је гласник стигао, није дао одговор, већ је наставио да удара штапом по највишим маковима. Секст је схватио наговештај и погубио или протерао на лажне оптужбе све водеће људе Габија, након чега није имао никаквих потешкоћа да натера град на покорност.Тит Ливије, I,
Краљ Тарквиније је склопио мир са Еквима и обновио мирни савез између Рима и Етрураца. Према Fasti Triumphales, освојио је победу над Сабињанима и основао римске колоније у градовима Сигнија и Циркеји.Тит Ливије, I,
У Риму је краљ Тарквиније Охоли изравнао врх Тарпејске стене, која гледа на Форум, и уклонио низ древних сабинских светиња како би направио место за Храм Јупитера Оптимуса Максимуса на Капитолинском брду. Он је подигао терасе за седење у циркусу и наредио ископавање великог римског канала, cloaca maxima.Тит Ливије, I, 56.
Према једној причи, краљу Тарквинију се приближила Кумска Сибила, која му је понудила девет књига пророчанстава по прескупој цени. Краљ Тарквиније је одлучно одбио, а Сибила је затим спалила три од девет књига. Онда му је понудила преостале књиге, по истој цени. Он је оклевао, али поново одбио. Сибила је затим спалила још три књиге, пре него што му је понудила три преостале по оригиналној цени. На крају, краљ Тарквиније је прихватио, на тај начин набавивши Сибилине књиге.Дионисије, IV, 62.Плиније Старији, Природна историја, XIII, 88.Сервије, О Вергилијевој Енеиди, VI, 72.
Свргавање и прогонство У 509. години п.н.е., након што је разгневио римски народ темпом и теретом непрестаних грађевинских радова, краљ Тарквиније Млађи је покренуо кампању против Рутула. У то време Рутули су били веома имућан народ, а краљ Тарквиније Млађи је жудео за пленом који би освојеном победом добио, у нади да ће смирити гнев својих поданика. Након што није успео да нападом освоји њихову престоницу Ардеју, краљ Тарквиније Млађи је одлучио да град заузме опсадом.Тит Ливије, I, 57. мини|Краљ Тарквиније Суперб, Лоренса Алма-Тадемеа, који приказује краља како прима лавров венац; макови у првом плану алудирају на алегорију „високих макова“. Са малим изгледом на борбу, млади племићи у краљевој војсци почели су да пију и хвале се. Када је разговор скренуо на врлине њихових супруга, Луције Тарквиније Колатин похвалио је своју жену као најпосвећенију од свих. Заједно са друговима, тајно су обишли своје куће и открили да све жене уживају у забави, осим Лукреције, Колатинове супруге, која је била заузета домаћим пословима. Лукреција их је угостила с љубазношћу, а њена лепота и врлина заједно су разбудиле страст у Сексту Тарквинију, краљевом сину и Колатиновом рођаку.
Након неколико дана, Секст се вратио у Колатију, где је молио Лукрецију да се преда њему. Када је она одбила, запретио јој је да ће, ако му не удовољи, убити је и рећи да ју је затекао у прељуби са робом, те да је управо због тога погубио неверну Лукрецију, извршавајући казну као рођак њеног мужа.Тит Ливије, I, 58.
Да би поштедела мужа срамоте којом ју је Секст уценио, Лукреција се покорила његовој жељи. Али када је он отишао у војни логор, Лукреција је позвала мужа и оца, открила им целу ствар и оптужила Секста за силовање. Упркос молбама породице, Лукреција је упрла нож у себе да би Колатина оставила без сумње да га је издала. Њен ојађени муж, заједно са тастом Спуријем Лукрецијем Трипитином и својим друговима, Луцијем Јунијем Брутом и Публијем Валеријем, положили су заклетву да протерају краља Тарквинија Охолог и његову породицу из Рима.Тит Ливије, I, 59.