Дана 10. априла 1941, петог дана напада на Краљевине Југославију и Грчку који је још увек био у току, у немачкој Врховној команди Оружаних снага, у Врховној команди Копнене војске, у штабовима армија и дивизија почиње организовање извлачења свих расположивих јединица из борбе. Рат против Краљевине Југославије је био добијен а снаге још раније планиране за напад на Краљевину Грчку операцијом „Марита“ више него довољне. Могло се приступити њиховом транспортовању назад, на концентрацијске положаје са којих су дошле или ка којима су биле упућене па скренуте далеко на Истоку, ка границама Совјетског Савеза.

Прво је био заустављен транспорт трупа и материјала из Аустрије ка бојиштима у Југославији. Следећа два-три дана, неке јединице из резерве 2. армије биле су упућене назад, одакле су дошле. О свему томе сведочи читав низ података у ратним дневницима Врховне команде Оружаних снага и начелника штаба Главне команде Копнене војске, генарл-пуковника Франца Халдера. Адолф Хитлер је свакодневно ургирао код генерал-пуковника Халдера да се што брже и прецизније организује повлачење појединих делова Вермахта. Халдер је чинио све што је било у његовој моћи али му се, по сопственој изјави чинило, да је било лакше доћи на Балкан него се са њега извући.

Сви напори највишег немачког командног особља и свих штапских служби, нарочито транспорта, несу лако успевали да савладају све препреке. А њих на Балакну има заиста много – мала проточност железничке мреже, малобројне комуникације, лоша путна мрежа и њихова тешка проходност. Неопходно је било да се освеже и људи, а пре свега посаде тенкова као и ратна средства, и да се стари и похабани мотори у тенковима замене новим.

У штабовима се даноноћно радило на праћењу кретања колона и железничких композиција. Изналазила су се веома необична решења: услед слабе мреже путева и пруга, из Грчке ће један део јединица бити пребациван бродовома у Италију, у Таранто, по одатле железницом кроз Италију, преко превоја Бренер, у Аустрију, на ремонт и генерално освежавање и попуну остале ратне опреме. Уз све то, до почетка напада на СССР све немачке јединице из Грчке и Југосалвије неће успети да стигну на време на будући Источни фронт. И то не само у први или други ешалон, него чак ни у резерву.

Краљевину Југославију је са севера напала 2. армија под командом генерал-пуковника Максимилијана фон Вајкса са девет дивизија. Она је разрадом плана „Барбароса“ била предвиђена као главна оперативна резерва Групе армија „Центар“ у нападу на СССР, која је требало да надире према Москви и да се потпуно ангажује у брзом сламању отпора Црвене армије.

Због учешћа у нападу на Краљевину Југославију, 2. армија није могла на време да заузме свој распоред у нападу на СССР. Уместо планираног покрета ка Варшави, била је упућена на северну границу Југославије. Састављена од пешадијских јединица, та армија заиста није могла на време да стигне на совјетски фронт. Када је напад на СССР почео, она је још била у Пољској; 3. јула је прешла совјетску границу, а тек око средине јула стигла је на фронт према Москви, смањених способности за акцију због дугог траснпорта и усиљених маршева.

Претходнице 2. армије под командом генерал-пуковника фон Вајкса, у ствари стигле су тек 10. јула на реку Березину. Што ће рећи после већ завршених тешких битака код Бјалистока и Минска.

Док је темпо операција плана „Барбароса“ добијао на замаху у Југославији су се још увек укрцавани последњи велики транспорти ка Совјетском Савезу. Када су кренуле 73. пешадијска дивизија, и из рејона Београда 46. и 294. пешадијска дивизија – у Србији је већ било очигледних предзнака и устаничког покрета КПЈ поред већ, од 10. маја, активног покрета ЈВуО пуковника Драгољуб Михиловића.

Нацистичка Немачка нападом на Краљевину Југославију 1941. није изгубио ни људство ни материјал колико је изгубио драгоцено време. А то јесте оно што је било ненадокнадиво. Према доктору Херберту Михаелсу, професору историје на Берлинском универзитету, немачки губици у рату са Краљевином Југославијом били су изузетно мали: 151 погинуо, 393 рањена и 15 несталих официра, подофицира и војника. Губици Вермахта и Вафен СС-а у Југославији у односу на губитке у целокупном рату на Балкану 1941. у процентима износе: погинулих око 8%, рањених око 12% и несталих око 5%. Из тога проистиче да је од укупних губитака у рату на Балкану, у Краљевини Југославији није било ни 1/10. 90% Немаца погинуло је у борбама против Грка и Британаца.

Ерих Винхолд је у свом запису „Према Београду и Атини“ рекао: „ У ратном походу на Југославију најмање је крви проливено у целом Другом светском рату. Било је неких јединица које су од Граца до грчке границе промарширале не испаливши притом скоро ни један једини метак.“

Немачка је Априлским ратом претрпела губитак у једном од три основна елемента – снага, простор и време – најпресуднија за вођење било ког рата. Време је у војном смислу „интервал трајања потребан за припрему и извођење појединих или укупних борбених дејстава“ – тј. рата.

Ако се Априлски рат 1941. оцењује с гледишта изгубљеног времена за Немачку, онда се добија потпуно нова димензија.

На „Саветовању о ситуацији у Југославији“ 27. марта, Хитлер је, доносећи одлуку о нападу на Краљевину Југославију, саопштио својим највишим официрима да се операција „Барбароса“ мора одложити за четири седмице. До тада је 15. мај 1941. био специјалним наређењем означен као дан до кога морају бити завршене све припреме за напад на СССР. Операција „Барбароса“ ће отпочети тек 22. јуна, што значи 37 дана касније, или пет седмица, а не како је по Хитлеровом наређењеу било планирано четири. И не свим снагама које су биле планиране за напад на СССР. Неке елитне и веома битне офанзивне јединице – пре свих оклопне – због учествовања у нападу на Краљевину Југосалвију и Краљевину Грчку закасниће веома много са ступањем у борбени поредак на будућем Источном фронту. Напад на Грчку – операција „Марита“ каснио је због прикупљања снага за напад на Југославију безмало недељу дана. Уместо 1. отпочео је 6. априла. Те јединице су због замора људства, а пре свега због хабања ратне технике и потребе ремонта и преоружавања закасниле да се укључе у распоред на концентрацијском простору. Реч је о закашњењу немачких јединица које су морале да стигну у састав офанзивних или резервних ешалона и то након одлагања плана „Барбароса“ за 22. јуни. Тиме је силина удара немачких снага на појединим секторима била осетно смањена а тај секундарни фактор је био последица краткотрајног Априлског рата. О свему овоме постоје многобројни докази, подаци и сведочења.

Адолф Хитлер, (Бункер Рајхсканцеларије у Берлину, фебруара 1945, неутврђеног дана):

„Против наше воље били смо присиљени да се с оружјем умешамо у догађаје на Балкану, због чега је неминовно проистекло закашњење почетка напада на Русију“.

Вилхелм Кајтел, фелдмрашал, начелник штаба Врховне команде Оружаних снага (Нирнбершки процес):

„Желео бих још једном да истакнем како је одлука да се нападне Југославија унела потпуну пометњу у све војне припреме и поступке предузете до тог часа. Нове снаге морале су бити доведене са севера, преко Мађарске. Да није било те наше интервенције на Балкану, напад на Русију започео би много раније. Из те интервенције проистекле су за нас многе непријатности.“

Хелмут Грајнер, генерал-мајор, хроничар „Ратног дневника“ Врховне команде Оружаних снага:

„Напад на СССР требало је да уследи средином маја 1941. Одлагање напада до 22. јуна последица је одлуке да се нападне Југославија. И при најповољнијим околностима, уз најбрже окончање похода на Југославију и Грчку, било је потребно одложити подухват „Барбароса“ отприлике за пет седмица, дакле до друге половине јуна.“

Валтер Варлимонт, генерал-потпуковник, помоћник начелника Оперативног одељења Врховне команде Оружаних снага (изјава – сведочење на Нирнбершком процесу):

„ … Када је реч о утицају балканског похода на рат на Истоку, онда треба у том походу разлучити „Подухват 25“, напад на Југославију, од операције „Марита“, напада на Грчку. Зашто? Зато што рат против Грчке уопште није имао утицај на рат против совјетске Русије. Напротив, да би могао напасти Русију, Хитлеру је био услов да прошири тај рат претходним нападом на Грчку, где су биле британске трупе и њихови аеродроми. Циљ тог превентивног напада, на Грчку, пре свега је био заштита нафтоносних извора без којих се више не би могао водити никакав рат, и обезбеђење бока за напад на СССР. Према томе, „Марита“ је била планирана увертира за „Барбаросу“. За „Мариту“ су снаге биле правовремено концентрисане у Бугарској. Напад на Грчку, време трајања тог рата, укључујући и повратак трупа са бојишта, све је то требало да буде окончано до 15. маја. Од тог датума, на концентрацијском простору, немачке Оружане снаге могле су да очекују Фирер-бефел за „Барбаросу“ Б-дан (дан напада).

Међутим, тада је био извршен преврат у Београду. То све мења из основа. Искрсава „Подухват 25“, напад на Југосалвију. Мој шеф Јодл се енергично супротставио рату против Југосалвије. У кругу Оперативног одељење шеф је тврдио да ће та кампања довести до ненадокнадивог губитка времена. Предложио је Хитлеру да принуди Југославију на покорност другим средствима. Хитлер није хтео да га слуша. Подвикнуо му је да умукне.

Ми у Оперативном одељењу били смо свесни чињенице колико је наше командовање скупо стајало поход на Југосалвију. Прво, у изгубљеном времену до зиме. Затим, уследиле су и многе друге импликације. Једноставно, то су теме о којима смо избегавали да говоримо.“

Евалд фон Клајт, фелдмаршал, током напада на Краљевину Југославију у чину генерал-пуковника и командант Прве Оклопне групе у Бугарској (послератана изјава):

„Тачно је да снаге које смо ангажовали у рату на Балкану у поређењу са нашим свеукупним снагама нису биле замашне, али је у њиховом саставу био сразмерно велики број тенкова. Група тенкова која је требало да надире према руском фронту у јужној Пољској, учествовала је у балканском походу. С великим бројем тенкова требало је извршити продор до Пелопонеза, на југ, а затим цео исти тај пут превалити натраг. Пре нових операција они су морали ићи на ремонт, а посада на освежење.“

Герд фон Рундштет, фелдмаршал, командант Групе армија „Југ“ у нападу на СССР (послератна изјава):

„Припреме моја Групе армија биле су заустављене због успореног пристизања оклопних дивизија са Балкана. То је, у спрези са временским приликама, био одлучујући фактор за одлагања напада на совјетску Русију.“

Фон Рундштетова изјава се, по свему судећи, односи на пету седмицу одлагања напада на СССР. Јер Хитлер је тај напад већ 27. марта одложио својим наређењем за четири седмице. Успорено пристизање дивизија са Балкана утицало је, према томе, само на то да се рок који је Хитлер одредио прекорачи.

Гинтер Блументрит, генерал-мајор, начелник штаба 4. армије током операције „Барбароса“ (изјава у заробљеништву):

„Да ли је пуч у Београду био подржан са Запада или је то учинио СССР, није на нама, војницима, да просуђујемо. Али, у сваком случају, најмање је био потребан Хитлеру и сигурно је да га је он најмање инсценирао. Тај пуч, напротив, био је такво непријатно изненађење да је готово цео тадашњи план операција 12. армије у Бугарској окренуо наопачке. Примера ради: фон Клајстове оклопне дивизије из Бугарске морале су – уместо на југ једним делом да крену на северозапад, правцем ка Београду. Даља импровизација биле су операције 2. армије. Те јединице су из марша развијане у напад на Југославију. Ове компликације принудиле су нашу Врховну команду на промену датума кампање на Истоку са месеца маја за – јуни.“

Франц Халдер, генерал-пуковник, начелник штаба Врховне команде Копнене војске (записник о Хитлеру):

„Кампања у Југославији и, такође, потреба да се прошире циљеви у вези са Грчком, присилиле су Фирера да одложи напад на совјетску Русију за неких осам седмица.“