Моби Дик; или Кит () је роман америчког писца Хермана Мелвила, објављен 1851. године. Књига је усредсређена на нарацију морнара Исмаила о маничној потрази капетана Ахаба, заповедника китоловаца Пиквод, који жели да се освети Моби Дику, огромној белој уљешури која му је, током претходног путовања бродом, одгризла ногу испод колена. Као дело књижевности америчке ренесансе, Моби Дик је у време објављивања наишао на мешовите критике, доживео комерцијални неуспех и био ван штампе у тренутку ауторове смрти 1891. године. Његова репутација као „великог америчког романа” успостављена је тек у 20. веку, након стогодишњице Мелвиловог рођења 1919. године. Вилијам Фокнер је изјавио да би волео да је сам написао ову књигу, а Д. Х. Лоренс ју је назвао „једном од најчуднијих и најдивнијих књига на свету” и „најбољом књигом о мору икад написаном”. Уводна реченица романа, „Зовите ме Исмаил”, једна је од најпознатијих у светској књижевности.note.
Мелвил је почео да пише Моби Дика у фебруару 1850. и завршио га 18 месеци касније, годину дана након што је првобитно планирао. Ослањао се на своје искуство обичног морнара из периода 1841–1844, укључујући рад на китоловцима, као и на обимно читање китоловачке литературе. Бели кит је заснован на чувеном, тешко ухватљивом албино киту Моча Дику, а крај књиге заснован је на потонућу китоловца Есекс 1820. године. Детаљни и реалистични описи пловидбе, китолова и вађења китовог уља, као и живота на броду међу културно разноликом посадом, прожети су истраживањем питања друштвеног статуса, добра и зла и постојања Бога.
Књижевни утицаји на роман укључују Вилијама Шекспира, Томаса Карлајла, сер Томаса Брауна и Библију. Поред наративне прозе, Мелвил користи различите стилове и књижевне технике, укључујући песме, каталоге, шекспировске сценске инструкције, монологе и дигресије. У августу 1850. године, када је рукопис можда био на пола пута, Мелвил је упознао Натанијела Хоторна и био дубоко импресиониран његовом збирком Маховина из старе свештеничке куће, коју је упоредио са Шекспиром због њених космичких аспирација. Овај сусрет га је можда инспирисао да ревидира и продуби Моби Дика, кога је посветио Хоторну „у знак дивљења његовом генију”.
Књига је први пут објављена (у три тома) под насловом Кит у Лондону у октобру 1851, а затим у дефинитивном издању као Моби Дик; или Кит, у једном тому у Њујорку у новембру исте године. Лондонски издавач Ричард Бентли цензурисао је или изменио осетљиве делове текста; Мелвил је такође извршио неке промене, укључујући и одлуку у последњем тренутку да промени наслов за њујоршко издање. "Editorial Appendix", 810–12 Британски критичари су углавном били наклоњени роману, премда су неки приметили да изгледа као да причу приповеда наратор који је страдао са бродом, пошто је у британском издању недостајао епилог који објашњава Исмаилово преживљавање. Амерички критичари били су знатно оштрији према књизи.
Радња thumb|Илустрација Моби Дика како напада чамац. thumb|Илустрација Квиквега из 1902. thumb|Илустрација Моби Дика из 1902.
Исмаил путује са острва Менхетн до Њу Бедфорда у Масачусетсу, планирајући да се пријави за путовање на китоловцу као почетник. Гостионица у којој одседа је препуна, па мора да дели кревет са истетовираним Полинежанином канибалом по имену Квиквег, харпунером чији је отац био краљ острва Роковоко. Следећег јутра, Исмаил и Квиквег у капели присуствују проповеди о Јони коју држи отац Јавор, а затим крећу ка острву Нантакет. Исмаил се пријављује код квекерских бродовласника Билдада и Пелега за путовање на њиховом китоловцу Пиквод. Пелег описује капетана Ахаба: „Сјајан је, безбожан човек што на бога личи”, али који ипак „има човечности у себи”. Следећег јутра запошљавају и Квиквега, а човек по имену Илија прориче злу судбину Исмаилу и Квиквегу ако се придруже Ахабу. Док се терет утовара, тајанствени људи се укрцавају на брод, а на хладан божићни дан, Пиквод испловљава из луке.
Исмаил започиње путовање опширном расправом о цетологији, сопственом систему зоолошке класификације и природном историјом китова. Он затим представља сваког члана посаде: први официр је тридесетогодишњи Старбак, квекер из Нантакета и реалиста; његов харпунер је Квиквег; други официр Стаб је ведар човек са Рта бакалара; његов поносни харпунер Таштего је чистокрвни Индијанац из Геј Хеда; трећи официр Фласк је са острва Мартас Винјард; његов харпунер је Дагу, високи Африканац.
Када се Ахаб коначно појави на палуби, најављује да жели да се освети белом киту који му је одгризао ногу испод колена, оставивши га са протезом направљеном од китове доње вилице. Ахаб обећава првом човеку који уочи Моби Дика златник, који закуцава на јарбол. Старбак се противи, тврдећи да није дошао због освете, већ због зараде, али Ахабова опсесија мистериозно утиче на Исмаила: „Ахабова неугасива крвна освета изгледала је као моја лична.”
Путујући од Нантакета до Азорских острва, Ахаб скреће југозападно дуж јужноамеричке обале. Уместо да заобиђе Рт Хорн, он креће североисточно ка екваторијалном Пацифику, да би заобишао Рт добре наде у јужној Африци и ушао у Индијски океан.
Док је брод на путу ка Африци, Таштего уочава уљешуру на хоризонту. Пет тајанствених фигура са почетка путовања појављују се на палуби и откривају се као специјална посада коју је Ахаб тајно одабрао. Њихов вођа је Парс по имену Федала, који служи као Ахабов лични харпунер. Они јуре за китом, али без успеха.
Југоисточно од Рта добре наде, Пиквод има први од девет сусрета на мору, или „гемова”, са другим бродовима. Ахаб позива капетана брода Гони (Албатрос) да га пита да ли су видели белог кита, али капетан губи дозивало у мору пре него што успе да одговори. Исмаил објашњава да, због Ахабове опседнутости Моби Диком, он наставља даље без уобичајеног „гема”, који Исмаил дефинише као „дружевни састанак двеју (или више) китарица”, када капетани остају на једном броду, а поткапетани на другом. У другом гем сусрету, код Рта добре наде, с бродом Таун-хо, откривена је прича о „суду божијем”: непослушни морнар који је ударио суровог официра био је кажњен бичевањем, а када је тај официр касније предводио лов на Моби Дика, пао је с чамца и убио га је кит.
Исмаил скреће причу на слике китова, планктоне, хоботнице и китовски конопац. Следећег дана, у Индијском океану, Стаб убија једну уљешуру, а те ноћи Руно, црни кувар на Пикводу, припрема му редак бифтек од кита. На Стабов захтев, Руно држи „проповед” ајкулама које се међусобно боре за китову утробу привезану за брод, говорећи им да је у њиховој природи да буду прождрљиве, али да морају да савладају свој нагон. Кит је припремљен, одрубљена му је глава, а бурад са китовим уљем су испробана. Стојећи поред китове главе, Ахаб га моли да проговори о дубинама мора.
Пиквод потом наилази на брод Џеробоам, који је изгубио првог официра у нападу Моби Дика и сада је погођен заразном болешћу. Леш кита још увек плута у води. Квиквег се пење на њега, привезан за Исмаила „мајмунским конопцем” као да су сијамски близанци. Касније, Стаб и Фласк убијају правог кита, чија глава је везана за јарбол насупрот глави уљешуре. Исмаил их упоређује филозофски: прави кит представља Лока и стоицизам, док уљешура оличава Канта и платонизам. Таштего засеца главу уљешуре и вади канте спермацета, али упада у њу, а глава затим отпада с јарбола и пада у море. Квиквег се баца у воду и спасава га мачем.
Пиквод затим има гем са немачким бродом Девица. Оба брода примећују китове истовремено, али Пиквод побеђује у трци. Три харпунера бацају своје харпуне, а Фласк задаје смртоносни ударац копљем. Труп кита тоне, а Квиквег једва успева да се спасе. Следећи гем је са француским китоловцем Ружиним пупољком, чија посада не зна да унутар трулог кита у њиховом поседу има сиве амбре. Стаб их наговара да га се отарасе, али му Ахаб наређује да оде. Неколико дана касније, Пип, млади афроамерички кабински момак, у паници скаче из чамца за лов на китове, а посада мора да пусти кита како би спасили Пипа који се запетљао у уже. Неколико дана касније он поново у паници скаче; остаје сам у води и до тренутка када га пронађу, он је изгубио разум.
Посада проводи време обрађујући делове уловљених китова — топе спермацет, кувају китову маст, цеде топло китово уље у бурад, складиште их у товарни простор и рибају палубу.
Исмаил анализира симболику златника закуцаног на јарболу, који приказује три врха Анда: један с пламеном, други с кулом, трећи с петлом који кукуриче. Ахаб их види као симболе своје вулканске енергије, чврстине и победе; Старбак их тумачи као Свето Тројство; Стаб као зодијачку капију; Фласк их уопште не доживљава симболично. Стари морнар са Острва Мен нешто мрмља испред јарбола, а Пип одбија да погледа у златник.
Пиквод потом сусреће британски брод Самјуел Ендерби, чији је капетан Бумер изгубио десну руку због кита, али му не замера. Бродски хирург, доктор Бангер, описује кита не као злонамерног, већ као несмотреног. Ахаб завршава разговор ужурбано се враћајући на свој брод.
Исмаил затим размишља о еволуцији китова, говорећи о долини на Арсацидима, пуној изрезбарених китових костију и фосилизованих скелета, где је приметно како се њихова величина смањивала кроз време, постављајући питање да ли ће китови изумрети.
Након растанка са Самјуелом Ендербијем, Ахаб оштећује своју ногу од слоноваче и наређује дрводељи да му направи нову. У међувремену, Квиквег добија јаку грозницу због дугог рада испод палубе брода. Дрводеља му прави ковчег, припремајући се за сахрану на мору. Квиквег леже у њега „да би га испробао”, док Пип рида и удара у свој тамбурин, називајући себе кукавицом, али хвалећи свог друга. Неочекивано, Квиквег се опоравља и одлучује да ковчег користи као додатни морнарски сандук.
Пиквод плови североисточно ка Формози и улази у Тихи океан. Ахаб једном ноздрвом осећа мошус са острва Баши, а другом со воде у којој плива Моби Дик. Ахаб одлази код Перта, ковача, са кесом клинаца са челичних потковица тркачких коња, како би их исковао у дршку посебног харпуна, као и са својим бријачима, које Перт треба да истопи и претвори у врх харпуна. Ахаб кали врх у крви Квиквега, Таштега и Дагуа.
Пиквод затим наилази на Нежењу, брод са Нантакета који се враћа кући препун спермацетног уља. С времена на време, Пиквод успешно лови китове. Једне ноћи у китоловачком чамцу, Федала прориче да Ахаб не може имати ни мртвачка кола, ни мртвачки сандук, да пре него што умре, Ахаб мора опазити на мору двоја мртвачка кола – прва неначињена од смртничке руке, а друга морају бити од дрвета израслог у Америци – да ће Федала умрети пре свог капетана, и да само омча може убити Ахаба.
Како Пиквод прилази екватору, Ахаб прекорева свој квадрант јер му показује само где је, а не где ће бити, и разбија га о палубу. Те вечери, тајфун напада брод, а муња погађа јарбол, обасјавајући златник и Ахабов харпун. Ахаб држи говор о ватри, видећи муње као предзнак Моби Дика. Старбак види муњу као упозорење и осећа искушење да упуца уснулог Ахаба из своје мускете. Следећег јутра, пошто открије да је муња пореметила компас, Ахаб прави нови од копља без дршке, тешког чекића и игле за шивење једара. Наређује да се скине конопац за мерење брзине брода, али он пуца, остављајући брод без начина да одреди своју тачну локацију.
Пиквод сада плови ка југоистоку, у потери за Моби Диком. Један човек пада са јарбола у море; за њим је бачена плутача, али обоје тону. Квиквег предлаже да се његов ковчег искористи као нова плутача, а Старбак наређује да се запечати и учини водонепропусним. Следећег јутра, брод има још један скраћени гем са Рахелом, којом командује капетан Гардинер са Нантакета. Рахела тражи преживеле из једног од својих чамаца за лов на китове, који је кренуо за Моби Диком. Међу несталима је и Гардинеров млади син, али Ахаб одбија да учествује у потрази.