мини|Тицијан, „Тарквиније и Лукреција“ (1571) Секст Тарквиније () био је син римског краља Тарквинија Охолог, најпознатији по томе што је силовао племкињу Лукрецију, супругу Колатина и сестру Луција Јунија Брута.
Лукреција је након силовања позвала своју родбину, све им испричала и извршила самоубиство. Брут и Колатин су тада народу показали њено мртво тело и позвали га да оружјем освети Секстов злочин. Резултат је био устанак у коме су краљТарквиније и његов син прогнани, а Рим проглашен републиком.
Краљ Тарквиније Охоли и његов син су се склонили код својих етрурских рођака, укључујући Ларса Порсену који их је покушао силом вратити на власт, али је одустао, импресиониран храброшћу Римљана. Тарквинијеви су потом били у граду Габии, а 496. п. н. е. учествовали у бици код Регилског језера у којој је краљ Тарквиније Охоли рањен, а Секст убијен.
У изворном приказу династије Тарквинија, који је изнео Фабије Пиктор, он се наводи као други син, између Тита и Арунса. Међутим, према Ливију и Дионисију из Халикарнаса, био је трећи, односно први син.53; Дионисије из Халикарнаса, Римске старине, 4.85. Према римској традицији, његово силовање Лукреције представљало је непосредни повод за збацивање монархије и успостављање Римске републике.
Младост мини|Тарквиније и Лукреција (1610), Рубенс (Музеј Ермитаж) О личном животу Секста Тарквинија мало се зна, будући да су појединости о њему засенчене његовим поступцима. Могуће је да је био најмлађи члан породице, јер се име „Секст“ преводи као „шести“, што би указивало на то да је био шести син, са двојицом живе браће и тројицом који су били мртворођени или су умрли у раном детињству. Секст и његова породица били су етрурског порекла. Према Ливију, краљ Тарквиније Охоли имао је потешкоћа при освајању града Габија, па је послао Секста да их превари, представљајући се као пребеглица. Секст је постао војсковођа у њиховој војсци, да би их потом издао и омогућио свом оцу да заузме град.Дионисије из Халикарнаса, Римске старине (Antiquitates Romanae), 4.55.
Силовање Лукреције Краљ Тарквиније Охоли држао је под опсадом Ардеју, град Рутула. Место се није могло заузети силом, па је римска војска стајала утврђена у логору под самим зидинама. Док су се краљеви синови, заједно са својим рођаком Тарквинијем Колатином, сином Егерија, гостили, избио је спор око врлине њихових жена. Пошто се на ратишту ништа није догађало, узјахали су коње како би изненадно посетили своје домове. Најпре су отишли у Рим, где су затекли краљеве кћери неспремне, на раскошној гозби. Потом су пожурили у Колатију и тамо, иако је било дубоко у ноћ, затекли Лукрецију, Колатинову супругу, како преде међу својим служавкама.
Лепота и врлина Лукреције распламсале су зле страсти Секста Тарквинија. Неколико дана касније вратио се у Колацију, где га је Лукреција гостољубиво дочекала као рођака свог мужа. Усред ноћи, он је прикривено ушао у њену собу са извученим мачем. Натерао ју је да попусти пред његовим сексуалним насртајима рекавши јој да је алтернатива да убије њу и једног од њених робова, споји њихова тела и тврди да је бранио част њеног мужа када ју је ухватио у прељуби.Балке, Фридрих (2011). „Слика Лукреције: о стварању републиканског харизмата у Ливију“. мини|Приказ самоубиства Лукреције, Јоос ван Клеве Ускоро затим, Лукреција је послала поруку свом мужу и оцу, Спурију Лукрецију Трицепитину, обавестивши их о свему. Потом је извршила самоубиство.
Смрт и последице Према римској традицији, Секст Тарквиније је потом побегао у Габије тражећи уточиште, али је убијен из освете за своја претходна дела.Ливије, Од оснивања града (Ab urbe condita), 1.60. Побуна која је уследила у Риму, предвођена пријатељем и рођаком Лукрецијиног мужа, Луцијем Јунијем Брутом, срушила је монархију Луција Тарквинија Охолог и довела до оснивања Римске републике, при чему је Брут постао први конзул, а Колатин његов колега.
Приказ у култури
Уметност Лукреција и Тарквиније били су предмет многих слика, укључујући и дела великих уметника.
Примери укључују:
Тарквиније и Лукреција, Тицијан, 1571. Лукреција, Рембрант, 1664.National Gallery of Art (Национална галерија уметности, Вашингтон, САД). Тарквиније и Лукреција, Тинторето, око 1578.
мини|Рембрант ван Рајн, „Лукреција“, 1664, Национална галерија уметности (NGA), број каталога 83Самоубиство Лукреције, Јоос ван Клеве, око 1520–1525.„Фајл: Смрт Лукреције.jpg“, Википедија, преузето 7. децембра 2020.
Књижевност Прича о силовању Лукреције тема је наративне песме Вилијама Шекспира Силовање Лукреције (The Rape of Lucrece), дела које је дужине колико и многе пуноформатне представе и чије извођење траје око два сата. Понекад је извођена као позориште читања (readers' theatre). Шекспир такође алудира на Тарквинија и у својим драмама. У Симбелину (Cymbeline, чин 2, сцена 2), Јакимо се провукао у спаваћу собу успаване Имогене и упоређује себе са Тарквинијем:
„Наш Тарквиније тако
Нежно је притискао трске, пре него што је пробудио
Чедност коју је ранио …“
У монологу (познатом као „Монолог са Долом“) из Макабета, Макбет алудира на Тарквинија као на „симбол прикривености“:
„Са Тарквинијевим разорним корацима, ка свом циљу
Креће се као дух.“ (Чин 2, сцена 1, стихови 5–6)
У Шекспировој историјској драми Јулије Цезар (чин 2, сцена 1), лик Брут размишља о улози свог претка у свргавању Тарквинијевог оца и монархије: мини|Илустрација из 16. века, приказана у костимима тог доба, која приказује напад Тарквинија и Лукрецијин захтев за правдом пред сведоцима. „Да ли ће Рим стајати под страхом једног човека?
Шта, Рим? Моји преци су протерали Тарквинија са улица Рима, када је био назван краљем.“
Тарквиније, под својим првим именом Секст, присутан је са етрурском војском у Песмама старог Рима (Thomas Babington Macaulay), када Ларс Порсена, краљ Клузијума, покушава да врати династију Тарквинија на римски престо:
„Са десне стране коња је јахао Мамилије, принц латинског имена,
А са леве лажни Секст, који је извршио дело срама.“
А када је лице Секста угледано међу непријатељима,
подигла се јаука која је раздирила небо над целим градом.
На крововима није било жене која није пљувала у његовом правцу и негодовала,
ни детета које није вриштало клетве и тресло својом малом песницом.„Хорације на мосту, Меколи“. Архивирано са оригиналне странице 2. фебруара 2012. Преузето 12. марта 2012.
Силовање Лукреције такође је тема опере Бенџамина Бритена из 1946. године, Силовање Лукреције (The Rape of Lucretia).
Референце
Литература
. . Дионисије из Халикарнаса (1937–1950). Римске старине ( ). Loeb Classical Library. Превео: Ернест Кери. Кембриџ, MA: – преко LacusCurtius.
Ливије (1905) [1. век н.е.]. Историја Рима (History of Rome). Превео: Канон Робертс – преко Wikisource.
Види још Тит Ливије, -{Ab Urbe Condita}-
Категорија:Силоватељи Категорија:Римска краљевина