Први виконт Монтгомери од Ел Аламејна, Сер Бернард Ло Монтгомери (; Лондон, 17. новембар 1887 — Алтон, 24. март 1976) је био британски фелдмаршал, и један од руководилаца савезничких акција у Другом светском рату. Велики победник код Ел Аламејна, општепознат је под надимком Монти.

Детињство и младост Монтгомери је рођен у Лондону 1887. године. Војничко образовање стекао је у Војној академији Сандхерст. Војничку каријеру започео је 1908. године у 1. ворикширском пуку који је био стациониран у Индији.

Први светски рат По избијању Првог светског рата, у августу 1914. године његов пук је пребачен у Француску. Борио се током повлачења британских снага из Монса и био је рањен за време прве битке код Ипра 13. октобра 1914. године током напада на село Метерн које је било у немачким рукама. За учешће у овој акцији одликован је Медаљом за изузетне заслуге. Након опоравка унапређен је почетком 1915. године у чин бригадног мајора. Почетком 1916. године вратио се на Западни фронт где је учествовао у бици на Соми. Током рата учествовао је у читавом низу већих и мањих окршаја. Крај рата дочекао је у чину пуковника, као штапски официр у 47. (2. лондонској) дивизији.

По завршетку Првог светског рата многи перспективни млади официри који су током рата стекли високе чинове враћени су у статус који су имали пре избијања сукоба. Тако се Монтгомери поново вратио на чин капетана и команданта чете у 1. ворикширском пуку.

Период између два светска рата Године 1921. Монтгомери је постављен за штапског официра бригаде стациониране у Корку који се налази у региону који је био поприште најжешћих окршаја током англо-ирског рата. Упркос чињеници да је његовог рођака убила ИРА 1920, као и да се имање његове породице налазило у округу Донегал у којем су се водиле борбе, Монтгомери није спроводио личну освету и његови поступци током сукоба ни издалека нису били тако сурови као поступци његовог колеге официра Артура Персивала. По доласку у Корк, Монтгомери је затражио од припадника својих јединица да се понашају беспрекорно иако је касније, након неколико неуспелих покушаја да лоцира и уништи јединице организације ИРА, изјавио да "уопште није бринуо о томе колико ће кућа спалити" током оваквих акција. Упркос оваквој изјави Монтгомери је стекао поштовање својих непријатеља па је чак и један од официра организације ИРА, Том Бари, изјавио да се Монтгомери "увек понашао сасвим коректно". Монтгомери је убрзо схватио да се ради о сукобу у којем се не може победити и да је једино право решење повлачење британских јединица. Године 1923. написао је да је "једино решење дозволити им (Ирцима) да оформе неку врсту ирске владе и пустити их да сами угуше побуну".

Године 1927. оженио се са Елизабет Карвер. Исте године унапређен је у чин потпуковника и добио је команду над 1. батаљоном 1. ворикширског пука са којим је службовао у Палестини, Египту и Индији. Убрзо је унапређен у пуковника и постављен за инструктора у Војној школи Индијске армије у Кети у Индији. Године 1937. добио је команду над 9. бригадом. Исте године доживео је и велику личну трагедију — његова супруга се тешко разболела и умрла. Следеће године унапређен је у генерал-мајора и поверена му је команда над 8. дивизијом стационираном у Палестини.

Други светски рат Британија је објавила рат Немачкој 3. септембра 1939. год, два дана након што је Хитлер напао Пољску. У то време Монтгомери је тек био постављен за команданта 3. дивизије која је била распоређена у Белгији као део Британског експедиционог корпуса. Немачки напад на Француску у склопу којег су нападнуте и Холандија и Белгија, почео је 8. маја 1940. године. У немогућности да заустави немачко напредовање, Британски експедициони корпус се повукао до француске луке Денкерк где су се британске и француске снаге ускоро нашле у окружењу. У циљу спасавања преко 300.000 британских војника британски Генералштаб покренуо је општу евакуацију британских снага из Француске под називом Операција Динамо. Евакуација је почела 26. маја. Током евакуације, Монтгомери је командовао 2. корпусом и био је један од 330.000 британских и француских војника који су успешно евакуисани до завршетка операције 4. јуна.

северна Африка и Италија мини|десно|300п|Монтгомери осматра напредовање британских тенкова, северна Африка, новембар 1942. год. По повратку у Британију Монтгомери је унапређен у чин генерал-пуковника и вршио је разне дужности све док га у августу 1942. године Ален Брук није предложио Черчилу за команданта британске 8. армије у Северној Африци. С обзиром на околност да је Черчилов омиљени кандидат за ову функцију, генерал Гот погинуо у авионској несрећи на повратку у Каиро, Черчил није имао ништа против Монтгомеријевог наименовања за команданта 8. армије.

Међутим, његово именовање није наишло на добар пријем код генерала Окинлека и његовог особља. Преузевши команду над 8. армијом 13. августа 1942. године два дана пре него што је то било предвиђено, Монтгомери је одмах наредио ојачавање стратешки значајног положаја на висовима Алам Халфе и сјединио је штаб армије и штаб ваздухопловства у једну заједничку команду како би боље ускладио њихово деловање.

Монтгомери је такође врло брзо успео да поправи морал британске 8. армије али је то учинио на рачун угледа свог претходника генерала Окинлека. Његов необичан и понекад увредљив начин понашања проузроковао је бројне коментаре који су се углавном односили на његову способност да командује армијом. Настојао је да успостави близак контакт са обичним војником и трудио се да се што чешће појављује у јединицама које су се налазиле на првој борбеној линији. Главне критике које су до тада стизале на рачун 8. армије односиле су се на њену разједињеност и лошу координацију због чега су поједине јединице често самостално морале да воде неке од најжешћих борби са непријатељем. У намери да исправи ове грешке, Монтгомери је пуно пажње посветио детаљном планирању будућих операција укључивши активно у припрему планова све команданте јединица које су чиниле 8. армију. Мере које је предузео као и нов приступ осносу између њега као команданта армије и својих војника врло брзо су дале позитивне резултате. Британска 8. армија опоравила се од претходних неуспеха и била је спремна да дочека Немце на добро утврђеним положајима код Ел Аламејна.

У бици код Алам Халфе, која је почела 31. августа 1942. год, Ромел је покушао да пробије британску линију фронта и опколи 8. армију. Упозорен на предстојећу Ромелову офанзиву захваљујући обавештајним подацима које је прикупила Ултра, Монтгомери је успео са заустави немачко напредовање. По завршетку ове битке Монтгомери је критикован зато што није прешао у гоњење немачких јединица које су се повлачиле. Међутим, једна од Монтгомеријевих најбољих особина била је та што је могао добро да процени способности јединица под својом командом. Према његовој процени, 8. армија није била способна да се упусти у покретну битку механизованих јединица која је одговарала Ромеловом начину ратовања.

Упркос томе што је Черчил разрешио дужности Окинлека због недовољне агресивности, Монтгомерију је остављено више времена него што је Окинлек тражио за припрему офанзиве која је почела битком код Ел Аламејна. До Монтгомеријевог преузимања команде кампања у северној Африци личила је на клацкалицу; обе стране су добијале битке али ни једна није стекла одлучујућу предност. Монтгомери је био свестан тога и одлучио је да се не упушта у борбу све док не буде био у стању да оствари одлучујућу победу. У склопу припрема за офанзиву здушно се залагао за детаљно планирање операција и квалитетну обуку јединица. Оклопне снаге које су му стављене на располагање у склопу ових припрема биле су знатно веће од оних које су биле доступне Окинлеку. До почетка битке код Ел Аламејна, британска 8. армија имала је преко 800 тенкова америчке производње.

Друга битка код Ел Аламејна почела је 23. октобра и завршила се 12 дана касније првом значајнијом победом савезника у Другом светском рату. Монтгомери је правилно предвидео дужину трајања битке и висину губитака који су износили 13.500 људи.

После победе код Ел Аламејна, Монтгомери је проглашен за витеза и унапређен у чин пуног генерала. Британска 8. армија прешла је у гоњење немачких јединица које су се повлачиле ка западу. Захваљујући великој премоћи у техници и људству, Монтгомери је вршио сталан притисак на немачке трупе у повлачењу онемогућивши Ромела да се утврди на неком од повољних положаја дуж пустињског пута. Дана 6. марта 1943. године успешно је одбијен последњи Ромелов напад на развучени поредак британске 8. армије у близини Меденина. Британци су се поново сукобили са Немцима, на старој француској утврђеној линији познатијој под називом Маретска линија. Борбе око Маретске линије вођене су у периоду од 20-27. марта. Монтгомери, који је предвидео снажан немачки отпор на овом положају, наредио је делу својих јединица да у широком луку изврши обилазак десног крила Маретске линије. Захваљујући овом маневру, немачке и италијанске јединице биле су принуђене да напусте утврђене положаје и повуку се дубље у Тунис.

Кампања у северној Африци показала је да у енглеској војсци још увек постоји висок морал (број болесних војника и дезертера је смањен на најмању могућу меру). Такође, током ове кампање дошла је до изражаја одлична сарадња између различитих родова војске као и одлично разрађен систем снабдевања армије у наступању.

Следећа велика савезничка операција била је операција Хаски, како је назван план искрцавања на Сицилији. Током ове кампање испољила се затегнутост у односима између Монтгомерија и америчких генерала. Монтгомери је искористио утицај током планирања операције да наметне свој план битке што је изазвало негодовање код америчких генерала Патона и Бредлија. Каснији развој битке на терену био је додатни разлог за погоршање односа између енглеског и америчких генерала.

Монтгомери је наставио да командује 8. армијом током искрцавања на италијанско копно. Згрожен недостатком координације, расплињавањем напора, стратешком збрком и опортунизмом радо је напустио ово поприште 23. децембра.

Нормандија Монтгомери се вратио у Уједињено Краљевство да би преузео команду над 21. групом армија која је чинила земаљску компоненту савезничких снага које су се припремале за извођење Операције Оверлорд, како је названо планирано искрцавање у Нормандији. Планирање операције трајало је скоро две године. У последњој фази планирање операције преузео је начелник генералштаба врховног савезничког команданта. Монтгомери је убрзо схватио да је план операције веома ограничен због чега се залагао за његове измене по којима је у првом нападачком таласу, уместо три, требало да буде ангажовано пет дивизија. Као и приликом преузимања команде над британском 8. армијом, Монтгомери је често обилазио јединице под својом командом подижући морал војске својим борбеним говорима и лично контролишући спровођење обуке. Дана 7. априла и 15. маја образложио је своју стратегију приликом будуће операције у школи Сент Пол. У свом излагању предвидео је битку која је требало да траје 90 дана. По њему, битка је требало да се заврши избијањем савезничких јединица на реку Сену. Пробој немачке линије фронта и обилазни маневар кроз унутрашњост Француске требало је да изврше америчке јединице ослањајући се на град Кан који би до тада већ био у рукама британских и канадских јединица.

Монтгомери је у великој мери био заслужан за успех савезничког искрцавања у Француској. Ајзенхауер и његов начелник генералштаба, генерал-пуковник Бадел Смит рекли су америчком војном извештачу, Друу Мидлтону следеће: "Нико други није могао да нас пребаци преко канала у Нормандију.... Без обзира шта други говорили о њему, он нас је довео тамо". Током тешких борби у Нормандији, које су трајале два и по месеца, Монтгомери није био у могућности да у потпуности реализује свој план, али је серијом снажних офанзивних акција успео да веже главнину немачких снага за британски и канадски сектор чиме је олакшао пробој немачког фронта од стране америчких јединица.

Напредовање ка Рајни