Мехмед Меша Селимовић (Тузла, 26. април 1910 — Београд, 11. јул 1982) био је српски и југословенски писац, универзитетски професор, сценариста и академик. Селимовић је за себе говорио да је Србин муслиманског порекла и стварао је на српскохрватском говорном подручју у другој половини 20. века.
Биографија мини|д|Меша Селимовић као академик САНУ мини|200п|Поштанска марка с ликом Меше Селимовића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године Његови ближи преци су из Билеће, а пореклом су из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића.Меша Селимовић: „Сјећања”, Београд-Ријека 1976. У својој књизи сећања пише за оца Алију: „Није био религиозан, а по националном осећању био је Србин, и знао је за неразговијетно породично предање…”
У вези са својим националним опредељењем — српством, Селимовић је једном приликом рекао: Србин је славно бити али и скупо. Мислио је на све оне муке и перипетије кроз које је прошао, да би остао веран себи и свом идентитету. Свој циљ је формално постигао тек 1972. године, када је његов роман Дервиш и смрт изашао у Београду у едицији „Српска књижевност у 100 књига”, под бројем 95.Радован Поповић: „Живот Меше Селимовића”, Београд 1988. године
У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестаменталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић пише:
Имао је два брата, Теуфика и Шефкију. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године, а од 1935. до 1941. године ради као професор Грађанске школе, а потом је 1936. године постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.
Прве две године рата живео је у Тузли, где је био ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом, а у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је постао члан Комунистичке партије Југославије и члан Агитпроп-а за источну Босну, потом је био политички комесар Тузланског партизанског одреда.
Године 1944. прешао је у Београд, где је обављао значајне политичке и културне функције. Од 1947. године живео је у Сарајеву и радио као: професор Више педагошке школе, доцент Филозофског факултета, уметнички директор „Босна-филма”, директор драме Народног позоришта, главни уредник ИП „Свјетлост” и председник Савеза књижевника Југославије.
Пензионисан је 1971. године, а у Београд се преселио јануара 1973. Селимовићу је за живота пребацивано што је одабрао Београд, Србе и српску књижевност као своје.
Био је редовни члан Српске академије наука и уметности и АНУБиХ. Уврштен је у књигу 100 најзнаменитијих Срба.
Званични органи СР Босне и Херцеговине су након Селимовићеве смрти затражили да се његов леш пребаци у Сарајево и да тамо буде покопан. Такве захтеве је Добрица Ћосић окарактерисао као националну и националистичку употребу леша, у служби бошњачке идеологије.
Лични живот Женио се два пута; са првом супругом Десанком имао је ћерку Слободанку, а са другом супругом Дарославом Дарком Божић, ћерком и удовицом официра ЈВуО, имао је две кћерке. Умро је 11. јула 1982. у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Добрица Ћосић је био пријатељ са Мешом Селимовићем и међу реткима је прочитао рукопис романа Дервиш и смрт.
Дела мини|200п|Табла на згради где је становао у Београду После прве књиге, збирке приповедака Прва чета (1950), с темом из НОБ-а, објављује роман Тишине (1961). Следе књиге, збирка приповедака Туђа земља (1962) и кратки поетски роман Магла и мјесечина (1965).
Дервиш и смрт (1966) критика је одмах одушевљено поздравила као изузетно дело. Овај роман је написан као реакција на тадашњи Титов режим који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима. И сам Мешин брат Шефкија био је у родној Тузли ухапшен, осуђен на смрт и покопан на непознатом месту, што је био додатни ако не и главни мотив за настанак овог романа. Радња романа збива се у 18. веку у неком месту у Босни. Главни јунак је Ахмед Нурудин, дервиш мевлевијског реда. То је дело снажне мисаоне концентрације, писано у исповедном тону, монолошки, с изванредним уметничким надахнућем, повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Оно почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошло до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца људског живљења. Књигу је посветио супрузи Дарки, која му је цели живот била верни пратилац, пријатељ и подршка. Борислав Михајловић Михиз је роман Дервиш и смрт описао као ремек-дело и чудо.
Писци из Босне и Херцеговине предложили су да се Селимовић овим романом кандидује за Нобелову награду за књижевност.
Роман Тврђава (1970) враћа нас у још дубљу прошлост, у 17. век. Тврђава је ту и стварност и симбол, а као симбол она је „сваки човјек, свака заједница, свака идеологија” затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у живот, у хаотичну стварност света, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности. Као и претходни роман, и Тврђава је испуњена вером у љубав, која је схваћена као мост што спаја људе, без обзира на различитост уверења, цивилизација и идеологија.
Након романа Острво (1974) који обрађује теме из савременог живота, следе Дјевојка црвене косе, Писци, мишљења и разговори, За и против Вука, Круг и Сјећања (1976). Последње дело је аутобиографско. У њему Селимовић описује многе важне догађаје и личности које су утицале на његов живот и оставиле неизбрисив траг.
Признања и награде Почасни доктор Сарајевског универзитета, 1971. НИН-ова награда, за роман Дервиш и смрт, 1967. Награда „Иван Горан Ковачић”, за роман Дервиш и смрт, 1967. Његошева награда, за роман Дервиш и смрт, 1969. Двадесетседмојулска СРБиХ Награда АВНОЈ-а, 1970. БИГЗ-ова награда (почасна), за роман Круг, 1984. Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за роман Круг, 1984.
Дела мини|Споменик Меши Селимовићу у Тузли Увријеђени човјек (1947) Прва чета (1950) Туђа земља (1957) Ноћ и јутра (филмски сценарио) (1958) Тишине (1961) Магла и мјесечина (1965) Есеји и огледи (1966) Дервиш и смрт (1966) За и против Вука (1967) Тврђава (1970) Острво (1974) Сјећања (1976) Круг (1983)
Види још Награда „Меша Селимовић” Гимназија Меша Селимовић
Референце
Литература
Спољашње везе Биографија на сајту САНУ Меша Селимовић (српско наслеђе) Јубилеј Меше Селимовића у Србији (Вести, 4. фебруар 2010) Текст Меше Селимовића поводом 80. рођендана Иве Андрића („Политика”, 1. мај 2010) Пронашао мир у Београду („Вечерње новости”, 9. јул 2010) Заборављени сценарији Меше Селимовића („Политика”, 10. јул 2010) Меша у сенци „Дервиша” („Вечерње новости”, 4. мај 2011) Тврђава која је одолела („Политика”, 31. август 2019) Трибина „Меша Селимовић — између дервиша и заборава” историчара мср Огњена Карановића ЗЛАТНА ДЕЦЕНИЈА СА „ЧЕТИРИ ЗЛАТНЕ ПТИЦЕ”: Поводом четрдесет година од смрти једног од највећих писаца Меше Селимовића („Вечерње новости”, 5. јул 2022) Зашто данас читати Мешу Селимовића: Кметови по традицији, кабадахије по жељама („Политика”, 12. јул 2022) Како је 1982 објављено да је умро Меша Селимовић (Нпортал, 16. децембар 2022)
Категорија:Рођени 1910. Категорија:Умрли 1982. Категорија:Тузлаци Категорија:Српски књижевници Категорија:Српски сценаристи Категорија:Југословенски књижевници Категорија:Југословенски сценаристи Категорија:Комунисти Босне и Херцеговине Категорија:Југословенски партизани Категорија:Политички комесари НОВЈ Категорија:Академици САНУ Категорија:100 најзнаменитијих Срба по групи академика САНУ Категорија:Срби муслимани Категорија:Добитници Награде АВНОЈ-а Категорија:Добитници НИН-ове награде Категорија:Академици АНУБиХ Категорија:Чланови Удружења књижевника Србије Категорија:Доктори наука Категорија:Српски књижевници из Босне и Херцеговине Категорија:Сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду