Селим III (24. децембар 1761 — 28/29. јул 1808) био је турски султан у периоду 1789—1807.
Султан Селим III је дошао на власт у априлу 1789. године и поче одмах спроводити обимне реформе у целом Царству. Спроведене су и пореске реформе којима су и земљишни поседи увучени у систем, а реорганизација војске је била спроведена уз помоћ француских војних саветника. Упркос томе његове трупе у рату против Аустрије и Русије су више пута потучене. Селим III је полагао велику бригу на дипломатске односе са свим европским земљама, специјално са Француском. Добри односи према Французима били су и више него неопходни када је Наполеон извршио војни поход на Египат.
Султан је склопио савез са Енглезима како би се борбом супротставио Французима. Французи склопише у јануару 1800. године прекид борби са Османлијама, али Енглези прекршише уговорено савезништво и трупе султана се у марту морали након безуспешне борбе повући у пустињу. У марту 1802. године склопише Османлије и Француска мир у Амијену.
У Румелији Порта је морала да се бори са устанком, а такође у исто време у Србији је избио Први српски устанак под вођством Карађорђа. Београдско утврђење је пало 1807. године у руке српским устаницима.
Јањичари и остали противници реформи су сковали заверу против Селима III и у мају 1807. године су га свргнули са власти
Начин владавине мини|десно|Селимово крунисање Османско царство, које је крајем Средњега Века засновала једна турска султанска породица, бејаше сачувала своју грдно велику просторију: у Европи цело Балканско полуострво и на северној страни Дунава Румунију (то се укупно звало Европска Турска); — у Азији Малу Азију и земље на Еуфрату чак до Персије (Азијска Турска), Сирију и заштиту над Арабијом; — у Африци Египат и Триполи. Али је та царевина била растројена од XVII столећа и клонила се пропасти.
Као и у свима другим источњачким државама, тако је и ту била деспотска и неуређена владавина. Султан је имао и примењивао сву власт неограничено; али, како је он живео затворен у серају и није познавао државних послова, то је управа била остављена каквом везиру и старешинама појединих грана државне службе, који су бирани између његових љубимаца. Војска је била састављена од коњаника (спахија), који су живели на оним земљама које им је султан дао, и пешака (јаничара), подељених у 199 чета, смештених по цариградским касарнама. Али спахије нису више вршиле своју службу, а јаничари, уместо да се регрутују из султанових робова и да остану нежењени, стадоше се женити и своја места предавати својим синовима, који су их сматрали као наследну државну службу, а, уз то у исто време рађаху и по какав занат. То је била једна војска у време рата врло рђава, а у време мира врло немирна, која је држала султана као заробљеника у његовој престоници.
Свака је област имала свога војнога управника, послатога из Цариграда, који је имао сву власт и сад се називао паша. Паше бејаху султанови робови, и султан је могао наредити, да им се одсеку главе и да му се донесу у серај. Али је већина била купила своју област у султанових љубимаца, који су их постављали, и они, који су заповедали каквим одредом војске, бунили су се често против наредаба које су долазиле из Цариграда.
Финансије су остале онако незгодно уређене, као што су и пре биле: без правилнога рачуноводства, без протокола, хартије су се чувале у џаковима. Није ти ту било ни буџета; султан и његови љубимци узимали су из државне благајне колико хоће'| новаца. Није било ни финансијске (фискалне) управе; приходи, то јест порез на хришћане и Јевреје, дохотци са султанових добара и царина на трговинску робу, издавати су под закуп предузимачима, који су становништву узимали сво до голе душе.
Тим манама источњачке деспотске владавине Османско царство је придодало и узроке слабости, који су у тесној вези чисто с његовим карактером. То је било једно искључиво муслиманско царство. Султан је био наследио калифе, и он је био верски поглавар. Као и у свима муслиманским земљама, Коран је био једини, верски, грађански и политички закон. Држава је била потчињена цркви. Вера је била обавезна, и влада је смрћу кажњавала свакога муслиманина, који би се одрекао ислама. — Само су муслимани сачињавали османски народ. Али, противно средњевековним хришћанским државама, које су на свом земљишту трпеле само хришћане, муслимани су у својој средини трпели и невернике (хришћане и Јевреје). Ти неверници нису могли бити грађани, сматрали су се као нижи, лишени свих политичких права, изван закона, пошто је за царство закон био Коран. То је означавало име раја (стадо, гомила). Они су плаћали порез по главама (харач) и кулучили су, а нису примани ни у војску ни у државну службу.
Ту није било разлике по пореклу; кад Европљанин хришћанин, потомак побеђених, прими ислам, одмах постаје раван турском муслиманину, јер Коран не чини никакве разлике међу вернима. Тако је било муслимана арбанашких и словенских (српски Бошњаци и бугарски Помаци).
С демократским уређењем царство је имало дакле аристократску владу; једнакост је била потпуна, али само међу муслиманима, а муслимани су у односу према неверницима сачињавали аристократију по вери.
На тај је начин друштво било подељено на две неједнаке класе (муслимане и рају), које се нису могле стопити уједно и које су остале вечити непријатељи.
Султан је могао рачунати на муслимане, али угњетени хришћани нису могли бити верни поданици. Но, покоривши их, царство им је остављало њихово уређење. Они су очували своју веру, језик и обичаје, па чак и своје свештенство и управу у селима. Хришћански су се народи из XV столећа сачували недирнути под султановом владавином, као што су се сачувале слике у цркви Свете Софије под слојем креча, којим су по наредби Мухамеда II биле покривене.
У Азији је већина становништва била муслиманска и турскога порекла; друге раје није било осем Грка, Јевреја и Јермена, растурених по малим друштвима, врло мирних и немоћних да се буне. Али су муслимани у Европи били малобројни, а под њима су се налазили сви мали хришћански народи, око којих су султани пробавили једно столеће, док су их покорили.
На северној страни Дунава Румуни су само плаћали данак, али су од XVII столећа њима управљали Грци из Фанара (грчки крај у Цариграду), који су своја звања куповали у султанове владе. У земљи није било стално настањених муслимана.
На југу од Дунава Срби, које су турски ратници, као власници све земље, немилосрдно угњетавали, сачињавали су један сељачки народ. Њихови источни суседи Бугари били су растурени на обема падинама Балкана, у три области, Бугарској, Источној Румелији и Маћедонији. (Тј. по њеним источним окрајцима иза Струме, а меместимице и по унутрашњости измешани са Србима, Грцима и Цинцарима) И они су такође били само сељаци, али су они били готово једини становници тих земаља. — Онамо, позади тих планина, вере и прилике бејаху још више испреплетане. Босна је и даље била насељена словенским становништвом, али је скоро половина Босанаца у XV столећу примила ислам, те образовала један ред сопственичко-војнички, који је био довољно јак, да сељаке хришћане држи у ропству.
Епир бејаше сачувао своје старо становништво (Арбанасе) и свој језик, сродан с прастарим грчким. Један део Арбанаса бејаше примио ислам, а други остао у хришћанској вери. Али су сви сачували своје обичаје; у пола сељаци а у пола хајдуци, они су образовали мала наоружана племена, која су била готово независна у својим планинама. Турска је влада од њих тражила само толико, да дођу наоружани, кад се позову.
На југу и по острвљу Архипелага, Грци су били по ново створили један народ, и најобразованији од њих почеше се сматрати за потомке старих Јелина.
Сви су ти народи били покорени силом, па их је само сила и могла држати у покорности.
Најзад турска царевина, као држава муслиманска, никад није примана у друштво хришћанских, европских сила. Хришћански су владаоци сачињавали као неку породицу, а султан је остајао туђинац; он је имао само једнога јединога савезника, францускога краља. Он се у Европи утврдио освајањем, и остали владаоци могли су га из ње истерати само силом. Његове земље нису биле под заштитом међународнога права; оне су биле као каква пустара, коју сваки може заузимати.
Тако је дакле царевини претила опасност с више страна буне јаничара у Цариграду, одметање паша по областима, устанци хришћанских народа, руско и аустријско освајање итд.
За време европских ратова с Француском опасност се од стране Европе била умањила. Аустријска влада, забављена на западу, напусти освајање на источној страни; она заборави интересе Аустрије на Дунаву и уместо да осваја Османско царство, она је гледала да га сачува. Енглеска, која се дотле врло мало занимала источним стварима, буде француским војним походом на Египат наведена, да уговори савез са султаном; а по том, кад Енглези довршише освојење Индије, они стадоше мислити, да им ваља европске државе, Француску и Русију, држати далеко од ствари на Истоку. Османско је Царство од тада у Европи имало три савезника, који су желели да га одрже, Француску, Аустрију и Енглеску. Само јој је још био остао један непријатељ, Руско царство, које покуша да јој отргне Румунију (1806.—1812); али за време ратова с Француском цар је морао одложити своје освајачке смерове.
Рат против Аустрије 300п|десно|мини|Мапа простирања Кочине крајине Недуго после свог доласка на власт Селим је, у лето 1789. године, наставио рат против Аустрије.
За то време политичка ситуација у Европи изменила се на аустријску штету. Пруска је склопила савез са Енглеском и Холандијом, који је имао антиаустријске тенденције и који се јасно дао разумети у Цариграду. Сазнавши за то и видећи турско затезање у Бечу се решише, да брзом новом офанзивом натерају Турке на попуштање. Стога за врховног заповедника поставише у Седмогодишњем Рату прослављеног фелдмаршала Лаудона, који је прошле године имао извесних успеха на босанској граници. Он је доиста наставио рат одлучно и брзо. Крајем августа његова је војска прешла границу и већ 27. септембра заузела Београд. Одмах потом почела је продирање низ моравску долину, у ком је и опет живо суделовао и српски фрајкор. Главне операције водио је пуковник М. Михаљевић, с пуно обзира и према својим суборцима и према српском становништву. Кад је на Бадњи дан 1789. заузео Крушевац, он је наредио да се очисти црква кнеза Лазара, у којој су Турци дотле држали коње, и да се ту, у њој, одржи благодарење. У свом говору он је, и сам Србин, с узбуђењем говорио како Срби треба да приме Јосифа II као свог новог кнеза, а они су, плачући од радости, полагали заклетву верности. Овом приликом Аустријанци су продрли све до манастира Студенице. Слично одушевљење владало је и у другим областима, у Мачви и Крајини, где су Аустријанци исто тако продрли дубоко. Аустријанцима је у Мачви доста помагао активни архимандрит манастира Троноше, Стеван Јовановић.
Али српско залагање ишло је и овог пута за једну унапред изгубљену ствар. Аустрија је тражила нова освајања не да их задржи, него да прави притисак на Порту. Њен положај био је такав да је мир био пречи њој него Турцима. У унутрашњости мађарска опозиција против Јосифа II била је све непомирљивија и у ратом замореној земљи претила је да се претвори у бунт. Не мање непријатељско било је и држање католичког клира, које није могло опростити цару његове либералне реформе. У спољашњој политици Пруска је све отвореније дизала глас против Беча. У октобру 1789. избила је у аустријској Белгији права буна, а Француску је захватио пламен револуције. Кад је почетком 1790. год. Пруска склопила савез са Турском Беч није имао много да бира. Већ је Јосиф II у августу 1789. обновио с Турском преговоре за мир, а после његове смрти (9. фебруара 1790) његов наследник Леполд II направио је од тог мира основну тачку своје политике.