Систем органа за варење (дигестивни систем или цревни систем) се састоји из низа узастопних делова у којима се одвијају поједине фазе варења и апсорпције. Црево је причвршћено за телесни зид трбушном марамицом – мезентером. Цревни канал сачињавају: усна дупља, ждрело, једњак, желудац, танко црево, дебело црево и анални отвор (ректум).
Код кичмењака цревни систем почиње усним отвором и наставља се у цревни канал. Цревни канал се састоји од ждрела, једњака, желудца и танког и дебелог црева, које се код неких животинја завршава аналним отвором или отвором у клоаку.
Пробавни систем једноћелијских организамамини|Амеба обавија диатом, који заједно са планктоном чини њену исхрану Једноћелијски организми варе храну процесом унутарћелијске пробаве. Храњиве материје се пробављају у вакуолама у цитоплазми, након чега доспевају у органеле ћелије.
Пробавни систем бескичмењака Код бескичмењака су присутна четири типа пробавног система: вакуоларни, каналићасти, врећасти и цевасти.
Вакуоларни систем је најпримитивнији и ослања се на унутарћелијску пробаву. Пробавни ензими налазе се у посебним везикулама, које се називају лизосоми, тако да не оштећују саму ћелију. Убрзо након што се вакуола с храном формира, лизосом се спаја са њом. Долази до мешања хране и ензима и настанка нове везикуле, која се назива пробавном вакуолом. Та се вакуола креће кроз ћелију, продукти пробаве се апсорбирају, а остаје непробављени материјал, који се избацује. Вакуоларни облик пробаве није ограничен само на једноћелијске организме, већ се јавља и код неких вишећелијских, који делимично пробаве храну ванћелијски, а остатак унутарћелијски.Invertebrate digestive system
Каналићасти тип присутан је код сунђера. Вода и храна се до ћелија доводе каналићима, који с унутрашње стране имају велики број ћелија са бичевима, који стварају водене струје. Вода са комадићима хране улази кроз велики број мањих каналића, а излази на велики, главни канал. Ћелије које обрубљују каналиће хватају честице хране и стављају је у вакуоле у којима се врши унутарћелијска пробава.
Врећасти систем јавља се код жарњака и пљоснатих црва. Код њих се по први пут јављају ћелије специјализоване за пробаву хране. Тело тих животиња састоји се од два слоја ћелија: епитела, који прима сензорне информације, и гастродерма, који обрубљује унутрашњу шупљину и пружа храњиве материје. Унутрашња шупљина је место на којем се одвија пробава и има само један отвор, који служи и као уста и као анални отвор. Када се храна нађе у њој, из гастродерма се испуштају ензими и долази до ванћелијске пробаве. Након тога ћелије гастродерма упијају полупробављену храну фагоцитозом, те онда у њима долази до унутарћелијске пробаве.Evolution of cellular specialization, Saccular systems
Већина осталих бескичмењака има цевасти пробавни систем, који има два отвора - уста и анални отвор. Храна се креће у једном смеру, због чега је такав систем ефикаснији, јер се тако делови пробавног тракта могу поделити на целине са различитим функцијама. Већина пробаве је ванћелијска. При проласку хране кроз пробавни систем, излучују се хидролитички ензими. Апсорбују се просте материје, а при крају процеса се реапсорбира и део воде. Остатак се избацује.
Неке животиње с таквим типом пробавног система хране се филтрирањем, као што је случај са шкољкама. Оне то чине ситним порама на шкргама, заробљавајући микроскопске честице хране. С обзиром да је њихова храна тако ситна, пробава се након тога одвија унутарћелијски.
Пробавни систем риба мини|десно|300px|Распоред унутрашњих органа рибе
Рибе храну уносе кроз уста уз помоћ вилица. Већина риба има зубе и непокретан језик (код копнених животиња је много развијенији). Рибе такође немају пљувачне жлезде, јер кроз њихову усну дупљу стално пролази вода. Храна се даље креће кроз ждрело, које је код риба и осталих водених кичмењака више развијено него код копнених и садржи прорезе за комуникацију са спољашњом средином, те у једњак, па затим у стомак. Ту се одвија делимична пробава уз деловање желудачних сокова (који садрже киселине и ензиме), а храна се потом креће кроз црева за даљњу пробаву и апсорпцију храњивих материја у крв. Неке рибе имају црева само једне величине, па се код њих не разликују танко и дебело црево. Рибе које су претежно месоједи обично имају краћа црева од биљоједа. Отпадне материје излазе кроз анус.
Између стомака и црева постоји структура која обавља функцију вентила. Након те структуре канал од јетре и панкреаса везује се за црева и до хране доводе ензиме, укључујући и пепсин и трипсин (код многих риба панкреас је расут у виду многобројних жлезданих чворова у цревној мезентери). Пепсин и трипсин се не доводе у црева на том месту, већ се формирају и излучују из подслузних ћелија у стомак и црева њиховом целом дужином. У унутрашњости црева налазе се многи крвни судови који упијају храњиве материје. Такође су присутни многи набори да би црева могла садржавати што више крвних судова и да би се повећала додирна површина између хране и крви.The Digestive System of the Bony Fish, Ardan Huck
Пробавни систем водоземаца мини|десно|240px|Анатомија жабе
Многи водоземци лове плен избацујући свој издужени језик са љепљивим врхом и враћајући га у уста, након чега плен зграбе и вилицама. Неки користе тзв. инерцијски начин храњења, што значи да нагло забацују своју главу према напред, због чега им се храна у устима креће према назад. Већина водоземаца свој плен гута цео, без много жвакања, па стога поседују врло велике стомаке. Кратки једњак има много трепљи, које, заједно са слузи из жлијезда у устима и ждрелу, потпомажу кретање хране. Ензим хитиназа у стомаку помаже при пробави хитинске кутикуле зглавкара које водоземци лове.
Водоземци поседују панкреас, јетру и жучну кесу. Јетра је обично велика са две округле избочине. Њену величину одређује њена функција као места за складиштење гликогена и масти, а може се мењати кроз годишња доба када се те резерве допуњују или искориштавају. Адипозно ткиво је још један начин складиштења енергије и јавља се у пределу абдомена, испод коже и, код неких даждевњака, у репу.
Пробавни систем гмизаваца мини|лево|240px|-{Malpolon monspessulanus}- једе гуштера. Велика већина гмизаваца су месождери, а неки се претежно хране другим гмизавацима.
Већина гмизаваца су инсектоједи или месоједи и имају једноставан и кратак дигестивни тракт, будући да су разлагање и пробава меса релативно једноставни. Пробава се одвија спорије него код сисара, што се одражава на њихов нижи метаболизам одмарања (количина калорија коју би једна јединка потрошила када и спавала цели дан и ноћ) и на њихову немогућност да распарчају и сажваћу храну. Њихов поикилотермни (хладнокрвни) метаболизам захтева врло мало енергије, што великим гмизавцима попут крокодила омогућава да живе и по неколико месеци на само једном великом оброку, споро га варећи.:
Иако су данашњи гмизавци претежно месоједи, у раном периоду развоја гмизаваца постојало је неколико група које су изродиле велике биљоједе: у палеозоику су то били парејасаури и дисинодонти (кладус -{Synapsida}-), а у мезозоику неколико група диносаура. Данас су корњаче претежно биљоједна група гмизаваца, а неколико група агама и игуана се делимично или у потпуности хране биљкама.
Гмизавци биљоједи суочавају се са истим проблемима као и сисари биљоједи, али будући да немају њихове сложене зубе, многе врсте гмизаваца гутају камење (гастролите) који им помажу у пробави: то камење креће се по стомаку и тако меље биљне материје. Фосилизовани гастролити пронађени су уз скелете орнитопода и сауропода, мада није сигурно утврђено да ли су код последње групе имали функцију у пробави. Морски крокодили такође користе гастролите као баласт, који их стабилизује у води или им помаже при роњењу. Предложено је и да су гастролити код плезиосаура имали двојну функцију баласта и помагала при пробави.
Код отровних змија пљувачне жлезде су се претвориле у отровне жлезде.
Пробавни систем птица мини|Различити облици кљунова код птица
Код птица се желудац састоји из жлезданог (жлезде луче пљувачку и ензиме) и механичког дела (бубац). Бубац је веома мишићав и обложен чврстом превлаком која помаже у дробљењу хране, чиме се надокнађује недостатак зуба. Осим тога, птице имају два слепа црева.
Исхрана птица врло је разнолика, укључује нектар, воће, биљке, семе, стрвине и многе мале животиње, укључујући и друге птице. Будући да птице немају зубе, њихов пробавни систем прилагођен је пробави необрађене хране, коју оне најчешће гутају целу.
Птице које се хране на више различитих начина или имају врло разнолику прехрану називају се генералистима, док се друге, које концентришу време и труд на прибављање појединих типова хране или имају само један начин на који то раде, називају специјалистима. Начини прехране код птица варирају од врсте до врсте. Многе прикупљају инсекте, бескичмењаке, воће или семе са дрвећа или тла. Неке лове инсекте изненадним нападом са гране. Оне врсте које се хране инсектима-штеточинама сматрају се благотворним „агентима биолошке контроле“ и њихово се присуство подстиче у програмима биолошке контроле штеточина. Птице које се хране нектаром, као што су колибрији, медосаси, лорији и други, развили су посебно прилагођене четкасте језике, а код многих се чини да су кљунови коеволуирали искључиво са оним врстама цвећа којим се хране. Кивији и обалске птице имају дуге кљунове којима траже бескичмењаке; кљунови различитих дужина код обалских птица довели су до раздвајања еколошких ниша. Северни гњурци, ронилице, пингвини и њорке лове плен под водом, користећи крила и ноге за погон, док се ваздушни предатори попут блуна, водомара и чигри обрушавају за пленом из ваздуха. Пламенци, три врсте трибуса -{Prion}- и неке патке хране се филтрирањем. Гуске и праве патке углавном једу биљке.
Неке се врсте, укључујући фрегате, галебове и поморнике, прехрањују клептопаразитизмом, што значи да отимају храну од других птица. Сматра се да клептопаразитизмом не прибављају значајан део своје исхране, већ он служи само као надопуна, док се већина хране прибавља ловом; једно истраживање је устврдило да велика фрегата највише 40%, а у просеку само 5% своје хране добија крађом од плена врсте -{Sula dactylatra}-. Друге птице су стрвинари; неке од њих, попут лешинара, специјализирале су се за исхрану стрвинама, док су други, попут галебова, врана и птица грабљивица опортунисти.
Пробавни систем сисара Месоједи Усна шупљина Усна шупљина месождера има велик отвор. При лову развијају велику снагу и кидају месо ловине. Мишићи лица су слабији. Веза између вилица је једноставна спона у висини зуба и та врста везе је стабилна. Сљепоочни мишић је главни мишић који покреће вилице месождера. Тај је мишић одговара већем делу обима главе. Угао горње вилице им је мали јер жваћни и споначни мишић који су ту причвршћени немају велику важност за ове животиње.
Доња вилица не може се покретати напред, а њено кретање с једне стране на другу је ограничено. Кутњаци имају оштрице. При затварању вилица кутњаци клизе једни према другима. Тако се ствара механизам за трзање меса с костију. Зуби месождера су раздвојени тако да се на њима не задржавају комадићи меса. Секутићи су ситни и зашиљени. Служе за хватање жртве и за ситњење. Очњаци су прилично издужени. Њима животиња рањава, трза и убија свој улов. Кутњаци су спљоштени и у облику троугла са зупчастим ивицама. Због способности вилице да се расклапа, кутњаци горње и доње вилице се спајају од позади према напред.
Пљувачка код месождера не садржи ензиме за варење. Кад месождер сисар гута храну, он је не жваће. Ензими за варење беланчевина не могу се ослободити у устима (постоји опасности да се уништи и усна шупљина-аутоварење). Месождери не мешају храну са пљувачком. Они откидају велике комаде меса и такве их гутају, без уситњавања.
Желудац и танко црево