Немачки језик и „германизам“ постоје више од хиљаду година, али је држава по имену Немачка као модерна национална држава формирана већ 1871. године, када је Пруска предводила немачке државе до победе над Француском. Тада је настао други Немачки Рајх (), обично препознатљив као Царство.Germany Facts, Geography

Први рајх, познатији као Свето римско царство Немачке нације, је настао поделом Каролиншког царства (843), кога је раније основао Карло Велики. Царство је трајало све до 1806. Током ових хиљаду година, Немци су успешно проширили свој утицај на исток уз помоћ Католичке цркве, Тевтонског витешког реда и Ханзеатске лиге.Deutsche Geschichte

Године 1530, покушај протестантске реформације Католичке цркве је пропао, што је довело до формирања нове, Протестантске цркве, која је постала нова званична религија у многим немачким државама. Ова догађања су довела до Тридесетогодишњег рата (1618), који је, када се завршио Вестфалским миром (1648), учинио да Немачка постане економски исцрпљена и политички нестабилна. Оваква ситуација је онемогућила да Немачка понуди ефикасан отпор Наполеону и Свето римско царство је било укинуто 1806. После пада Наполеона склопљена је Немачка конфедерација (-{Deutscher Bund)}-, где је главну реч имала Аустрија. Конфедерација се састојала од 39 малих држава.Reich. Povijest Njemačke

Амбициозни премијер Пруске, Ото фон Бизмарк, је искористио тежње за националним уједињењем да вештом унутрашњом и спољном политиком наметне доминацију Пруске монархије. Бизмарк је био познат као „културни борац“ против римокатолицизма и борац за социјалне реформе.History of Germany

После француског пораза у Француско-пруском рату (1870), Други рајх је проглашен у Версају, 18. јануара 1871.

мини|десно|300п|Оснивање модерне Немачке, Версај, 1871.

Међутим, у Првом светском рату (1914—1918), када је инвазија на Француску била главни циљ, на крају је победила Француска. Тиме је окончан Други немачки рајх, када је немачки цар Виљем II био принуђен да абдицира.

После револуције и одбацивања монархије, конституисана је демократска Вајмарска Република. Велики економски проблеми Немачке изазвани Великом депресијом и диктатима Версајског мира, довели су до одбацивања демократије од стране и лево и десно оријентисаних немачких грађана.Istorija postojanja nemačkih Rajha

Сеоба народа

Германи су у Римско царство најпре долазили као слуге и колони. Варвари су били у различитом степену колонизовани у зависности од близине римској граници. Утицај Рима на варваре могао је бити далеко већи да су Римљани показали интересовање за ширење својих интереса међу њима. Први Римљани који су се за то интересовали били су хришћани. Најранија позната отаџбина Германа била је област око западног дела Балтичког мора, северне Немачке, до реке Одре на истоку. До Христа, Германи заузимају област целе данашње Немачке одакле су њихово напредовање зауставиле јаке границе римске државе. На доњој Рајни живели су Франци, а на горњој Алемани. У Чешкој су живели Маркомани, док су Вандали и Гепиди живели у угарској равници. Одатле до реке Дон простирала се област Гота. У северозападној Немачкој живели су Саси, док су Англи и Јити насељавали Јитланд. Источно од Саксонаца живели су Свеви, а још даље Лангобарди.

Франачка

300п|мини|Каролиншко царство под Пипином и Карлом Великим. Франци су западногерманска скупина која се први пут помиње у 3. веку. Делили су се на три језгра: северна скупина, Батавци или Салијски Франци, насељавали су област данашњег Келна. Рипауријски Франци насељавали су област средње Рајне, а Хати источно од Рипауријских франака. Најјача скупина били су Салијски Франци који 357. године стичу статус римских федерата и насељавају Тоскандрију. Под вођством Меровеха учествују у бици на Маурицијаковом пољу након чега освајају целу северну Галију до Соме. Након пада Западног римског царства, Аквитанију заузимају Визиготи, а облашћу између Франака и Визигота је до 486. године владао римски намесник Сијагрије. Сијагрије је страдао у бици против франачког владара Хлодовеха, а Франци постају суседи Визигота. Године 496. Хлодовех је освојио државу Аламана. Неколико година раније је прихватио хришћанство.

Године 500. Хлодовех неуспешно напада Бургундију којој у помоћ притичу Визиготи. Године 507. Франци су у бици код Вујеа поразили Визиготе и протерали их из Галије. Римљани су му доделили титулу конзула. Године 509. Хлодовех постаје и краљ Рипауријских Франака. Престоница му је била у Паризу. Умро је 511. године, а држава је подељена међу четворицом синова.

Покрштавање Из англосаксонских центара, хришћанство се почело ширити у области делте Рајне. Англосаксонски мисионари деловали су један век. Најважнији су били Вилиброрд (Климент) и Винфрит (Бонифација). Вилиброрд (658—739) је, уз подршку франачког краља, ширио хришћанство међу Фризима. Постао је први фризијски архиепископ са седиштем у Утрехту (данашња Холандија). Од Фризије до Тирингије и Баварске деловао је Винфрит. Винфрит је основао манастир у Фулди и носио титулу „архиепископ Германа“ са седиштем у Мајнцу.

Након смрти франачког краља Дагоберта који је био последњи меровиншки краљ са стварном влашћу, у Франачкој су владали краљеви главни помоћници – мајордоми. Од 687. године ова функција је била резервисана за династију Каролинг. Након смрти Карла Мартела, мајордоми су постали његови синови Пипин и Карломан, знатно побожнији. Они су спровели корените реформе франачке цркве у складу са канонским правом позног Римског царства. Карломан се 747. године замонашио, а мајордом целе Франачке постаје Пипин. Положај му је оспоравао други брат те је Пипину била потребна потврда легитимитета од стране папе. Истовремено је желео да постане и формално краљ Франачке и збаци меровиншког владара Хилдерика.

Пипинова тежња да добије пристанак за свргавање Меровинга поклопила се са потребама папе Захарија да се заштити од Лангобарда који су вршили притисак на Рим. Папа је дао легитимитет Пипиновој побуни и свргавању Хилдерика. Пипин је изабран за франачког краља (751). Пипин је, за узврат, поразио лангобардског краља, а освојене територије (некада византијске) прикључио папиној држави. Ова „Пипинова даровница“ представља почетак папске државе која је постојала до уједињења Италије 1870. године, а постоји и данас као држава Ватикан.

Германске војсковође углавном су поштовале хришћанску цркву. Франачки владар Хлодовех (486—511) склопио је са црквом савез схватајући њену важност у обезбеђивању верности народа. Хлодовех је постао заштитник католичке цркве у Галији. Године 496. покорио је Алемане, а 507. протерао Визиготе из Галије (сем Септиманије). Претња великог остроготског владара Теодориха спречила је Хлодовеха да освоји Бургундију, али су то учинили његови наследници 534. године након Теодорихове смрти (умро 526. године).

Пипин и Карло

300п|мини|лево|Карло Велики. Хлодовех је био први владар династије Меровинг. Франачки престо био је изборни с тим што је избор био ограничен на лозу Меровинга. Након смрти Хлодовеха, држава се распала те је распарчана остала (изузев мањих прекида) током читаве владавине Меровинга. Старе франачке земље, са обе стране Рајне, чиниле су Аустразију. Северна Галија називана је Неустријом, некадашње Бургундијско војводство је чинило трећу франачку државу, а југозападна Франачка била је позната као Аквитанија.

Франачки краљеви подржавали су католичку цркву, али су истовремено захтевали да је потпуно контролишу. Краљ је утицао на избор епископа, сазивао саборе и потврђивао саборске одлуке и сл. Након изумирања прве генерације свештеника, на њихово место долазе углавном Франци због чега писменост и црквена дисциплина опадају. О историји Франачке у доба Меровинга сазнајемо највише на основу дела „Црквена историја Франака“ епископа Гргура из Тура. Ученост је била веома ретка, а писменост тек изузетак. У последњем веку Меровинга, стварна моћ краљева веома је опала. Многи од краљева били су малолетни те је функцију регента вршио мајордом (управник краљевог двора) или вођа Франака (dux Francorum). Мајордом последњег моћног меровиншког краља Дагоберта (629—639), Пипин Ланденски, основао је племићку породицу из које су у наредном периоду бирани мајордоми за франачке краљеве. Пипинов син је Карло, прозван Мартел (чекић), мајордом од 714. до 741. године. Зауставио је продор Арабљана који су у периоду од 711. до 717. године заузели Визиготску Шпанију и Септиманију у бици код Поатјеа 732. године.

Карла су наследила двојица синова, Пипин и Карломан. Пипин се 747. добровољно замонашио и оставио власт своме брату. Пипин је покретач реформи у франачкој цркви које је извршио заједно са енглеским монахом Светим Бонифацијем. Сви франачки свештеници заклели су се папи на покорност, одређено је да се црквени сабори одржавају сваке године и, најважније, манастири су прихватили правила Светог Бенедикта. Правила су се изражавала у целибату, сиромаштву, послушности, одрицања воље, потпуне покорности опату, физичком раду, читању, учењу и др.

Пипин је настојао и формално преотети власт од меровиншког краља. За укидање свете меровиншке лозе требала му је сагласност цркве. Сагласност је Пипин потражио од папе који је, на основу Константинове даровнице, сматран за меродавног да одлучује о таквим стварима. Папа му је дао пристанак те је 751. године Пипин крунисан за франачког краља од стране Светог Бонифација. Хилдерик III (последњи меровиншки краљ) протеран је у манастир. Тиме је Меровинге заменила династија Каролинг. Пипин је папи убрзо узвратио услугу. Лангобардски краљ Аистулф је неколико година раније освојио Равенски егзархат (до тада византијску територију) и угрозио самог папу. Пипин је покренуо два похода против Аистулфа. Равенски егзархат је освојен и прикључен папској држави.

Пипина су наследила двојица синова (768): Карло и Карломан. Карломан је убрзо умро (711), те је Карло постао краљ читаве Франачке. Године 773. Карло је, под изговором нових лангобардско-папских сукоба, освојио Павију и преузео лангобардску круну. Од 772. до 792. вођен је рат против Саксонаца. Године 787. освојио је Баварску што је Франачку довело у додир са Аварским каганатом. Убрзо је Аварски каганат прикључен Франачкој која се сада простирала до Фрушке горе. Године 778. Карло је покренуо поход на омајадску Шпанију, али је доживео пораз код Сарагосе, а његова заштитница страдала је на Пиринејима. Од 795. до 812. године, Карло је обновио рат и освојио североисточни део полуострва (до реке Ебро).

Оснивање Светог римског царства Године 800. Карло је у Риму крунисан за римског цара од стране папе Лава III. Био је први цар у западној Европи још од пада Западног римског царства. Још једна од Карлових заслуга јесте и увођење учености у варварску државу. На свој двор позвао је десетак учених људи из Европе чија је највећа заслуга била преписивање дела при чему је развијено минускулно писмо познатије као каролина. Међу учене људе на двору спадају и Алкуин, Петар из Пизе, Павле Ђакон и Ајнхард.

Карлови наследници и распад Франачке

300п|мини|Подела утврђена Верденским споразумом (843–870).