Јасеново је насеље у општини Бела Црква, у Јужнобанатском округу, у Србији. Према попису из 2022. било је 1097 становника.

Географија Налази се у северозападном делу општине, мала варошица, на раскрсници пута са првом железничком пругом у бившој Југославији, била је значајно место у долини реке Караш. Овде се налази железнички комплекс Јасеново на прузи Вршац—Бела Црква.

Историја Назив села је од дрвета јасена. За симболе грба узето је дрво јасена и вила, која је по предању живела у јасеновим шумама и чувала село.

У турским тефтерима село Јасеново се помиње још половином шеснаестог века. A током историје је више пута мењало име: Године 1690 – Јасеново. После – Јасенова, Јесенова. 1911 – -{Karasjeszenö}-. 1922 – Јасеново. Јасеново је купио Неман-бег харач 1692. Јасеново је 1699. године припадало Северинском комитату. 1713. г. пописано је 83 дома. Крајем 1716. године и почетком 1717. г. таборовала је у Јасенову аустријска војска, са задатком да обезбеди Нову Паланку.

А године 1716. додељено је Јасеново паланачком диштрикту. Године 1717. бројало је 120 домова и постало је седиште подуправника (-{Unterverwalter}-) и оберкнеза. Тада је уведена и пошта 1726. г. сазидана је прва црква 1734. г. поучили су Италијани овдашње становништво и завели гајење свилених буба, сађење дудова за бубе и подигли манипулациону зграду.

У првом турском рату помиње се чешће Јасеново. Од 8. до 10. августа 1736. плаћали су мештани Турцима намет, у новцу и у намирницама. 4. фебруара 1739. потукла је народна војска код Јасенова једну чету побуњених Румуна.Летопис периода 1812 – 2009. г. Јасеново у Делиблатској Пешчари. Написао М. Марина, Беч 2009. Саставио од писаних трагова, летописа, по предању о селу Јасеново, настанак села, ко су били досељеници, чиме су се бавили мештани.

Од 1747. до 1752. године становао је у Јасенову командант банатске народне војске, барон Сибшен. Пописано је 1749. г. 116 домова. Године 1769. подигнута је друга српска црква, а 1773. године уведене су матичне књиге. Овде постоји црква Светог Димитрија у Јасенову.

Јасеново је 1773 године припојено Илирској регименти и постало седиште компаније. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да место има милитарски статус, а припада Јасеновачком округу, Новопаланачког дистрикта. Становништво је било измешано, српско и влашко.Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003. Од 1780. – 1789. године постојала је овде једна војничка немачка тривијална школа. Године 1802. било је 168 домова са 1119 становника. Године 1820. обновљена је тривијална школа. Године 1838. додељено је српском батаљону, а 1845. српској регименти.

Године 1847. пописано је 1635 становника. Године 1854. пописано је 1379 становника у месту, а 5440 у компанији, коју су чиниле пет општина.

Дана 1. новембра 1856. године отворена је железничка станица, а 8. јула 1858. године пуштена је у саобраћај и железница на прузи према Темишвару. Године 1857. сазидана је општинска кућа. Јасеново постаје велика општина 1896. почиње матичарско звање. Јасеново 1875. г. добија пошту, а 1879. тржишно право. Према пописима становника Јасеново је имало: Година пописаБрој становника1869. 1.619 1880. 1.795 1890. 2.054 1900. 2.156 1910. 2.207

Кретање броја становника од 1869. до 1910. године.

Године 1893. основана је апотека а 1912. г. подигнута је нова православна црква за коју је утрошено 80.000 Круна. На почетку Првог светског рата интернирана су два становника. 8. новембра 1918. г. српска војска је ушла у Јасеново, које је припојено Торонталско-тамишкој жупанији.

По попису 1921. г, било је 2111 становника, од којих: Срба – 1753; Чехословака – 35; осталих Словена – 30; Румуна – 22; Италијана – 1; Немаца – 192; Мађара – 78. Дана 20. децембара 1928. извршен је избор новог општинског представништва.Монографија Подунавске области 1812-1927, саставио Др. Владимир Марган, бив. председник Обласног одбора, комесар Обласне самоуправе, објављено 1927., „Напредак Панчево“

Демографија У насељу Јасеново живи 1115 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,4 година (37,7 код мушкараца и 41,1 код жена). У насељу има 504 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,87.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника. Село је по величини и броју становника највеће у општини са 1446 становника и густином насељености од 18 становника по једном хектару.

График промене броја становника током 20. века

Становништво, привреда и инфраструктура Становништво се претежно бави земљорадњом, воћарством, сточарством, а један део је запослен у предузећима у Вршцу и Белој Цркви. У селу раде и два предузећа која такође запошљавају доста радника из села, а то су циглана "2. октобар" и погон пластичне амбалаже "Хемофарм". Изграђеност инфраструктуре, комуналне опремљености, на завидном је нивоу у односу на остала места у општини. У селу је обезбеђена здравствена заштита, изграђена је амбуланта у којој ради неколико лекара. Постоји осмогодишња основна школа „Ђорђе Малетић“, а такође и предшколска установа — дечје забавиште. У Јасенову је 1816. године рођен књижевник, естетичар, преводилац, политичар, позоришни педагог и теоретичар Ђорђе Малетић.

Референце

Литература

Монографија Подунавске области 1812-1927, саставио Др. Владимир Марган, бив. председник Обласног одбора, комесар Обласне самоуправе, објављено 1927. „Напредак Панчево“ Територија Подунавске области, написао Др. Владимир Марган, председник Обласног одбора у Смедереву 1928.* Историјски преглед Подунавске области банатски део, написао Феликс Милекер, библиотекар и кустос градске библиотеке и музеја у Вршцу 1928. Летопис периода 1812 – 2009. г. Јасеново у Делиблатској Пешчари. Написао М. Марина, Беч 2009. Саставио од писаних трагова, летописа, по предању о селу Јасеново, настанак села, ко су били досељеници, чиме су се бавили мештани.

Спољашње везе Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (-{Fallingrain}-) Vue satellitaire de Jasenovo План насеља на мапи (-{Mapquest}-)

Категорија:Насељена места у Белој Цркви Категорија:Насељена места у Војводини Категорија:Википројект географија/Насеља у Србији