Карловачка митрополија је била независна и самоуправна српска православна црквена област у Хабзбуршкој монархији и, пред крај свог постојања, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Добила је име по свом дугогодишњем седишту, Сремским Карловцима. У почетку је имала аутономни статус у оквиру Пећке патријаршије, да би је после укидања ове патријаршије Васељенска црква прећутно признала за потпуно независну и самоуправну.
Од 1848. до 1920. митрополит карловачки је почасно носио титулу патријарха српског, коју Васељенска црква, међутим, није признавала. Последњи митрополит, од 1907. до 1913, био је Лукијан Богдановић. Након његове смрти, митрополитски трон је остао празан последњих седам година његовог постојања. Године 1920, Карловачка митрополија је спојена са осталим српским црквеним областима у јединствену Српску патријаршију.
Мада је дуго времена била политички одсечена од Пећке патријаршије, Карловачка митрополија је успела да опстане, па чак и да је надживи. Својим радом је умногоме допринела очувању православља и јединства српског народа. То је са собом донело позитивне резултате. Револуционарна 1848. затекла је Србе сложне и спремне да се боре за своја вековна права проистекла из привилегија.
Укидањем Карловачке митрополије-патријаршије (1920), њене епархије ушле су у састав обновљене јединствене српске патријаршије.
Историја За податке о ранијој православној црквеној организацији која је претходила Карловачкој митрополији, погледати чланке: Православље у Војводини, Охридска архиепископија, Српска архиепископија и Пећка патријаршија. right|мини|200px|Арсеније III Чарнојевић
Крајем 17. века, Хабзбуршка монархија заузима османске територије у средњем Подунављу, а у свом војном походу Хабзбурзи на југу стижу до Скопља. Повлачење Хабзбурга са подручја централног Балкана узроковало је Велику сеобу Срба на територије које су остале под хабзбуршком контролом. Пошто је, током Велике сеобе Срба, пећки патријарх Арсеније III прешао са народом избеглим из јужних српских етничких области у крајеве северно од Саве и Дунава, хабзбуршки цар Леополд I је у периоду 1690–1695. издао Србима три привилегије у којима им је обећао пуну верску слободу као и право да уреде своје епископије и црквене општине на подручју под управом Хабзбуршке монархије. Патријарх Арсеније III је кренуо са реорганизацијом православне црквене организације, која је овде као саставни део Пећке патријаршије постојала и за време Османлија. Оснивао је нове епископије, постављао епископе и сређивао у српској цркви хаотичко стање проузроковано ратом. Неретко је долазио у сукоб са католичким клиром, који је ометао његов рад и пропагирао унију. Борба против унијаћења српског народа у Хабзбуршкој монархији била је патријархов примарни посао. Стога га је Леополд I склонио из Славоније (1701), заточио у Сентандреју, одузео му патријаршијску титулу и ограничио права. После смрти Леополда I Арсеније се обратио новом цару Јосифу I за заштиту српских привилегија, обећавајући му сваку помоћ против свих његових непријатеља. Новом цару су били потребни добри ратници. Сходно томе он је већ 24. фебруара 1706. потписао у Бечу указ којим је патријарху, клиру и народу српском потврдио све привилегије које је Леополд I издао, као и све милости и слободе које су Срби до тада уживали.
По бекству патријарха Арсенија III, Цариградска патријаршија први пут је интервенисала у пословима Пећке патријаршије предлогом за именовање новог патријарха. Калиник I Скопљанац „Грк“ (1691–1711) свакако није био Грк, али је носио и то име управо због улоге Велике цркве у његовом именовању. Ова ситуација проузроковала је први озбиљан расцеп у Пећкој патријаршији. Док су епархије које су након склапања карловачког мира 1699. остале под османском влашћу признале духовну власт патријарха Калиника, православни Срби у реорганизованој мрежи епархија на простору Хабзбуршке монархије су остали уз Арсенија III. након смрти Арсенија III 1706, Калиник је раскол вешто превазишао, доделивши карловачкој митрополији аутономију.
Основање аутономне црквене области
После смрти патријарха Арсенија III следећа питања избила су на дневни ред: ко ће га наследити, како ће се звати нова црквена област у Хабзбуршкој монархији и какав ће бити њен однос према Пећкој патријаршији. Под изговором да је услед тренутних околности немогуће одржати црквено-народни сабор у Крушедолу, епископ јенопољско-арадски Ђаковић предложио је (9/21 новембра 1706) да се о томе ко ће бити нови духовни пастир одлучи на једном скупу народних посланика у Бечу. Није искључено да су га на ту необичну идеју подстакле власти које су га на сам дан смрти патријарха Арсенија III (27. октобра 1706) одликовале насловом „царског саветника“. Међутим, представници Срба у Хабзбуршкој монархији нису прихватили тај његов предлог, него су га упутили цару да од њега тражи дозволу за сазивање црквено-народног сабора за 1. мај 1707. у манастиру Крушедолу. По питању канонског односа будуће црквене области са патријаршијом у Пећи, Срби су се поделили у две групе: док је група окупљена око епископа јенопољско-арадског Исаије Ђаковића била за избор новог патријарха и организовање једне нове патријаршије за Србе у Хабзбуршкој монархији, друга група окупљена око сремског митрополита Стефана Метохијца била је за организовање једне аутономне митрополије под јурисдикцијом Пећке патријаршије. Међу Србима је превагнуло гледиште Стефана Метохијца да се српска црква у Хабзбуршкој монархији организује као аутономна митрополија у склопу Пећке патријаршије, на челу са обласним митрополитом који би се називао „први“ или „начални“ митрополит. Међутим, на заједничкој конференцији представника Дворског ратног савета и Угарске дворске коморе у Бечу 3. марта 1707. одлучено је да се не прихвати ниједно гледиште. Србима, додуше, није ускраћено право на избор новог црквеног поглавара, али је за предстојећи црквено-народни сабор у Крушедолу за царског комесара одређен члан Дворског ратног савета Христифор Игњац од Гаријана и Рала.
Иако је бечки Двор био противан зависности митрополије од Пећке патријаршије, царски комесар није се успротивио присталицама заједништва са Пећком патријаршијом. Сабор у манастиру Крушедолу је основао Крушедолско-карловачку митрополију, једногласно изабрао за наследника патријарха Арсенија III епископа јенопољског Исаију Ђаковића и одлучио да митрополија остане у нераскидивој црквено-канонској зависности од Патријаршије у Пећи (јануара 1708). Крушедолско-карловачка митрополија основана је, дакле, као аутономна (не и аутокефална) црквена област у саставу Пећке патријаршије. Такву репутацију је имала код источних, цариградских и јерусалимских патријараха. На основу препоруке Синода Васељенске патријаршије у Цариграду, постигнут је споразум да пећки патријарх, још пре изборног сабора, пошаље бланко потврдну грамату за новог митрополита. Својом граматом од 18. маја 1710. године, патријарх Калиник I дао је аутономију Крушедолској митрополији и тиме признао њену каноничност.
Београдско-карловачка митрополија
мини|200п|Митрополит Вићентије Поповић (Галерија МС)
Пожаревачким миром 1718. Хабзбуршка монархија је добила доњи Срем, читав Тамишки Банат, северни и североисточни део данашње централне Србије, као и малу Влашку, односно Олтенију. У црквено-административном погледу, то подручје је било подељено на пет епархија: Темишварску, Вршачку, Београдску, Ваљевску и Римничку. Митрополитску власт над свим овим епархијама добио је митрополит београдски Мојсије Петровић чиме је створена самоуправна Београдска митрополија која је постојала упоредо са Карловачком митрополијом.
Поводом црквеног старешинства дошло је 1718. године до спора између карловачког митрополита Викентија (Поповића) и београдског митрополита Мојсија (Петровића). Ради пресуде у спору, обојица су се обратили патријарху Мојсију који је 22. марта 1719. из Новог Пазара саветовао митрополита Викентија да пристане на међусобно измирење. Патријарх је као свога пуномоћника и посредника изаслао рашког митрополита Арсенија који је успео да измири завађене митрополите. Након тога, патријарх је посебном граматом од 15. августа 1721. године одредио да се после смрти митрополита Викентија имају спојити обе автономне митрополије, Карловачка и Београдска, у једну Славено-српску митрополију са седиштем у Београду, као „старом престолном граду Сервијској краљевини“.
Када је митрополит Викентије оболео, а потом и онемео, привремено управљање пословима преузео је егзарх Викентије (Јовановић), потоњи митрополит који је знатно допринео да народни сабор у Новом Саду, 8. септембра 1722. године, донесе једногласан закључак да ће оболелог митрополита замењивати Митрополит београдски Мојсије Петровић. Митрополит Викентије је умро 23. октобра 1725. године у Карловцима.
Недуго потом, дошло је 1726. године до уједињења две митрополије, када је народ на црквено-народном сабору у Карловцима изабрао Мојсија Петровића за карловачког митрополита. Аустријске власти настојале су да спрече уједињење двеју митрополија. Гроф Локатели оспоравао је Мојсију Петровићу достојанство и титулу митрополита у београдској митрополији, тврдећи да је он само њен администратор, не и митрополит. Међутим, власти су на крају ипак попустиле пред одлучном вољом народа. После смрти митрополита Петровића карловачки сабор је за митрополита свих Срба под царском (хабзбуршком) влашћу изабрао Вићентија Јовановића (1731), до тада епископа арадског и генералног егзарха покојног митрополита. Вићентије је управљао српском црквом н народом све до своје смрти 1737. Недуго после његове смрти, вољом народа и епископа српских управу над српском црквом и народом у Београдско-карловачкој митрополији преузео је пећки патријарх Арсеније IV Јовановић-Шакабента, који је као бегунац доспео у Београд. Његова управа трајала је кратко, до 1739, када је Београдским миром Хабзбуршка монархија изгубила подручје Краљевине Србије и јужне делове Тамишког Баната у корист Османског царства.
Потврдивши горе наведене црквене области у Хабзбуршкој монархији, пећки патријарси су њиховим поглаварима дали одрешене руке у унутрашњим пословима. Као врховним духовним поглаварима преостало им је само право првенства од ког ће се постепено, што због политичких, што због финансијских неприлика, одрицати. На крају ће им преостати само празне титуле патријараха „Северних страна“, „горњег Дунава“ или „обе стране Дунава“, „Хрватске“ и „Вретаније“ или Марчанске епархије.
Упркос противљењима аустријских државних власти, духовна зависност Карловачке митрополије од Пећке патријаршије опстала је дуго. Формално је нестала тек пошто је Пећка патријаршија укинута бератом султана Мустафе од 11. септембра 1766, мада је већ раније фактички престала да постоји. Карловачка митрополија је тако постала фактички аутокефална, премда за то никада није добила формално признање од Цариградске патријаршије. Па ипак, у књизи из 1855. „Редослед катедри у источно-православној цркви“ (), коју је одобрила и сама Цариградска патријаршија, Карловачка митрополија јавља се међу аутокефалним црквама (εκκλησιαι αυθοκεφαλοι) и то испред грчке, а иза Руске и Кипарске цркве.
Темишварски сабор
Српски црквено-народни сабори одржавани су повремено. Први велики напредак у деловању сабора догодио се 1749. године, када су у његов рад, осим свештенства и официра, укључени још и представници грађанства.