Хаити (, ), званично Република Хаити (, ), држава је на Карибима. Заузима западни, мањи део острва Хаити, које припада Великим Антилима. Остатак острва заузима Доминиканска Република.
Име ове државе потиче од речи ајити, народа Таино, што значи земља високих планина. Површина Хаитија је 27.750 km². Главни град је Порт о Пренс. Хаићански креолски и француски су службени језици.
Регионална, историјска и етно-лингвистичка позиција Хаитија је јединствена из неколико разлога. Прва је независна држава у Латинској Америци и на Карибима, прва црначка република на свету, и друга република на америчком континенту. Хаити је 2012. обзнанио намере да затражи придружено чланство у Афричкој унији. Једина је држава на америчком континенту у којој је преовлађујуће франкофонско становништво.
Хаити је са 9,7 милиона становника најнасељенија, пуноправна чланица Карипске заједнице (КАРИКОМ). Такође је чланица Латинске уније. Најсиромашнија је земља у Америци по Индексу хуманог развоја.
Политичко насиље је главна карактеристика историје Хаитија. Најскорији догађај је државни пуч из 2004. који је довео до свргавања Жан-Бертрана Аристида.
Хаити су током историје погађали разорни земљотреси. Године 2010. земљотрес магнитуде 7,0° погодио је Хаити. Тада је уништен главни град Порт о Пренс а број страдалих се процењује на 220.000. Хаити је тада поднео огромну материјалну и екомонску штету.. World Vision Australia (12. 7. 2010). Приступљено 13 January 2011. Дана 14. августа 2021. поново је Хаити доживео разорни земљотрес од 7,2 степени Рихтерове скале са епицентром у Порт о Пренсу.
Историја
Преколумбовско доба мини|десно|Пет племенских области на острву Хаити у време доласка Кристифора Колумба. У време доласка првих Европљана острво Хаити било је једно од многих карипских острва која су настањивали Индијанци народа Таино, говорници аравачког језика. На језику народа Таино острво Хаити се звало ајити или кискеја. У насељима народа Таино на карипским острвима на челу се налазио поглавица или касике () који је управљао касиказгом () тј. касикатом (). Пре доласка Кристифора Колумба, острво Хаити било је подељено на пет или шест давно успостављених касиказга. Касиказга су била краљевства чији су поданици жетвом плаћали данак. Културно наслеђе народа су пећинске слике на неколико места, које су постале национални симболи Хаитија и туристичке знаменитости. Данашњи Леоган, град на југозападу острва, био је престоница племена Харагва.
Колонијално доба Кристифор Колумбо је 5. децембра 1492. пристао у близини данашњег рта Сен Никола, и прогласио острво Хаити шпанском територијом. Деветнаест дана доцније, његов брод „Санта Марија“ се насукао у близини данашњег Кап Хаитјена. Тридесет девет људи које је Колумбо оставио на острву основали су насеобину Навидад (). Након побунâ урођеничких народа и њиховог уништења Навидада, Колумбо се померио на источну обалу Хиспаниоле где је основао насеобину Исабела ().
Заразне болести које су донели Шпанци, а на које домороци нису били имуни,. биле су главни узрок велике смртности народа Таино Прва епидемија малих богиња забележена на америчком тлу догодила се на острву Хаити 1507. године. Дана 27. децембра 1512. Шпанија је донела Законе Бургоса, који представљају први скуп закона којима је дефинисано понашање европских досељеника у Америци. Овај закон посебну пажњу посвећује домородачком становништву, и један је од првих примера међународног права. Законима Бургоса забрањено је злостављање домородаца, с нагласком на спречавање њиховог преобраћања у католицизам,". Приступљено 16. фебруара 2010. и створен је правни оквир за енкомјенде, где су Индијанци окупљени да би радили на плантажама."Encomienda (Spanish policy)", Encyclopædia Britannica, Приступљено 16. фебруара 2010. Као капија Кариба, Хаити је постао рај за пирате. Западни део острва су населили француски пирати, међу којима је био Бертран д'Ожерон, који се успешно бавио и узгојем дувана. Његов успех је подстакао многе пирате и гусаре да се настане на овом острву. Ови људи се нису покоравали шпанској власти све до 1660. што је довело до бројних сукоба.
Француска и Шпанија су обуставиле непријатељства на острву склапањем Договора у Рајсвику 1697. Овим договором острво Хаити је подељено на шпански и француски део, где је Француска добила отприлике трећину острва на његовом западном делу. Француска је свој део острва назвала Сен Доминге. Након овог догађаја долази до насељавања француских колониста с циљем изградње плантажа. Они су направили велике плантаже шећерне трске, кафе, индига. Колонисти су увозили робове из Африке за радно интензивне послове као што је обрада земље, и прерада пољопривредних производа. Сен Доминге је тако постао „робовско друштво“ чија је привреда у потпуности зависила од робова, док су робовласници представљали владајућу класу.
Декретом познатим као Код ноар (), који је предложио Жан-Баптист Колбер а потписао Луј XIV, дефинисан је однос према робовима и ниво дозвољених слободâ. Сен Доминге је описан као једна од најбруталнијих робовласничких колонија. У њој је једна трећина робова умирала неколико година по доласку из Африке. Велики број робова је убрзо по доласку умирао од тропских болести, малих богиња, и тифуса.
Револуција мини|Спаљивање Кап Франсеа Подстакнути Француском револуцијом из 1789. и принципима права човека, слободни обојени људи и робови у Сен Домингеу, као и Французи тражили су више слобода и већа права. Најважнији догађај тих година у Сен Домингеу била је револуција робова, која је почела 1791. на северу колоније, где је било знатно више црнаца него белаца. Они су масакрирали велики број власника плантажа и осталих белаца због чега је на хиљаде Француза избегло током наредних година. САД су по избијању побуне послале финансијску и војну помоћ робовласницима не би ли угушили устанак робова. Ради поновног успостављања власти над острвом Француска је 1792. послала војску на чијем челу су била три комесара. Не би ли успоставили савез са слободним обојеним људима и робовима, француски комесари Сонтонакс и Полверел су укинули робовласништво у колонији. Шест месеци касније, Национални конвент, на чијем челу су били Робеспјер и Јакобинци, донео је одлуку о укидању робовласништва у свим француским колонијама.
Тусен Лувертир, бивши роб и вођа устанка робова, истерао је не само Шпанце из Санто Доминга, већ и Британце које су имали претензије према острву. Током револуције САД су подржавале обе стране, снабдевајући и Французе и побуњенике. Борба за власт између мулата предвођених Андреом Ригоом, и црнаца предвођених Тусеном Лувертиром довела је до Рата ножева током 1799. и 1800.
Након што је Тусен Лувертир донео устав, којим би Сен Доминге био дефинисан као независна држава, Наполеон Бонапарте је 1802. послао експедицију са више од 20.000 људи, под командом његовог шурака генерала Шарла Леклерка, ради стављања острва под власт Француске. Французи су остварили неколико победа у биткама са побуњеницима али их је убрзо покосила жута грозница, усмртивши већину француских војника. Више од 50.000 француских војника, укључујући и 18 генерала, умрло је у покушају да поврате власт над колонијом. Тусен Лувертир је на превару ухваћен и заточен у Фор де Жуу, где је 1803. преминуо од туберкулозе.
мини|200п|Петион и Десалин заклињу се један другом на верност пред Богом, слика Гијона Летјера
Робови су заједно са слободним обојеним људима и савезницима наставили да се боре за независност. Вођа побуњеника Жан-Жак Десалин поразио је Французе у бици код Вертјера. Крајем 1803. Француска је повукла преосталих седам хиљада војника а Наполеон је одустао од идеје да поново успостави северноамеричко царство.
Независност Независност Сен Домингеа проглашена је 1. јануара 1804. Историчари процењују да је током устанка робова погинуло 100.000 робова и између 24.000 и 40.000 колониста. Револуција у Сен Домингеу довела је до масовног егзодуса првенствено француских Креола, заједно са њиховим робовима, као и великог броја слободних обојених људи, међу којима је било и робовласника. Близу 10.000 избеглица из Сен Домингеа се 1809. настанило у Њу Орлеансу. Број становника овога града је захваљујући њима удвостручен. Овиме су допринели очувању француског језика и културе у Њу Орлеансу током неколико наредних генерација.
Десалин се уз помоћ своје војске прогласио за „доживотног цара“.Constitution of Haiti [] New-York Evening Post 15 July 1805. У почетку је белцима нудио заштиту; али када је постао цар наредио је да се изврши масакр већине белаца, без обзира на године старости или пол. Убијен је 17. октобра 1806. године. Држава је након убиства Десалина подељена на северни део, где се налазила Краљевина Хаити којом је владао Анри Кристоф, и јужни део, где се налазила Република Хаити на чијем челу је био Александр Петион, слободни обојени човек. Почетком 1821, председник Републике Хаити, Жан Пјер Боје, такође слободни обојени човек и наследник Петиона, успео је да уједини краљевину и републику у једну државу и успостави власт над западним делом Хиспаниоле. Поред тога, након што је Санто Доминго прогласио независност од Шпаније, Боје је послао хаићанску војску да заузме и овај део острва. Након окупације Санто Доминга Боје је овладао целим острвом. Хаићанска окупација Санто Доминга трајала је од 1822. до 1844. године.
Америчко друштво за колонизацију () подстицало је бивше робове из САД да емигрирају на Хаити. Почевши од септембра 1824. више од 6.000 бивших црних робова се из САД преселило на Хаити, а трошкове превоза им је платило Америчко друштво за колонизацију. Јула 1825. француски краљ Шарл X послао је флоту са задатком да поново стави острво под власт Француске. Након притисака, председник Боје је пристао да склопи споразум по ком би Француска званично признала независност Хаитија за износ од 150 милиона франака (1838. је тај износ смањен на 90 милиона). Боје је свргнут са власти 1843. и протеран из земље. Након његовог свргавања у Хаитију је дошло до већег броја пучева.
20. век
мини|лево|Амерички маринци у патроли на Хаитију 1921. Јануара 1914. британске, немачке и америчке трупе искрцале су се на Хаити тобоже да би заштитиле своје држављане од грађанских немира. Руководећи се Монроовом доктрином, председник САД Вудро Вилсон је 1915. наредио окупацију Хаитија која је трајала до 1934. године. Након повлачења САД, Рафаел Трухиљо, доминикански диктатор, наредио је армији да побије Хаићане који живе са доминиканске стране границе. Тај догађај је познат као Першунски масакр. Тада је за шест дана, колико је трајао овај покољ, убијено између 10.000 и 20.000 Хаићана.
мини|150п|„Папа Док” Дивалије 1968. године. Након периода немира на изборима одржаним 1957. победио је др Франсоа Дивалије. У почетку је био омиљен у народу, који га је звао „Папа Док“. Дивалије је био председник до своје смрти 1971. године. На власти је опстао захваљујући паравојној организацији познатој као Тонтон Макут (авети), која је ред одржавала терором. На месту председника наследио га је његов син Жан-Клод Дивалије – познат као „Бебе Док“. Он је владао све од 1986. када је свргнут и изгнан у Француску. Власт је затим преузео Национални управни савет на чијем челу је био генерал Анри Намфи.
Због убистава која су починили припадници Тонтон Макута одустало се од општих избора 1987. године. Наредне године одржани су намештени избори на којима је победио Лесли Манига. Неколико месеци касније збачен је са власти пошто је извршен пуч. Генерал Проспер Аврил био је на челу војног режима до марта 1990.