400px|мини|Пет великих патријарха Руске цркве Почеци

Појава хришћанства на тлу данашње Русије везује се за мисију Св. Апостола Андрије Првозваног, који је 60. године боравио на широком подручју од јужног дела Црноморског приморја, у Витинији и Понту, преко Тракије, Скитије, Сарматије до Абхазије. Најстарија сведочанства о његовој проповеди дају Св. Иполит, епископ Портуенски (око 222.), Ориген (200—258), Св. Доротеј, епископ Тирски (307—322), а обрађују је и каснији аутори: епископ Епифаније Кипарски († 403), архиепископ Евхерије Лионски (449), Исидор Испалијски (570—636), јерусалимски монах Епифаније (IX век) и летописац Нестор (крај XI века).

Епифаније Кипарски наводи да је апостол постигао велики успех у Иберији, Сванетији, Осетији, Абхазији, Херсону и другде, обративши многе. Проповед око данашњих Кијева и Новгорода такође није остала без плода, али су клице хришћанства ту опстале веома кратко, услед неповољних околности - непросвећености, недостатка пастира, прогона од незнабожаца. Благословивши ове пределе, Христов апостол утврдио је на узвишењу у околини Кијева крст, пророкујући о будућем великом граду са мноштвом храмова и о славној хришћанској будућности ових земаља. Већ у то доба Скитија даје и прве мученике - Енена, Нирена и Пена, ученике Светог. Андреја. У древној Скитији, која се простирала на широком подручју од Дунава и Балканских планина до Азовског мора и Дона, у периоду раног хришћанства основано је шест епархија: Скитска (Томитанска) са резиденцијом у Томима, где је већ од I до III века долазило до великих прогона хришћана; епархија је највероватније била доминантно словенска по живљу, посебно у пределима од делте Дунава до ушћа Дњестра и даље дуж Црноморске обале; опстала је до X века, а била је позната као једна од узорних у погледу чистоте вере (тако, у IV и V веку она се успешно одупрла Аријевој јереси) и црквеног благоустројства; Херсонска, коју је непосредно основао Св. Андреј Првозвани; међутим, Св. Климент Римски, прогнан у ове крајеве 94. године, овде затиче свега око 2.000 хришћана, али успева да искорени паганство и оснује око 75 цркава, што ће послужити као повод за прогон и мученичко пострадање бројних хришћана и самог њиховог архипастира; обновљена је 310, са првим епископима Василијем и Јефремом, и све до Халкидонског сабора била је аутокефална; међу становништвом у њој преовладавају Грци, али није искључено ни присуство Словена (забележено је да је Св. Јован Касијан, из V века, био пореклом Скит из Херсона); Готска, са територијом од Дунава до Дњестра и Црног мора, на подручју древне Дакије, где је, поред Гота, живело и словенско становништво; први мисионари овде су били грчки заробљеници доведени из Мале Азије, Галатије и Кападокије средином III век, али се већи успех у покрштавању овде бележи око 323, када се оснива епархија, а њен епископ Теофил учествује на Првом васељенском сабору 325.; Сурошка (Сугдајска) на Криму, где се мисионарска активност одвија од IV века; Фулска, на Криму и Босфорска, са резиденцијом у Пантикапеји, данашњем Керчу, која је постојала од IV века.

Прво покрштавање

Прво покрштавање Руса одиграло се у доба кнезова Аскољда и Дира (866), након неуспелог напада на Константинопољ, када руски бродови беху потопљени пошто је патријарх Фотије, одслуживши молебан, изнео чудотворну ризу Пресвете Богородице; ово на нападаче остави снажан утисак, те, вративши се, они пошаљу изасланике са молбом да се и њима благовести вера Христова. Зато им би послат епископ, а масовности покрштавања нарочито је допринело чудо са бацањем Јеванђеља у огањ, када оно остаје нетакнуто пламеном.

Аскољд и Дир владају још 15 година, и могућно је (хипотеза В. Татишчева) да су мученички пострадали. Њихови наследници на Кијевском престолу - Олег од Новгорода (882—912) и Игор Рјурикович (912—945) били су пагани, али за њихове владе хришћанство није искорењено, понајвише захваљујући трговачким, поморским и другим везама са Византијом. Велика књегиња Олга Кијевска (945—955) прима, међутим, крштење у Константинопољу (957), да би по повратку у домовину, проживевши још око 12 година, мисионарила, уклањала паганске кумире, постављала крстове и градила цркве (дрвени храм Св. Софије у Кијеву, храм Св. Живоначалне Тројице у завичајном Пскову). Олга, ипак, не успева да обрати сина јединца Свјатослава I (955—972); напротив, после пораза у сукобу са Бугарима и Грцима он предузима прогон хришћана и рушење храмова.

У доба владавине Јарополка I (972—980) положај хришћана се побољшава. Кнез Владимир I (980—1015) на почетку владавине обнавља и подиже нове идоле и присиљава хришћане да им се клањају; прекретница наступа од 968, када му долазе проповедници ислама, јудаизма, западног (Немци) и источног хришћанства (Грци), што подстиче слање руских изасланика у њихове земље, који Владимира извештавају да су највеличанственије богослужење доживели у Константинопољу. Кнез Владимир 988. године, после успешног похода на Херсон, прима крштење, одводи са собом пастире који ће просвећивати његове поданике и односи мноштво икона и богослужбених сасуда. Хришћанство постаје државна религија; масовна крштења обављају се у Кијеву, Новгороду, Ростову, Суздаљу, Полоцку, Турову, Смољенску, Пскову и другде. Летописи наводе да је Владимир издао наредбу да се крштењу приводе људи „по свим градовима и селима“, те да је митрополит Михаило (988—992) обишао „сву земљу руску“ проповедајући веру Христову.

Сину и наследнику Владимировом, Јарославу Мудром (1019—1054), пало је у део само да учврсти већ примљену веру и доврши дело очево. Хришћанство је најбоље прихваћено на југу (везе са Грчком, са хришћанским насеобинама на Црном мору, традиција из времена Асколда и Дира), а мање на североистоку. После Михаилове смрти на архијерејску катедру постављен је Леонтије (992—1008), следе Јован I (1008-1035) и Теопемт (1035—1049). Руска црква обухвата у то доба најмање 6 митрополија (Новгородска, Черњиговска, Ростовска, Владимиро-Волинска, Белгородска и Кијевска), налазећи се под јурисдикцијом Константинопољске патријаршије; епископи и највећи део свештенства првобитно су били Грци и Бугари, а први руски јереји спомињу се у доба кнеза Јарослава. Руски владаоци ктитори су већег броја храмова (Владимир - цркава Св. Василија и Пресвете Богородице у Кијеву, Преображења Господњег у Васиљеву, Св. Василија у Вишгороду и др, Јарослав - кијевских храмова Св. Софије Премудрости Божије, Благовештења, Св. Георгија и Св. Ирене, Софијског сабора у Новгороду и др.), зиданих у византијском стилу, са олтарским зидовима у мозаику, а осталим у фрескопису, са 13 или 5 купола. Ово је и доба првих канонизација на руском тлу (Св. „страстотерпци“ Борис и Глеб, канонизовани од митрополита Јована, који им саставља службу 1020. и 1039.). Отпочиње развој просвете (још кнез Владимир настојао је да у свакој парохији при цркви делује и школа) и писмености, посебно заслугом кнеза Јарослава, који предузима превођење и преписивање књига, као и оснивање књижница. Оснивају се први манастири: у Кијеву - манастир Св. архистратига Михаила, заслугом митрополита Михаила, као и манастир Пресвете Богородице, заслугом кнеза Владимира; у Вишгороду - манастир Св. Спаса, и др. Постављају се темељи развоју црквеног права: иако је у Русији прихваћен Схоластиков и Фотијев Номоканон, кнез Владимир на његовом основу доноси посебно законоправило, а њиме се прописују кнежевске имовинске обавезе према саборној цркви, делокруг црквеног суда и побрајају лица духовног сталежа и она која се издржавају од Цркве; реч је о првој модификацији византијског законодавства саобразно руским условима и документу који нуди нека оригинална решења (свештенство и духовни сталеж у целини добијају већа права него што је то случај у Византији). Најинтензивније везе у овом периоду негују се са Цариградском патријаршијом, која поставља руске митрополите, као и са Бугарском црквом, чија је мисија у Русији културно-просветитељског карактера (помоћ у богослужбеним књигама, пастирима, учитељима писмености, преписивачима).

Време промена

Године 1051. на митрополитску катедру први пут доспева Рус, знаменити писац и беседник Иларион, чувен са свога образовања и благочастивости (дела: „Слово о закону и благодати“, „Похвала кнезу Владимиру“ и др.), кога ће опет наследити низ грчких архијереја: Јефрем I (1055), Георгије (1062—1072), Јован II (1077—1089), Јован III (1089—1090), Јефрем II (1091—1096), Николај (1097-прибл. 1101. или 1103), Никифор I (1104—1121), Никита (1122—1126) и Михаил II (1130—1145).

Број епархија увећава се на 12 (у другој половини XI века оснивају се Тмутараканска, Перејаславска и Јурјевска, а у XII веку Полоцка, Туровска и Смољенска епархија). Јавља се низ знаменитих архијереја: Лука Жидјата, епископ новгородски (први Рус удостојен епископског чина, 1036), Свети Никита Новгородски, Свети Стефан Владимирски, Св. Леонтије и Свети Исаија Ростовски. Долази до даљег учвршћивања хришћанства, премда постоји и отпор христијанизацији (у Ростову и Мурому), а снажан је и утицај сујеверја (нарочито на североистоку земље).

У то време отпочиње делатност Кијево-Печерске лавре (оснивач - преподобни Антоније Печерски, 1051, а највећи процват везује се за игумановање Теодосијево, 1057-1074), где се живот организује према Константинопољском студитском уставу, који ће постати норма за све руске општежитељне манастире. Ова лавра даће 118 Светих, канонизованих највећим делом 1643, у доба митрополита Петра Могиле, као и већи број архијереја. Ово је доба успона домаћег богословља и књижевности - појаве дела руских (митрополит Иларион, Теодосије Печерски, црноризац Јаков, летописац Нестор, игуман Данило) и грчких аутора (полемички и канонички списи митрополита Георгија, Јована II и Никифора), као и обимне преводилачке продукције.

Даљи развој

Године 1147. велики кнез Изјаслав сазива у Кијеву Сабор руских епископа, и на митрополитску катедру, без консултација са цариградским патријархом, бива постављен Климент Смољатич, „Рус родом“, „књижевник и филозоф каквога још није било“, али ово изазива негативну реакцију надређених црквених власти - одбијање његовог признавања. Ипак, он остаје на овом положају до 1155, премда ће византијска струја надвладати, тако да ће још читав век Руска црква остати у потпуној зависности од Цариграда, са првоархијерејима Грцима: Константин I (1156—1159), Теодор (1161—1163), Јован IV (1164—1166), Константин II (1167-после 1172), Никифор II (помиње се од 1182—1197), Матеј (помиње се 1201, † 1120), Кирил I (1224-1233) и Јосиф (1237—1240). Оснивају се нове епархије; неколико епископа из овога доба биће канонизовано (Нифонт и Илија Новгородски, Кирил Туровски, Симеон Владимирски). Вера се шири у пограничним областима и међу другим народима: у Вологди (заслугом преподобног Герасима), Лифландији, Литванији, Карелији, међу Половцима, као и у суздаљском крају, међу Јеврејима и Бугарима.

Средишта монашког живота се из Кијева и јужне Русије, која губи пређашњи политички значај, померају ка Суздаљу, централној Русији и даље на север (Новгород и суседне области). Само у Новгороду делује 20 обитељи, од тога 13 новооснованих. Зидају се нови храмови, нарочито у Суздаљској и Новгородској области; неимари су углавном Грци и Немци, а међу живописцима има и Руса (Спасова црква код Полоцка, Спасо-Нередицки храм у Новгороду). Развој писмености обележавају дела Св. Кирила Туровског (беседе, посланице, молитве, молбени канони), Св. Симона Владимирског, летописна и хагиографска литература, а јавља се и низ значајних превода (катихезе Св. Кирила Јерусалимског, Синајски патерик, списи Св. Јована Златоустог, Кирила Александријског, Исидора Пелусиота, Јована Лествичника и др.).