мини|250п|Област коју су насељавали Беси Беси (), трачки горштаци који су становали северозападно од планине Родопе па до реке Нишаве. Првобитно име било им је Сатри, док је њихов свештенички аристократски род користио име Беси.
Беси су, према Страбону, „заузимали већи део планине Хемус" – Балкана (Strabo VIII, 7). Код Јустинијана Трачанин из племена Беса је значајна личност (Procopius, de bello gothico, I, 5; II, 26), Иначе, како пише епископ Филарет (Свеци јужних Словена 1865. године) Беси су словенско балканско племе. Градови Беса су Пловдив (Филипопољ), Самоков (Uscudama), а касније и Ремесиана (Бела Паланка) од 280. п. н. е. ("Беси из околине града Ремезијане." Историја српског народа I, Београд, 1981, 85.)
Херодот о Ксерксу (Историја, VII, 110-112) каже да он: остави ове приморске хеленске градове са леве стране. А ово су била трачка племена кроз чију је земљу пролазио: Пети, Киконци, Бистонци, Сапејци, Дерсејци, Едонци и Сатре. И од њих су сви који су становали на морској обали пошли са њим у рат у саставу морнарице, а народи из унутрашњости, које сам споменуо, морали су да се прикључе копненој војсци, и то сви сем Сатра. Сатре пак, колико је мени познато, нису никад признавале ничију власт, него су једини од Трачана који и до данас живе слободно. Живе, наиме, на високим планинама које су обрасле густим шумама и покривене су снегом, и одлични су ратници. То су они исти који су основали Дионисово пророчиште. То пророчиште се налази на највишим планинама и у њему свештеничку дужност врши сарејски род Беси, а врховна свештеница објављује двосмислена пророчанства, као и она у Делфима, и ни у чему се не разликује од овога.
Прошавши кроз поменути предео, прође Ксерксе после тога поред две пијеријске тврђаве од којих се једна звала Фагрет, а друга Пергам. И ту га је пут водио баш поред самих зидова тврђава, оставивши на десној страни велику и стрму планину Пангеј, у којој се налазе златни и сребрни рудници, а где станују Пијеријци, Одоманчани и првенствено Сатре.
Претпоставља се да већ током неолита почиње формирање Трачана и њихове религије на простору између Црног мора и реке Искера (културе Караново, Веселиново, Марица, Гумелница). Почетком бронзаног доба заједнице те области ступају у непосредан контакт са заједницама насељеним у северозападним областима Мале Азије и заједницама које су се из јужноруских степа спуштале у доње Подунавље. Вероватно су тада успостављене тесне везе са егејским светом, јер на микенским таблицама исписаним линеарним Б писмом (XIV-XIII век пре нове ере) можда се већ помиње Тракија (tre-ke-wi-ja) и једно од највећих трачких божанстава - Дионис.
Најраније податке о трачкој религији даје Хомер (VIII век пре нове ере). По Илијади, Трачани су се у Тројанском рату борили уз Тројанце, против Грка, а њихов највећи јунак био је Рес. Име је слично називу имена припадника племена Беса које се помиње хиљаду година касније. Постоји још једна могућност, а то је веза са племеном Раси.
Још у V веку п. н. е. отац историје Херодот тврди да становништво «поштује само ова божанства: Aresa, Dionisa и Artemidu.» Дакле и овај Арес подсећа именом на краља Реса. Димитар Попов у свом делу Трачка цивилизација спомиње Рес-кинтијске планине, односно Царске планине, па би Рес условно могла да буде и титула. Касније налазимо и име Рас-купорис.
Код Бизалта је Дионис јаком ватром најављивао верницима родну годину. Чувено светилиште трачког Диониса, које се налазило на планини Пангеју, било је у поседу племена Сатра, али су свештеници били из племена Беса. Ту се једна жена бавила прорицањем, слично Питији у Делфима. Друго познато светилиште тога бога налазило се у Родопима, у области трачког племена Беса. То светилиште посетио је 60/59. године пре нове ере и отац цара Августа, који је Дионису принео жртву. Тада је вино, изливено на жртвеник, букнуло до неба. Прича се да је пре њега светилиште посетио и Александар Велики. По причи коју је Сима Тројановић (Лапот и проклетије, Бгд., 1898) забележио у околини Пирота, у овом крају „цар Александрија“ је укинуо лапот - приношење људске жртве у виду ритуалног убијања стараца (какав је обичај постојао и код старих Римљана, Германа и др.). Фанула Папазоглу (Историја хеленизма) спомиње сукоб Александра Великог (330. п. н. е.) и бактријског сатрапа Беса (види посебан текст). О Бесима Свети Јероним пише: «Зверски Беси... који су некада приносили људску жртву, (на Родопима) изменили су се на славу Христову.»
Помињу се многе секте чији су припадници водили строг аскетски живот: нису јели месо и хранили су се само млеком, сиром и медом. И Хомер спомиње трачке млекопије. Тада не чуди што су Беси изнедрили значајне личности међу византијским владарима и најпознатијим хришћанским писцима.
Религија Беса проноси веру у вечност душе и обнављање живота. Залмоксису (божанство вечито обнављајуће природе, заштитник доброг), Беси су преко весника - крвна жртва - слали жеље и молбе. Кроз оргијастички култ Дионисов (дух вегетације, животног нута, обнављање и плодност живота), миста долази до вере. Култ Диониса-Загреуса (божанство лутајуће и сведајуће), изражава се као мистерија Орфеусова.
Филип V је већ 212. п. н. е. покренуо војску са циљем да покори све градове у Тракији између Стримона и Херсонеса, што му је и пошло за руком 203/202. године пре нове ере. Одриски поглавари, да би се одржали, били су принуђени да са Филипом склопе савез, али како је он у ово време водио ратове са Римљанима, то су македонског рата са Римом, Персеј, син Филипа V, склопио је савез са одриским краљем Котисом II.
Године 184/193 македонски владар предузео је велики поход против Одриса, Беса и Денелата у унутрашњости земље.
Кад су Римљани код Пидне 168. п. н. е. однели победу, Котис је с победницима склопио примирје и признао њихов суверенитет. Од тога времена трачки краљеви постали су инструменти римске политике која је за циљ имала припајање целог Балканског полуострва римској држави; уз њихову помоћ Римљани су током I века пре нове ере савладали сва слободна племена у Тракији и доњем Подунављу, а заузврат им је римска држава омогућавала да се одрже на власти.
На Летајском споменику, који је вероватно подигнут 106. године у славу М. Руфа, пише да је он победио Скордиске, Трачане и Бесе, који су били непосредни суседи Скордиска. (Јован Тодоровић, Скордисци) Овде видимо да се Беси одвојено спомињу од Трачана, што није случајно, те да су као непосредни суседи Скордиска имали међусобних културних, религиозних (сахрањивање) и других веза и утицаја. То потврђује и податак да су се Скордиски насељавали на територију Беса због ратних опасности са севера.
Ditt, Syll. 710 CIL III, 14 20323; Dessau, ILS, 8 887; Degrassi, ILLRP I, 337) A [Μάαρκον Μι]νύκιον Κο[ίντου υίον cPo]υφον, στρατ[η]- [γον άνθύπα]τον cΡωμαί[ων, νική]σαντα τον πρδς [Γαλατάς Σ]κορδίστας [και τό]ν προς Βέσσους [καί τους λ]οιπούς θραϊ[κας π]όλεμον, ά πόλις 5 [των Δελφ]ών άρετας Ινε[κεν] καΐ ευεργεσίας τας [εις αύτά]ν Άπόλλωνι.
Β Μενεκράτης και Σώπατρος Θηβαίοι εποίησαν.
C M. Minucium · Q. f. Rufum imperatorem Galleis Scordisteis · et · Besseis [reliqueisque · Thraecibus] [devictei]s [?ob · me]rita [Apollinei] [dedic]avit · populus · Delphius
A. Marka Minucija, Kvintova sina, Rufa, vojskovođu, prokonzula rimskog, pobednika u ratu protiv Gala i Skordiska, kao i u ratu protiv Besa i ostalih Tračana, Građani Delfa, zbog njegovih zasluga i dobročinstava gradu, posvetiše Apolonu.
B. Tebanci Menekrat i Sopatro izradiše spomenik.
C. Marka Minucija, Kvintova sina, Rufa, vojskovođu koji je pobedio Gale Skordiste i Bese i ostale Tračane, za zasluge posvetili Apolonu stanovnici Delfa.(Prevod R. Šalabalić)
Гај Октавије, отац будућег императора Октавијана Августа, дошао је да среди ситуацију. Године 59. п. н. е. он је тражио освету, овог пута против Беса. Без обзира на озбиљно замишљене кампање и достизање чак до чувеног Дионисијевог светилишта, где му је проречена блистава будућност његовог сина, војсковођа није успео да постигне озбиљан резултат и територијално проширење.
Године 57-55. пре не. односи су се драстично заоштрили јер понекад и Римљани баш нису знали шта раде. Тако је, на пример, намесник провинције Македоније Луције Калпурније Пизон свесно хушкао трачка племена једна против других. Подмићен од стране Одриса, он је одбио савез са владаром Беса Рабокентом, секиром је убио њега и друге виђеније људе и њихове главе послао владару Одриса.
Гај Јулије Цезар у Грађанском рату спомиње Дардане и Бесе који су се прикључили Помпеју.
Године 42. против Беса кренуо је у поход и Брут, Цезаров убица.
Нетрпељивост између Беса и Одриса била је свесно подстицана. У оваквој ситуацији нису били изненађење спонтани устанци Беса. Први је пре свега представљао пипање пулса и увод у оно што је следило. Он није обухватао велику територију и бунт је био угушен. Други устанак својом снагом подсећао је на природну стихију и предводио га је Дионисов свештеник – Вологез. Због подршке Римљана Одрисима, устаници нису успели да поврате своје чувено светилиште. Због тога су се 15. (13) године п. н. е. упустили у борбу налазећи надахнуће у свом религиозном ентузијазму. Устанак је трајао све до 11. године пре не.; обухватао је и суседне територије и имао утицај и на друга локална племена.
У то време трачким царством владао је Реметалк I (Роиметалкеса I). Заједно са својим рођаком Раскупорисом II, такође постављеником Октавијана Августа, он стаје на страну Римљана. Међутим, ситуација се није развијала у њихову корист. У директном сукобу са Бесима Раскупорис је био убијен, а Реметалк је побегао пред њима све до Трачког Херсонеса где је нашао заштиту код својих покровитеља.
Због ширења устанка и због потпуног уништења земље, управник Македоније - Лиције Калпурније Пизон био је принуђен да сачека војну помоћ из Памфилије (Мала Азија). Иако су сукоби били жестоки, он је на крају успео да угуши устанак крвљу и ватром и Роиметалкеса I устоличили за краља. После његове смрти Август је, 12. године нове ере, трачку државу поделио: јужни део дао је на управу Котису а северни Раскупорису III.
На почетку владавине императора Тиберија (14-37. године) створена је провинција Мезија. Она је представљала нову административну јединицу којој је већи део Беса припао.
Структура становништва се постепено мењала: током I—III века број странаца у Тракији је нарастао, док се домородачка популација драстично умањивала због трговине робовима и регрутовања људства најпре за помоћне а касније и за регуларне војне трупе. Грчки језик је и даље преовлађивао; латински натписи су релативно ретки и најчешће се своде на дедикације императорима или текстове који се односе на царске управнике.
Крајем II века у већим градовима утемељено је и хришћанство. Само су ратоборни и дивљи Беси, настањени у тешко приступачним планинским областима северозападне Тракије, још дуго очували традиционалну веру. Кад су мисионари крајем IV века уз много мука и њих превели у хришћанство, угасио се и последњи светионик трачке духовности и религије. Једино се језик Беса - lingua Bessorum - одржао дуго до у VI век, а његови трагови се још разазнају у језицима данашњих балканских народа. (Драгослав Срејовић, Илири и Трачани)