Сремски фронт (, ) био је утврђена одбрамбена линија Вермахта и Хрватских оружаних снага, која је дјеловала у Срему и дијелу источне Славоније током Другог свјетског рата, тачније од 23. октобра 1944. до 13. априла 1945. године.
Сремски фронт је образовала Група армија „Ф” послије пораза у Србији, како би обезбиједила повлачење њемачких трупа из Грчке, Албаније и јужних делова Југославије на територију Хрватске (НДХ) и спријечила напредовање Црвене армије и Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) ка Осијеку и Загребу. Сремски фронт се налазио на споју њемачких група армија „Југ” и „Ф” и штитио је јужни бок њемачких армија на Источном фронту, а повезивао је источни и италијанско ратиште. Сремском фронту је додијељена кључна улога у систему одбране Групе армија „Ф”.
Израз „Сремски фронт” усвојиле су и њемачка и југословенска команда. Сремски фронт је за НОВЈ био дио општејугословенског фронта, као и стратешки фронт Антихитлеровске коалиције.
Борбе на Сремском фронту трајале су 172 дана и биле су најтеже, жестоке и најдуже међу биткама Народноослободилачког рата у Југославији. У различито вријеме у борбама су учествовале јединице 2. оклопне армије и поражене Армијске групе „Србија”, 68. армијски корпус, Корпусна група „Киблер”, а затим њемачко-хрватске трупе 34. армијског корпуса. Њима су се у различитим периода супротстављали 1. пролетерски корпус (од 1. јануара 1945 — 1. армија), формације и јединице 12. војвођанског корпуса и 3. армије НОВЈ, 68. стрељачког корпуса Трећег украјинског фронта, дивизије 1. бугарске армије, бригаде Сремске оперативне зоне Главног штаба НОВ и ПО Војводине, Авио-групу генерала Витрука, италијанску партизанску бригаду „Италија” и низ других војних формација.
Борбе на Сремском фронту завршене су пробојем њемачко-хрватске одбране 12—13. априла 1945. и напредовањем трупа Југословенске армије до Загреба, Словеније и аустријске границе.
Историја Сремског фронта једна је од тема, на којима се у Србији гради култура сјећања на догађаје из Другог свјетског рата у Југославији. Послије рата на подручју општине Шид подигнуто је Спомен-обиљежје „Сремски фронт”, данас непокретно културно добро од изузетног значаја.
Стратешки значај Срема Срем је дио Панонске низије (Средњедунавске равнице) која се налази између ријека Дунава и Саве. Кроз њену територију пролазе важне комуникационе линије које од Београда воде према Славонском Броду и Загребу. Због тих комуникационих линија, Срем се сматрао важним правцем за офанзивне операције НОВЈ и Црвене армије након ослобођења Београда. Срем је у њемачким војним плановима до краја 1944. заузимао посебном мјесто везано за повлачење главних снага Групе армија „Е” из Грчке, које је почело 3. октобра 1944. године. Ова групација је била потчињена Главнокомандујућем Југоистока и састојала се од 350 хиљада људи. Након сузбијања њемачког правца повлачења преко Скопља, Ниша и Београда, извршено је повлачење Групе армија „Е” долином Ибра и Западне Мораве, правцем Скопље — Косовска Митровица — Краљево — Чачак — Ужице — Вишеград, а такође и кроз Санџак правцем Рашка — Нови Пазар — Пријепоље — Вишеград. Од Вишеграда је пут пролазио до Сарајева и даље долином Босне до Славонског Брода. Одбраном линије комуникације Београд — Славонски Брод — Загреб, њемачка линија одбране у Срему обезбиједила је очување путева повлачења Групе армија „Е” на територију Хрватске. Војне јединице које су долазиле из Грчке, биле су даље ангажоване у Барањи, на Сремском фронту, у Мађарској и источној Босни.
Предисторија Послије пораза њемачке Армијске групе „Србија” током Београдске операције, одбрану источних граница Срема и Хрватске у цјелини обезбјеђивала је 2. оклопна армија Групе армија „Ф”. Слом њемачког фронта у Србији довео је до губитка везе армије са јужним крилом Групе армија „Југ” и створио пријетњу од губитка контакта са трупама Групе армија „Е”. У исто вријеме, ове посљедње су биле у планинама средњег Балкана, које су се протезале од Грчке до долина Ибра и Дрине. У овој ситуацији, командант армије, генерал Максимилијан де Ангелис, сматрао је дејство Црвене армије (РСЦА) на ријечним долинама Дунава, Саве и Драве главном пријетњом снагама на југоистоку. Стога је примарни задатак армије био стварање нове линије одбране у Срему и успостављање везе између њеног лијевог и десног крила Групе армија „Југ”.
Трупе 4. механизованог и 75. стрељачког корпуса 3. украјинског фронта, заједно са јединицама 1. армијске групе НОВЈ, ослободиле су 20. октобра 1944. Београд, главни град Југославије. Њемачки губитак Београда и Корпусне групе „Штетнер” (опкољени јужно од града) отворио је пут совјетским и југословенским трупама на запад и створио пријетњу бочног обиласка њемачких положаја, на Дунаву и Сави. С тим у вези, команда Групе армија „Ф” страховала је од накнадног напада совјетских моторизованих јединица на Сремску Митровицу, који би одсјекао њемачке трупе у Срему и на Тиси од снага групе армија. Да би се избјегао овакав развој догађаја, штаб 2. оклопне армије планирао је да своје јединице повуче из источног Срема ка западу на повољнији тетивски положај у Срему и Славонији, ослањајући се на бокове на Сави и Дунаву. Ова позиција, названа „линија Нибелунга” ишла је дуж корита ријека Дрине и Босута и даље источно од града Шида до Дунава код Опатовца. Да би се купило вријеме за јачање „линије Нибелунга”, план за повлачење трупа предвиђао је досљедну одбрану на шест међулинија.
мини|десно|Карта Срема у географским границама.
Пријетња од напада совјетске моторизоване пјешадије на Сремску Митровицу коју су Нијемци очекивали, није потврђена плановима команде Црвене армије, пошто је након ослобођења Београда и пораза групације њемачких трупа у Србији, Генералштаб оријентисао 3. украјински фронт на прегрупацију главних снага из Београда на сјеверозападни правац, повлачење 57. армије у рејон Сомбора и каснију офанзиву на запад долином Драве уз уклињавање између њемачких група армија „Југ” и „Ф”. Директивом Ставке Врховне главне команде од 18. октобра 1944. № 220244, команданту 3. украјинског фронта наређено је да повуче један стрељачки корпус, који се састоји од три стрељачке дивизије, на сјеверну обалу Дунава и, најкасније до 25—27. октобра 1944, снагама овог корпуса заузме одбрамбени положај дуж Дунава на сектору Сомбор — Нови Сад у циљу покривања лијевог крила трупа 2. украјинског фронта.
У међувремену, послије ослобођења Београда, јединице НОВЈ и 3. украјинског фронта наставиле су офанзиву у Срему, Бачкој и Србији јужно од Саве и Дунава. Врбас, Кула, Бачка Паланка и Рача Крагујевачка заузети су 20. октобра, Сомбор и највећи град Шумадије Крагујевац су заузети 21. октобра, а Земун, Стара Пазова, Инђија, Тител, Оџаци и Кнић су заузети 22. октобра. Нови Сад, Петроварадин, Сремски Карловци и Шабац су заузети 23. октобра, а Апатин 24. октобра. Тако су трупе Црвене армије и НОВЈ стигле до Дунава цијелом дужином од југословенско-мађарске границе на сјеверу до Бачке Паланке и Илока на Југу.
мини|десно|Сремски фронт до априла 1945. (означено црвеном линијом на карти).
Даље, 3. украјински фронт је започео пребацивање својих главних снага на сјевер. Истовремено, 12. војвођански корпус, који је прешао Саву током 22. октобра, заједно са 6. личком пролетерском дивизијом, бригадама Сремске оперативне зоне Главног штаба НОВ и ПОЈ Војводине и једним бројем артиљеријских и пјешадијских јединица 64. стрељачког корпуса, отпочеле су 23. октобра борбе на Сремском фронту и 24. октобра стигле на линију Шатринци — Путинци — Добринци — Буђановци, наспрам прве њемачке одбрамбене линије, такозване „смеђе линије”.
Сремски фронт (23. октобар — 30. новембар 1944)
Сврха стварања фронта и његова важност Стварање фронта у Срему требало је да спријечи напредовање совјетских и југословенских трупа ка западу, као и да обезбиједи повлачење 350.000 припадника Групе армија „Е” из Грчке. Сремски фронт се налазио на споју њемачких група армија „Југ” и „Ф” и штитио је јужни бок њемачких армија на Источном фронту, а повезивао га је и преко југословенске територије са италијанским ратиштем. Сремском фронту је додијељена кључна улога у систему одбране Групе армија „Ф”.
Како биљежи историчар Никола Тошић Малешевић, утврђене линије које су Нијемци створили између Саве и Дунава почеле су да се називају Сремским фронтом почетком новембра 1944. године. Израз „Сремски фронт” усвојиле су и њемачка и југословенска команда. Сремски фронт је за НОВЈ био дио општејугословенског фронта, као и стратешки фронт Антихитлеровске коалиције.
Формирање и стабилизација фронта Послије пораза у бици за Београд, њемачке трупе у Срему су избјегле обруч. Према историчару Клаусу Шмидеру, „Руси и партизани” су полако прогонили Нијемце. У дејствима совјетских трупа јужно од Саве, њемачка страна није открила намјере наступања са снагама које се налазе у рејону Београда у правцу Дрине или намјере да ударе у позадину њемачких трупа у Срему. У тим условима, команда 2. оклопне армије, одговорна за организовање одбране у Срему, успјела је да окупи остатке бројних јединица Армијске групе „Србија” и за кратко вријеме створи нови фронт на линији Дунав — Сава. Главнокомандујућем Југоистока 25. октобра постало је јасно да 3. украјински фронт премјешта 4. гардијски механизовани корпус на сјевер. То је наговијестило да ће главни совјетски удар бити изведен не у Срему, него у Мађарској.
Изградња првих одбрамбених линија у Срему почела је 24. септембра 1944. по наређењу команданта 2. оклопне армије генерала артиљерије Максимилијана де Ангелиса. У планирање и изградњу упоришта биле су укључене инжењерска јединица 2. оклопне армије, фолксдојчери и српско цивилно становништво. Укупно је припремљено седам линија одбране које су чиниле јединствену Сремску утврђену зону. Свака линија је имала своје кодно име. Налазили су се од истока према западу сљедећим редослиједом: смеђа, зелена, жута, црна, црвена, Нибелунгова и поново зелена линија. У појединим селима између Босута и Саве подигнута су посебна упоришта. Дубина одбране достигла је 100 м. Одбрамбени систем је обухватао непрекидне ровове, комуникационе пролазе, осматрачнице, дрвено-земљане бункере, митраљеска гнијезда са обученим секторима ватре, као и минска поља.
мини|десно|Седам линија Сремских утврђених зона.
Док је Срем био позадина, овдје стациониране војне формације биле су потчињене команданту позадинске области 582. армије () и обухватале су три полицијска добровољачка пука СС-а, један позадински пук, 7 дивизиона ПВО-а, транспортни заштитни пук и низ других њемачких и хрватских безбједносних и жандармских јединица. Ради обезбјеђивања повлачење трупа из источног Срема и организовања одбране на новој линији фронта, Група армија „Ф” издала је 19. октобра 1944. наређење штабу 2. оклопне армије да формира команду 68. армијског корпуса у саставу командног кадра Корпусне групе „Шнекенбургер”, ослобођеног послије Београда, и службеника штаба 68. армијског корпуса пристиглих из Грчке, као и дивизијског штаба за нарочиту употребу »Штефан« (). Штаб „Штефан” је 23. октобра пренио команду над војним јединицама Срема на новостворену Дивизијску групу „Бетхер”, а он се усредредио на испуњавање задатака заштите комуникација од партизана. Дивизијска група „Бетхер” се састојала од око 15 хиљада људи и била је подијељена у пет борбених група (БГ). Њен штаб се налазио у Руми. Група „Бетхер” је заузела прву, „смеђу линију” Добринци — Путинци — Шатринци — Крушедол и требало је одложи напредовање јединица НОВЈ у правцу од Земуна ка Руми. Рад који је започела група на стварању утврђења није довршен због војне ситуације која се брзо мијењала. Усјели су само да ископају ровове наспрам насеља. Прва снажна утврђена линија одбране била је „зелена линија”. Најзаштићенија линија била је „линија Нибелунга”.