Други светски рат је трајао од 1939. до 1945. године. У њему је учествовала већина тадашњих држава света, укључујући и све велике силе, које су основале два супротстављена војна савеза: силе Осовине, на челу са Немачком и Савезници, на челу са СССР, Уједињеним Краљевством и САД. По броју држава, односно људи који су у њему учествовали, те броју људских жртава и степену материјалног разарања, Други светски рат представља највећи оружани сукоб у историји човечанства, са више од 100 милиона људи који су служили у војсци 30 различитих држава. У виду тоталног рата, водеће земље учеснице су ставиле све своје економске, индустријске и научне могућности у службу ратних напора, бришући разлике између војних и цивилних извора. Рат су обележиле масовне смрти цивила (највише у Совјетском Савезу и Кини), укључујући и холокауст и једини пример употребе нуклеарног оружја у рату. То је за последицу имало смрт од 50 до 75 милиона особа. Тај број ставља Други светски рат у најсмртоноснији рат у људској историји.
Јапанска империја је доминирала источном Азијом и већ је била у рату са Кином од 1937, али се обично сматра да је Други светски рат почео 1. септембра 1939. немачком инвазијом на Пољску и потоњом британском и француском објавом рата Немачкој. Од краја 1939. до почетка 1941. низом похода и споразума, Немачка је склопила савез са Италијом, покоривши или потчинивши велики део континенталне Европе. Након споразума Рибентроп-Молотов, Немачка и Совјетски Савез су поделиле и припојиле себи територије својих европских суседа, укључујући и Пољску. Уједињено Краљевство и друге чланице Комонвелта су биле једине савезничке земље које су наставиле да се боре против сила Осовине, на бојиштима северне Африке и Атлантског океана. У јуну 1941. европске чланице сила Осовине су покренуле инвазију на Совјетски Савез и тако отвориле највеће копнено бојиште у историји, које је везало највећи део осовинских снага до краја рата. У децембру 1941. Јапан се придружио осовинама, напавши САД и европске поседе у Тихом океану и брзо покоривши западни део Пацифика.
Напредовања сила Осовине је заустављено 1942. пошто је Јапан изгубио низ поморских битака, а европске чланице сила Осовине су поражене у северној Африци и, пресудно, код Стаљинграда. У 1943. након низа немачких пораза у источној Европи, савезничке инвазије Италије и америчких победа на Пацифику, силе Осовине су изгубиле иницијативу и предузеле стратегијска повлачења на свим фронтовима. У 1944. западни савезници су извршиле инвазију на Француску, док је СССР повратио све своје територије и напао Немачку и њене савезнице. Током 1944. и 1945. САД су поразиле јапанску морнарицу у заузеле кључна острва у западном Пацифику.
Рат у Европи се завршио совјетским освајањем Берлина и безусловном немачком предајом 8. маја 1945. Након савезничке Потсдамске декларације 26. јула 1945. САД су бациле атомске бомбе на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки. Суочен са неизбежном инвазијом јапанског архипелага и совјетском инвазијом Манџурије, Јапан се предао 15. августа 1945. окончавши рат у Азији и довевши до тоталне победе Савезника над Осовином.
Други светски рат је изменио политичке савезе и друштвене структуре у свету. Уједињене нације су основане да ојачају међународну сарадњу и спрече будуће ратове. Велике силе-победнице у рату: САД, СССР, Кина, Уједињено Краљевство и Француска, су постале сталне чланице Савета безбедности. СССР и САД су постале ривалске суперсиле и поставиле сцену за Хладни рат, који је трајао наредних 46 година. У међувремену, утицај великих европских сила је почео да опада и почеле су деколонијализације Азије и Африке. Већина државе чије су привреде биле оштећене су се посветиле економском опоравку. Политичка интеграција, посебно у Европи, се појавила у покушају да се стабилизују послератни односи и ефикасније бори у Хладном рату.
Узроци рата мини|десно|300п|Мапа колонијалне поделе света после Првог светског рата мини|десно|300п|Мапа колонијалне поделе света пред Други светски рат С обзиром на његову сложеност као и идеолошким и другим поделама које је изазвао и које дан-данас трају, о узроцима Другог светског рата постоји далеко мањи историјски консензус него о узроцима других оружаних сукоба у 20. веку. Ипак, може се рећи да велики број узрока Другог светског рата има корен у Првом светском рату.
Немачка, Италија и Јапан су се у 19. веку релативно касно профилисале као модерне индустријске државе, па су битно заостајале у стварању колонијалних империја у односу на Уједињено Краљевство и Француску. Први светски рат и пораз Немачке, Аустроугарске, Русије и Османског царства, су драстично изменили политичку мапу Европе. Бољшевици су 1917. преузели власт у Русији. У међувремену, победничке државе, као што су Француска, Белгија, Италија, Грчка и Румунија, док су нове државе настале из срушене Аустроугарске, Османског царства и Русије. Немачка је у Првом светском рату поражена, те је на основу Версајског споразума остала без колонија, и тако била доведена у још подређенији положај. Италија и Јапан, иако на победничкој страни, били су битно разочарани ратним пленом.
Трећи фактор, који се искристалисао тек након завршетка Првог светског рата, био је слом предратног економског поретка заснованог на слободној трговини. Већина држава се након рата окренула протекционизму и аутархији, што је било плодно тле како за међусобне сукобе, тако и за економску нестабилност која ће се одразити у Великој економској кризи.
Нови фактор представљала је и појава двеју идеологија — фашизма и комунизма — које су, свака на свој начин, представљале радикалну алтернативу послератном светском поретку, те чије се међусобно супарништво одражавало и на међународну политику.
Узроци рата лежали су и у дубоком и непревладаном културном и психолошком шоку изазваном опсегом и последицама Првог светског рата. Многе државе, поготово оне које су се сматрале победницама, настојале су понављање тако трауматичног искуства избећи инсистирањем на дипломатији као једином средству решавања међународних спорова, док је у јавности тих земаља доминирао пацифизам и тежња за нереаговањем на провокације које би могле изазвати нови глобални сукоб.
Упркос пацифистичком покрету као последице Првог светског рата, губици у још увек изазивали да иредентистички и реваншистички национализам буду важни у бројним европским држава. Утицај национализма, који је представљао доминантну идеологију Европе 19. века, порастао је у источној Европи, где су на рушевинама три стара царства, по прокламованом принципу права на самоопредељење формиране националне државе. У већини случајева границе нових држава се нису поклапале са етничким границама, што је представљало сталан извор иредентизма и напетости, док су неке новостворене државе — Краљевина СХС, Чехословачка и, делимично, Пољска — по саставу биле вишеетничке и оптерећене унутрашњим напетостима које су се накнадно одражавале на међународну сцену. Национализам се проширио и на Азију, поготово на поседе европских колонијалних сила чији поданици су свој положај почели сматрати издајом версајских принципа. Национализам се настављао исказивати и као расизам, који је имао важну улогу у погоршању односа Јапана и САД. Иредентизам и реваншизам су били посебно јаки у Немачкој због великих територијалних, колонијалних и финансијских губитака које су прописани Версајским миром. По том миру, немачка је изгубила скоро 13% своје матичне територије и све своје колоније, док је припајање суседних територија Немачкој је било забрањено, наметнуте су одштете и уведене ограничења на величину и моћ немачке војске. У међувремену, Руски грађански рат се завршио оснивањем Совјетског Савеза.
Избијање Другог светског рата био је процес који је трајао скоро целу једну деценију и коме је главни катализатор била Велика економска криза, која је почела у САД у октобру 1929. године. Она се манифестовала кроз глобални раст незапослености и сиромаштва, које је масе становништва у многим земљама окретало екстремним идеологијама слева и здесна, а у многим државама доводило и до међуетничких напетости, поготово у источној Европи где је дошло до наглог пораста антисемитизма. У многим државама, поготово оним које су заостајале за Британијом и Француском, криза је довела до уверења како версајски поредак представља кочницу њиховог економског развоја, те да се он мора изменити, ако је потребно и оружаном силом, односно освајањем нових територија. Британија и Француска, главни заговорници политике глобалног разоружања, су такође били снажно погођене кризом која је спречила њихово поновно наоружавање.
Прва манифестација тог процеса догодила се у Јапану, који је, као земља без сопствених извора многих важних ресурса, била снажно погођена економском кризом. Као последица тога, у јапанским владајућим круговима је почео бујати милитаризам, односно уверење да Јапан може осигурати просперитет једино на рачун суседних азијских држава, односно европских колонијалних поседа. Године 1931. Јапанци су извели инвазију кинеске провинције Манџурије и у њој успоставили марионетску власт на челу с бившим кинеским царем Пу Јијем. Многи јапански, а и други историчари сматрају управо тај догађај стварним почетком Другог светског рата. Западне силе, исцрпљене и презаокупљене економском кризом, на њега нису реаговале те тако створиле преседан који ће користити друге државе.
Нацистичка Немачка
Немачко царство је распало у Немачкој револуцији 1918—1919. и створена је демократска влада, касније позната као Вајмарска република. Међуратни период је обележио сукоб између присталица нове републике и тврдокорних противника и на левици и десници. Иако је Италија у Првом светском рату добила нека територијална проширења, италијанске националисте је разбеснело што обећања која су дале Уједињено Краљевство и Француска да осигурају италијански улазак у рат нису у потпуности испоштована мировним уговорима. Од 1922. до 1925. фашистички покрет Бенита Мусолинија је преузео власт у Италији са агендом национализма, тоталитаризма и сарадње класа којом је укинута представничка демократија, прогоњене су социјалистичке, левичарске и либералне снаге и промовисана агресивна спољна политика којом би се насилно Италија претворила у ново Римско царство.
У Немачкој Вајмарској републици је економска криза изазвала рекордну незапосленост и нагло сиромашење, продубила свеопште незадовољство одредбама Версајског мира који се сматрао неправедним а затим и изазвала политичку нестабилност и трајну кризу коју постојећи демократски поредак није био у стању решити.
Националсоцијалистичка странка Адолфа Хитлера је имала за циљ оснивање нацистичке државе у Немачкој. Темељ нацистичке идеологије представљала је расистичка замисао у ширењу немачког животног простора на исток, на рачун словенских народа. На краћи рок се та идеологија манифестовала као прокламован циљ окупљања свих земаља у којима живи немачка мањина у јединствену државу — Велику Немачку. Нацистичка влада је постепено једнострано одбацила одредбе Версајског уговора те започела с поновним наоружавањем у сврху постизања тих циљева оружаним путем.
Са почетком Велике депресије, подршка нацистима у Немачкој је расла и, након што је неуспешно покушао да збаци немачку владу 1923., 1933. Хитлер је именован за канцелара Немачке. Након пожара у Рајхстагу, Хитлер је створио тоталитарну једнопартијску државу предвођену нацистима. Он је укинуо демократију, показавши тенденцију за радикалном, расистички мотивисаној ревизији светског поретка и ускоро почео масовну кампању поновног наоружавања Немачке. У међувремену је Француска, да би осигурала своје савезништво, дала Италији слободне руке у Етиопији, коју је Италија желела да претвори у колонију.