Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) био је српски песник и академик. Родом је из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва.
Биографија Рођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар.
Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Османског царства“, како пише о њему Владимир Ћоровић. Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.
Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.
Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника. thumb|right|Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. (Седе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.)
Године 1902, отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно поболевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“
Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.Пропада „Шантића вила“ („Вечерње новости“, 24. август 2013)
У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.
мини|Алекса Шантић (у белом оделу) са пријатељима из часописа Срђ
У јесен 1900. године завршио је циклус песама Мирте и послао га Гласнику, али је на своје изненађење уредник од читавог циклуса унео свега две његове песме. Шантић са петнаест година јавнога рада и о коме су са признањем говорили утицајни критичари као што су били Марко Цар и Милан Савић, ово је био један непријатан ударац. У то време је ушла у промет његова нова књига Пјесама о којој је опширно писао, углавном негативно, Богдан Поповић. Први утисак после прочитане оцене био је за Шантића тежак. Његови пријатељи критичари, обећали су му своју заштиту као што су били Марко Цар, Лазар Перовић, бивши уредник цетињске Луче, и Милорад Павловић. Након извесног времена је Шантић прихватио Поповићеве савете и признао да му је његова критика била корисна.
За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.
Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године:
Сву муку твоју, напор црна роба појешће силни при гозби и пиру, а теби само, ко псу у синџиру, бациће мрве... О, срам и грдоба!
Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.
Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на пример и песма Једна суза:
И кобна мисо морит ме стаде: што моја ниси и што смирај дана не носи мени звијезде, но јаде?
Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те, И све те гледам кроз сузу што лије, Гдје береш слатке, распукле гранате. мини|Алекса Шантић, српски песник. Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905).
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.
Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924.
Српски културни покрет Заједно са Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, Шантић је био следбеник романтизма Војислава Илића и међу најзначајнијим вођама културног и националног покрета херцеговачких Срба.(Palavestra 1986, p. 215): "Из песничке школе Војислава Илића поникао је и Алекса Шантић (1868–1924), који је, заједно са Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем, био међу главним носиоцима културног и националног покрета херцеговачких Срба, ...."
Шантић и Ћоровић су намеравали да оснују часопис за српску децу под називом „Херцеговче“, не само за српску децу из Херцеговине, већ и за сву српску децу.(Besarović 1987, p. 120): "У заплијењеном тексту изричито пише да се лист "Херцеговче" неће везати "ни за који становити српски крај: "он ће се штампати и удешавати за сву српску децу из свијех српскијех крајева и покрајина""
Шантић је био један од запажених чланова српског културног друштва Просвјета. Химну друштва написао је Шантић.(Samardžić 1983, p. 579): "Химну друштва спевао је Алекса Шантић..."
Шантић је председавао Српским певачким друштвом „Гусле“ основаним 1888. године.(Lešić 1990, p. 127): "Santić je sada predsjednik Srpskog pjevačkog društva "Gusle"." У овом друштву Шантић је био не само председник, већ и главни певач хора, композитор и предавач.(Stojković 1979, p. 561): "Aleksa Šantić je bio svestrano aktivan u društvu "Gusle": kao predsednik, horovođa, pevač, daroviti kompozitor, predavač i predstavljač, mnogo cenjen i voljen." Часопис за књижевност „Зора“ излазио је под покровитељством „Гусле“.Преглед. 1972. p. 1046. U Mostaru, na rijeci Neretvi, osnovano je još 1888. godine Srpsko kulturno društvo "Gusle", pod čijim pokroviteljstvom izlazi godine 1896. časopis "Zora" i u kome sarađuju Aleksa Šantić, Svetozar Ćorović i Jovan Dučić Шантић је постао главни уредник овог часописа „Зора“ (Зора; 1896–1901) у издању Српског културног друштва у Мостару, једног од најважнијих друштава која су се борила за очување српске културне аутономије и националних права.(Bataković 1996, p. 71): " in 1902, their first important cultural- national society Prosvjeta (Education) , of greater significance in preserving the national identity. It was to merge with another Serbian cultural society called Zora (Dawn) in Mostar, the chief agency in the struggle for the cultural autonomy and national rights." „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности.(Ћоровић 1970, p. 7): "Захваљујући упорности тројице младића и њихових помагача (Атанасија Шоле, Јована Протића, Стевана Жакуле, Милана Ћуковића), Зора је постала један од најбољих српских књижевних листова. " Часопис Зора окупио је српске интелектуалце који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напретка.(Biagini & Motta 2014, p. 236): "...and the Serbian intelligentsia gathered around the journal Zora were striving to improve education among the Serb population in order to achieve economic and political progress.
Шантић је 1903. био међу оснивачима Српског гимнастичког друштва „Обилић“.Зборник Матице српске за друштвене науке. Матица. 2007. p. 176. у Соколску жупу Мостар "Алекса Шантић" основану 1920. године. Жупа је добила име по песнику и оснивачу Српског гимнастичког друштва Обилић 1903. године у Мостару.
У том својству дошао је у фокус живота овог региона који је, својом културном и националном свешћу, тврдоглаво противио немачком Културтрагеру. У пролеће 1909. године, због босанске кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Шантић је морао да побегне у Италију заједно са Николом Кашиковићем и Ћоровићем.Književnost i jezik. 1975. Породица Шантић је 1910. године купила ладањску кућу у селу Борци, надомак Коњица, од аустроугарског барона Бенка који ју је саградио 1902. године.Maglajlija, Vedrana (30 January 2015). "Nestaje kuća pjesnika i bogumila" [The house of poet and bogumila disappears]. balkans.aljazeera.net (in Croatian). Retrieved 5 March 2018.
Производ његове патриотске инспирације током балканских ратова 1912–1913 је књига „На старим огњиштима“ (1913). Шантић је припадао песницима који су написали читаве збирке песама славећи победе Војске Краљевине Србије током балканских ратова, укључујући "На обали Драча" , која велича ослобођење древног града који је некада био део српског Царства под краљем Милутином.(Skoko 1968, p. 112): "Алекса Шантић и други објавили су читаве збирке стихова у славу српских победа. ..."(Đurić 1969, p. 239) Дана 3. фебруара 1914. Шантић је постао члан Српске краљевске академије (преседан савремене Српске академије наука и уметности)."Алекса ШАНТИЋ". www.sanu.ac.rs. sanu. Archived from the original on 3 March 2016. Retrieved 3 March 2018. СКА: дописник (Академије уметности) од 3. II 1914.
Током Првог светског рата Аустријанци су га узели за таоца, али је преживео рат. Шантић се преселио из Мостара у Борце код Коњица 1914. године када је сумњиво градско српско становништво Мостара евакуисано из града.Srpski književni glasnik. 1940. p. 266. Међу овим последњим био је и Алекса Шантић. Начета здравља, исцрпен телесним и душевним патњама, осетљиви мостарски песник прешао је из Мостара у Коњиц и на Борачко језеро у време када је из Мостара било евакуисано грађанско становништво, у првом реду сумњиво српско. ... Аустријски гувернер у Сарајеву забранио је 13. новембра 1914. Шантићеву збирку песама "Пјесме" објављену 1911.Srpski književni glasnik. 1940. p. 266. "Пјесме" Алексе Шантића, издање Српске књижевне за- друге од године 1911, биле су забрањене наредбом сарајевске земаљске владе од 13 новембра 1914 године