Аспергеров синдром ( или -{AD}-) један је од неколико поремећаја из аутистичког спектра () за који су карактеристичне потешкоће у друштвеној интеракцији и ограничена, стереотипна интересовања и активности. Такође се назива и Аспергеров поремећај или само Аспергер, мада међу клиничким истраживачима нема пуно сагласности око тога да ли га треба звати синдромом или поремећајем.
Аспергеров синдром разликује се од осталих поремећаја из спектра аутизма по томе што код њега, у начелу, нема застоја у језичком и когнитивном развоју. Ипак, у стандардном дијагностичком критеријуму није споменута моторичка неспретност и атипична употреба језика, што се често јавља.
Синдром је добио име по аустријском педијатру Хансу Аспергеру, који је 1944. године описао децу која очигледно имају нормалну интелигенцију, али им недостаје вештина невербалне комуникације, физички су неспретна и не показују емпатију. Педесет година касније поремећај је ушао у међународну класификацију болести () и дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје (), али су ипак остала нерешена питања о његовим аспектима. Постоји, на пример, сумња око тога да ли се АС разликује од високо функционалног аутизма (); делимично и због те сумње, његова учесталост није чврсто установљена.
Тачан узрок АС-а још увек је непознат, иако истраживања подупиру вероватност генетичке основе. Технике сликања мозга нису идентификовале јасну општу патологију. Нема посебног лечења, а о делотворности појединачних интервенција постоје само ограничени подаци. Терапија је усмерена на побољшање симптома и функција, а третман је заснован највише на бихевиоралној терапији, и фокусира се на недостатке у вештини комуницирања, опсесивне или понављајуће поступке и физичку неспретност. Већина појединаца временом се опорави, али се тешкоће са комуницирањем, друштвеним прилагођавањем и самосталним животом настављају и у одраслој доби. Неки истраживачи и људи са АС-ом подстакли су промену у погледу на целу ствар, према којој је оно што треба лечити заправо различитост, а не оштећеност.
Класификација Аспергеров синдром спада у поремећаје аутистичког спектра или первазивне развојне поремећаје, а који чине спектар психолошких стања која карактеришу абнормалности у друштвеној интеракцији и комуникацији, које „продиру“ (лат: pervasio = продирање) у нормално функционисање појединца, као и ограничене интересе и понављајуће понашање. Као и остали психолошки развојни поремећаји, и АСД почиње у раном или каснијем детињству, има стабилан ток без ремисија и враћања, али и погоршања која произлазе из промена у разним можданим системима, повезаних са сазревањем.
АСД је подскуп ширег аутистичког фенотипа (енг: BAP) у који спадају особе које немају АСД, већ неке особине налик аутизму, као што је недостатак у друштвеној интеракцији. Од остала 4 облика АСД-а, аутизам је по знаковима и вероватним узроцима најсличнији Аспергеровом синдрому, али да би се он дијагностиковао, морају постојати тешкоће у комуникацији, као и кашњење у когнитивном развоју.
Размер преклапања АС-а и „HFA-a“, аутизма без менталне ретардације, није још јасан. Тренутна класификација АСД-а у одређеној је мери нуспојаван за то како је аутизам откривен и можда неће одразити праву природу спектра. Једна од предложених промена у 5. издању „дијагностичког и статистичког приручника за менталне поремећаје“, које треба да буде објављено у мају 2013. године, уклонила би АС као посебну дијагнозу и сврстала га у АСД, чији би се степен мерио по скали озбиљности. Предложена промена је контроверзна и расправља се о томе да се уместо овога промене дијагностички критеријуми за АС.
Карактеристике Аспергеров синдром разликује се више по шеми симптома, него по једном посебном симптому. Карактеришу га квалитативни недостаци у друштвеној интеракцији, стереотипни и ограничени начини понашања, активности и интереси, као и заостајање у когнитивном развоју, које није од клиничког значаја, или општо заостајање на плану језика и говора. Интензивна преокупација тачно одређеном темом, једнострана говорљивост и физичка неспретност типични су знакови, али нису нужни за дијагнозу.
Друштвена интеракција Недостатак емпатије вероватно је најдисфункционалнији аспект АС-а. Особе с АС-ом доживљавају потешкоће у основним елементима друштвене интеракције, у шта може да спада неуспех у развијању пријатељстава или у дељењу уживања или постигнућа са другима, затим недостатак друштвене или емоционалне узајамности, као и смањене могућности невербалне комуникације, нпр. у контакту очима, изразима лица, положају тела или гестикулацији.
За разлику од особа са аутизмом, особе са АС-ом обично нису повучене у друштву; оне прилазе другима, макар и на необичан начин. На пример, таква особа може да почне једностран и досадно дуг говор о њој омиљеној теми, а да погрешно разуме или не препозна осећања или реакције особе којој говори, као што су потреба за приватношћу или одласком са тог места. Ова друштвена необичност названа је „активном, али чудном“. Овај неуспех да се адекватно реагује у друштвеној интеракцији може од стране других да буде протумачен као игнорисање туђих осећаја, а сама та особа као неосећајна.
Когнитивна способност деце са АС-ом често им омогућава да се понашају у складу са друштвеним нормама у лабораторијском контексту, где могу да покажу теоретско разумевање осећаја других људи, али имају потешкоће кад се по том знању требају понашати у ситуацијама из свакодневног живота. Људи са АС-ом могу да анализирају своје схватање друштвене интеракције и преточити га у грубе смернице понашања, па применити та правила на неспретне и непријатне начине, као што је форсирани контакт очима, што резултује понашањем које у очима других изгледа грубо или наивно. Дечја жеља за дружењем може отупети кроз неуспешне случајеве друштвене интеракције.
Претпоставка да су особе са АС-ом предиспониране за насилничко или криминално понашање била је истраживана, али није подупрта подацима. Већина доказа указује да деца са АС-ом пуно чешће буду жртве него кривци. Једна студија из 2008. установила је да је огромна већина пријављених насилних криминалаца са АС-ом истовремено имала и друге психијатријске поремећаје, као што је шизоафективни поремећај.
Ограничени интереси и понављајуће понашање Људи са АС-ом често показују понашање, интересе и активности које су ограничене и понављајуће, а понекад их прате абнормална интензивност и фокусираност. Могу да се држе грубих рутина, да се крећу на стереотипне и понављајуће начине или да се преокупирају деловима предмета или теме.
Држање за специфична и уска подручја интереса једна је од ударних карактеристика АС-а. Такве особе могу да скупљају томове детаљних информација о релативно уској теми, као што су подаци о времену или имена звезда, а да немају право разумевање о широј тематици. На пример, дете може да запамти бројеве модела камера, иако мало мари за фотографију. Ово понашање обично постаје приметно у доби од 5 или 6 година. Иако ови посебни интереси могу да се мењају са времена на време, они обично постају још необичнији и са још више суженим фокусом, па често толико доминирају друштвеном интеракцијом да читава породица може да постане увучена у то. Због тога што сужене теме често заокупљају пажњу деце, овај симптом може да прође непримећен.
Стереотипно и понављајуће моторичко понашање представља језгро при дијагностиковању АС-а и осталих АСД-ова. То укључује покрете руком, као пљескање или увртање, као и сложене покрете целог тела. Они се обично понављају у дужим испадима и изгледају више својевољно и ритуално од тикова, који су бржи, мање ритмични и ређе симетрични.
Језик и говор Иако особе са АС-ом стичу језичке способности без већих сметњи и у њиховом говору нема значајних абнормалности, усвајање језика и његова употреба обично су атипични- У абнормалности спадају говорљивост, нагли прелази на другу тему, дословно интерпретирање и погрешно разумевање нијанси, употреба метафора разумљивих само особи која говори, недостаци у слушној перцепцији, необично педантан, формалан и идиосинкразијски говор, као и необичности у гласноћи, тону, интонацији, прозодији и ритму.
Три аспекта комуникацијских „узорака“ од клиничког су значаја: слаба прозодија, околишајући говор, тј. без уласка у срж теме, и упадљива говорљивост. Иако инфлексија и интонација могу бити мање круте или монотоне него код аутизма, људи са АС-ом често имају ограничен распон |интонације: говор може бити неуобичајено брз, испрекидан или гласан. Може оставити и утисак неповезаности; стил разговора често укључује монологе о темама досадним слушаоцу, говорник не успева коментаре да стави у контекст или потиснути унутрашње мисли. Такви људи често не примете да ли је слушалац укључен у разговор или не. Говорников закључак или поента зна потпуно да изостане, а слушаочеви покушаји да разради садржај или логику тог говора или да се пребаци на повезане теме често су неуспешни.
Деца са АС-ом могу да имају неуобичајено софистициран вокабулар у раној доби и често их колоквијално зову „малим професорима“, али имају тешкоће у разумевању фигуративног говора и склона су da употребљавају језик дословно. Таква деца имају слабости нарочито у подручју неписаног језика који укључује хумор, иронију и задиркивање. Иако особе са АС-ом обично разумеју когнитивну основу хумора, изгледа да не разумеју намеру хумора, а то је да се он подели са осталима. Упркос јаком доказу о ослабљеном разумевању хумора, изгледа да неки анегдотски случајеви хумора код особа са АС-ом бацају рукавицу неким психолошким теоријама о АС-у и аутизму.
Таленти особа са АС-ом Људи са АС-ом често: понашају се на сензибилан начин виде и запамте детаље неких ствари који промакну другим људима добри су у памћењу закона, система и важних чињеница; овај таленат користан је у многим врстама послова бољи су у писању него у разговору са људима јер пажљиво бирају речи које значе тачно оно што желе да кажу добри су у математици, компјутерском програмирању и науци добри су у цртању, сликарству, фотографији, глуми или музици имају посебне предмете интереса у којима постану стручњаци уживају да раде исту ствар много пута, што је већини људи досадно; многе особе са АС-ом добре су у вежбању музичке скале на клавиру, рачунању дугачких збирова, као и тражењу по књигама и папирима, да би нашли информације и грешке
Остало Особе са АС-ом могу да имају и знакове или симптоме независне од дијагнозе, али који могу да погоде појединца или породицу. У то спадају разлике у перцепцији и проблеми са моторичким способностима, спавањем или емоцијама.
Ове особе често имају одличну слушну и визуелну перцепцију. Аутистична деца често показују појачано запажање ситних промена у шемама као што су распоред ствари или познате слике; то се обично односи на специфични домен и укључује процесуирање прецизних карактеристика. Насупрот томе, у поређењу са особама са „HFA“-ом, особе са АС-ом имају неке недостатке у задацима који укључују визуелно-просторну и слушну перцепцију, као и визуелну меморију. Многи извештаји о аутистичним и особама са АС-ом показују друге необичне осећајне и перцептивне способности и искуства. Те особе могу да буду неуобичајено осетљиве или неосетљиве на звук, светлост и друге подражаје; овакве чулне реакције откривене су и код других развојних поремећаја и нису специфичне само за АС или аутизам. Нема много подршке за појачану „бори се-или-бежи“ реакцију или неуспех стварања навике код аутистичних људи; више је доказа за смањено реаговање на чулне подражаје, иако неколико студија нису показале никакву разлику.