Јозеф Тисо (; Битча, 13. октобар 1887 — Братислава, 18. април 1947) био је римокатолички свештеник посланик чехословачког парламента, члан чехословачке владе и једини председник Прве словачке републике тадашње сателитске државе Трећег рајха.
Када је совјетска Црвена армија у априлу 1945. заузела последње делове западне Словачке, Тисо је побегао у Аустрију, а затим у Немачку, где су га америчке трупе ухапсиле и потом изручиле поново формираној Чехословачкој, где је осуђен за велеиздају, издају националног устанка и сарадње са нацистима, а потом је погубљен вешањем 1947. и сахрањен у Братислави. Његови остаци су 2008. године сахрањени у крипти катедрале у Нитри, Словачка.
Рани живот Тисо је рођен у Битчи тада ) у словачкој породици, у жупанији Треншен, Краљевине Угарске, тада у саставу Аустро-Угарске. Одрастао је у религиозној породици и студирао је у локалној основној школи. Затим је, као добар ђак са смислом за језике, учио нижу гимназију у Жилини . Школа је имала јасно мађарски дух, пошто су све словачке гимназије биле затворене у време његовог студирања. Овде је почео да користи мађарски облик свог имена. Током1902. почео је да студира вишу пијаристичку гимназију у Њитри. Епископ Њитре, Имре Бенде, понудио му је прилику да студира за свештенство у престижном Пазманеуму у Бечу. Тисо, коме је предавало неколико елитних професора, упознао се са разним филозофијама и најновијим папским енцикликама. Такође је проширио своје језичке вештине.Већ је знао мађарски, немачки и латински језик, а проучавао је хебрејски, арамејске дијалекте и арапски језик. Записи из периода његовог школовања га описују углавном као „одличног“, „узорног“ и „побожног“ ученика. Уписавши Универзитет у Бечу 1906. године, стекао је докторат теологије 1911. године.
Рани период службе радио је као свештенички помоћник у три парохије у данашњој Словачкој. Тисо се интересовао за јавне послове и обављао је обиман просветни и друштвени рад. Током своје борбе против сиромаштва и алкохолизма, можда је усвојио и неке стереотипне и поједностављене погледе на словачко-јеврејске односе. Овакви ставови нису били неуобичајени у савременом друштву, укључујући свештенике или друге људе са високим образовањем. За све већи алкохолизам окривио је власнике јеврејских кафана, а био је и члан удружења за самопомоћ које је продавало храну и одећу јефтиније од локалне јеврејске продавнице. Тисо је постао члан Неп парт (Католичке народне партије) и писао је за часопису који је био под власништвом стране Kresťan (превод: Хришћанин).
Током Првог светског рата служио је као теренски парох 71. пешадијског пука аустроугарске војске регрутованог углавном из словачких војника. Пук је претрпео велике губитке у Галицији. Тисо је из прве руке стекао искуство са ратним страхотама, али и германизацијом и русификацијом локалног становништва. Он је био инспирисан бољом организацијом словеначког националног покрета. Тисова војна каријера прекинута је тешким обољењем бубрега и пуштен је из служења војног рока. Није се вратио у своју ранију парохију у Бановце на Бебрави, али га је Бендеов наследник Вилмош Батјани именовао за духовног управника Нитранске богословије. Тисо је у то време био активан и као школски наставник и новинар. Објавио је своја искуства из рата („Дневник са северног фронта“). У другим чланцима писаним са патриотским тоновима, он је истицао потребу за добрим војничким моралом и дисциплином. Међутим, то није било атипично и одражавало је широко распрострањени стил тадашње штампе, укључујући ограничени сет словачких новина које се још увек штампају. Обрађивао је и верске и образовне теме, наглашавајући потребу за верском литературом на словачком језику.
Тисо није био политички активан у предратном националном покрету. Његови политички противници покушавали су да га прикажу као Мађарона (мађаризованог Словака), док су неки словачки националисти тражили доказе о његовој раној националној оријентацији. Оба погледа су у великој мери поједностављена. Тисо је пажљиво избегавао национални језик самокатегоризације, његово понашање би могло бити уоквирено приступом „националне равнодушности“ – пракса која је у великој мери била раширена у средњој Европи пре 1918. Његова једина критика била је усмерена на Јевреје. У неким својим списима пре 1918. године Тисо се жалио на државну хијерархију или владајућу либералну партију, али никада није осудио мађаризацију или мађарски национализам. Истовремено, био је више фокусиран на друштвене и верске активности међу Словацима, не откривајући своју етничку или националну самоидентификацију. Што је најважније, Тисо је јавно деловао као лојалан поданик династије Хабзбург. Занимљиво је да његови списи пре откривају да је његов идентитет био чвршће везан за целу Аустроугарску монархију, него за Краљевину Мађарску, чији је он формално био држављанин.
Слом Аустроугарске мини|Стандарта председника Словачке, усвојен 21. јула 1939. У јесен 1918. Тисо је признао да је Аустроугарска монархија неодржива. Такође је схватио да се историјска Краљевина Угарска више не може опстати. Без обзира на формалну чехословачку декларацију о независности, пут до стварне контроле чехословачких тела над Словачком није био једноставан. Такође, и даље је било нејасно којој ће држави Нитра припасти након распада Аустроугарске. У тим условима почео је да припрема своје читаоце за нови државно-политички режим. Тисо је именован за секретара новог словачког националног савета и прихватио је политику као каријеру.
Прва чехословачка република Децембра 1918. године, Тисо је постао члан обновљене Словачке народне странке (Slovenská ľudová strana, тзв. Ľudáks). Странка је подржавала идеју парламентарне демократије, бранила је интересе својих словачких католичких гласача и тражила словачку аутономију у оквиру Чехо-Словачке.The Churches and the Deportation and Persecution of Jews in Slovakia ; by Livia Rothkirchen; Vad Yashem. Тисо, углавном непознат пре пуча, постепено је јачао своју позицију у партијској хијерархији. Његово елитно образовање, висока интелигенција, енергија, велико радно искуство са обичним људима и способност да говори заједничким речима учинили су га популарним говорником и новинаром странке. Године 1919. основао је подружницу партије у Нитри и организовао гимнастичку организацију Орол (Орао), противтежу сличне чешко-чехословачке организације Сокол. Тисо се први пут кандидовао за парламент на чехословачким парламентарним изборима 1920 . Иако су изборни резултати из његовог округа били светле тачке на, иначе, разочаравајућим изборима за Лудакс, странка га није наградила местом у законодавству. Тисо је, међутим, лако добио један на изборима 1925. године, што је такође резултирало великом победом странке. До 1938. био је стални члан чехословачког парламента у Прагу.
Године 1921. Ватикан је именовао Тисоа за монсињора, иако је ово именовање поувећено након потоње смрти папе Бенедикта XV. Од 1921. до 1923. служио је као секретар новог словачког бискупа у Нитри Карола Кметка. Током истог периода, националистичка политичка агитација донела је Тису две осуде пред чехословачким судовима за подстрекавање, од којих је једна резултирала кратким затварањем. Незадовољан, Кметко га је 1923. напустио са места секретара, али га је задржао као професор теологије. Године 1924. Тисо је напустио Нитру и био је именован за ђакона у Бановцима над Бебравоу.
У међуратном периоду Тисо је био умерен политичар и његова способност компромиса учинила га је цењеним посредником странке. Користио је радикалнију реторику као новинар, остављајући по страни велики део антијеврејске реторике својих ранијих новинарских активности. Напао је своје противнике и није увек контролисао своје емоције. Међутим, обично се враћао рационалним аргументима у званичним политичким преговорима. Тисо је оштро критиковао политику централне власти према Словацима и Словачкој. Док је партија још деловала у демократским оквирима, Тисов колега и политички ривал Војтех Тука формирао је два интерна покрета за супротстављање држави или њеном режиму – први је сарађивао са присталицама веикомађарске политике и други који је водио профашистичка паравојна организација Родобрана. Тисо није учествовао у покретима.
Крајем 1920-их Тисо је постао један од лидера странке. Када је председник странке Андреј Хлинка отпутовао 1926. године на 28. међународни евхаристијски конгрес у Чикаго, делегирао је Тису да га представља у президијуму странке. У његовом одсуству, Тисо је водио компликоване преговоре о уласку ХСЛС-а у владу. Успешно је водио преговоре и тако учврстио своју страначку и политичку позицију. Јануара 1927. постао је чехословачки министар здравља и физичког васпитања. Пошто је ХСЛС раније деловао као опозициона странка и није био у стању да испуни сва своја обећања, учешће у власти довело је до губитка кредибилитета. Тисо је поново доказао своје говорничко умеће и подржао одлуку да учествује у влади. Као министар, Тисо је успешно реализовао неколико значајних пројеката у домену здравствене службе у Словачкој. Изненађујуће, одбио је стан владиног министарства, и живео је у једном од прашких манастира. У октобру 1929. ХСЛС је напустио владу након афере. Тисо је био склонији од Хлинке да пронађе компромисе са другим странкама за склапање савеза, али деценију после 1929. године његове иницијативе нису имале успеха. Године 1930. постао је званични потпредседник партије и виђен је као наследник колеге Хлинке.
Тисо је 1930. објавио Идеологију Хлинкине Словачке народне партије у којој је објаснио своје ставове о чешко-словачким односима. Наиме, он је тврдио суверенитет словачке нације над територијом Словачке и индиректно је сугерисао право Словака да усвоје другачија решења и мишљења о разним питањима и да се не усагласе у свему са чехословачком владом у Прагу. Исту идеју је поновио и у својим скупштинским говорима.
До средине 1930-их, Тисови ставови су се померили ка ауторитарним и тоталитарним идејама. Он је више пута изјављивао да је ХСЛС једина странка која представља Словаке и једина странка која се залагала за словачку нацију. Ове тврдње су играле значајну улогу у каснијем крају демократског режима. „Један народ, једна странка, један вођа“, био је део Тисовог говора на партијском конгресу одржаном 1936. Сматрао је да странка треба да покрије све аспекте живота грађана.
Године 1938, уз све већи притисак нацистичке Немачке и Мађарске, представници ХСЛС-а су разговарали са суседним државе о њиховим ставовима о будућности Словачке. У мају 1938, Тисо је водио тајне преговоре са мађарским министром спољних послова Калманом Кањом током евхаристијског конгреса у Будимпешти. Он је изјавио да би Словачка могла бити спремна да се поново придружи Мађарској као аутономна савезна држава ако Чехословачка престане да постоји. Међутим, састанак није прошао добро. Тисо је био разочаран Кањиним ставом и мађарским псеудоисторијским тврдњама везаним за Словачку и сматрао је да је Кањино понашање узвишено и арогантно. Закључио је да Мађарска није озбиљно заинтересована за заједнички споразум и да је више фокусирана на распад Чехословачке, као и Немачка. Стога је, добро свестан слабе економске позиције Словачке, недостатка квалификованих људи и нестабилне међународне ситуације, осећао да је за сада заглавио са Чехословачком. Када је Хлинка умро у августу 1938, Тисо је брзо консолидовао контролу над странком Лудак.. For Tiso's interwar political career, see also . Тисо је био званични говорник странке на Хлинкиној сахрани где је позивао на национално јединство и лојалност Чехословачкој републици. Он је, међутим, наставио преговоре са централном владом у Прагу, објаснио је циљеве потенцијалне аутономије и одбио војно решење чехословачко-немачке кризе.
Аутономна словачка област