Вукотићи са Чева Држава Митрополија црногорско-приморска; Књажевина Црна Гора; Краљевина Црна Гора Краљевина Југославија Звања сердар озринићки; војвода; гувернадур Бока которске и Црне Горе; окружни војвода капетан чевско-озринићкиминистар, председник владе (министарског савета) Оснивач породице сердар Вукота Вукашиновић је син Вукашина Драгојевића. Вукота Вукашиновић се помиње у архивским документима од 1685. године до 1717. године и био је 1713. године Капетан све Црне Горе а 1717. године први гувернадур Црне Горе. Гувернадури су били и војвода Вукадин Вукотић /син Вукотин/ и унуци војвода Драго Вукадинов и сердар Вукале Ђиканов. Војвода Драшко Поповић је био брат од стрица Вукоте Вукашиновића. Вукота Вукашиновић је наслиједио војводство од свог брата од стрица војводе Драшка Поповића, сина попа Пренте Драгојевића.Порекло Озрен (планина), Чево, Стара Црна Гора, Катунска нахија Крсна слава Аранђеловдан - Свети архангел МихаилоНационалност СрпскаЈанко Вукотић, Успомене из три рата, Службени лист СРЈ, Београд 1996, стр. 41, 80 и дрДанашњи потомци Вукотићи, Јанко В. Вукотић Петровићи Његоши, Карађорђевићи Вукотићи са (K)Чева су били наследни сердари, војводе, гувернадури Бока которске и Црне Горе, капетани Озринића у Катунској нахији Старе Црне Горе, сенатори Сената, министри и председници владе Кнежевине и Краљевине Црне Горе. Славе Крсну славу Светог архангела Михаила. Родоначелник рода је сердар Вукота Вукашиновић.Јанко Вукотић, Успомене из три рата, Службени лист СРЈ, Београд 1996, стр. 41. опевани су у Горском Вијенцу владике Петра II Петровића Његоша. Из Гране Перковића-Вукотића су краљица Милена Петровић Његош (чији унук је краљ Александар Карађорђевић) и сердар Јанко Вукотић, дивизијар (генерал) и армијски генерал војске Краљевине Југославије.
Биле су три основне гране Вукотића. Прва, најстарија грана Вукотића-Вукаловића наслеђивала је наследно сердарство од сердара (и војводе) Вукоте Поповића-Озринића од око 1700. до 1861. године, када се у Србију преселио последњи сердар из ове гране Рамо Вукотић који је погинуо предводећи Црногорску легију у бици на Шуматовцу у српско-турском рату 1876. године. Син сердара Вукоте, Ђикан Вукотић је био први наследни гувернадур Бока которске и Црне Горе, да би средином XVIII века звање гувернадура прешло на Радоњиће из Његуша. Средња грана Вукотића је наслеђивала војводство од сердара и војводе Вукоте, који је војводство, према предању, добио одлуком стрица војводе Драшка Поповића. Књаз Данило је (1858) за окружног војводу именовао Петра Вукотића из млађе гране Вукотића, огранка Перковића, чија се кћерка Милена, према одлуци књаза Данила удала за његовог наследника кнеза Николу Петровића Његоша. Књаз Никола је након одласка сердара Рама Вукотића у Србију (1861), наследно сердарство предао такође Перковићима-Вукотићима, Станку Вукотићу оцу сердара Јанка Вукотића, армијског генерала, дивизијара, министра, председника владе.
Порекло Племе и крај Озринићи у Катунској нахији је добило име по томе што су његови припадници на подручје Старе Црне Горе дошли са подножја планине Озрен у Босни. Према предању њихов предак се звао Озрихна – Озро. Спадају у онај део становништва који је из Босне, као и Петровићи Његоши, са севера дошао у Црну Гору. Друга миграциона струја је дошла са Косова и са севера Македоније (Старе и Јужне Србије).
Поповићи из Озринића Поповићи су добили презиме по претку који је био свештеник. Од Драгоја Озринића воде порекло Вукотићи, Дамјановићи, Николићи, Вујовићи, Драшковићи, Бурићи, Радуловићи (Комани) и Марковићи (Љешанска нахија).
Војвода Драшко Поповић (1640 — 1725)
Војвода Драшко Поповић, син попа Пренте Драгојевића је опеван у народним песмама и у Огледалу српском „Поповићу Драшко с Чева равна српски војвода“ Војвода Драшко Поповић се помиње у 16 архивских докумената у периоду од 1684 до 1718 године. Војвода Драшко Поповић је имао синове који су по њему добили презиме Драшковићи.
Вукашин Вукашин је отац Вукоте по коме су презиме добили Вукотићи.
Сердар Вукота (о. 1700) Сердар Вукота (син Вукашинoв и унук Драгојев) се помиње у Горском вијенцу („сердар Вукота“). Према документима Вукота је био капетан све Црне Горе од 1713 године, и први гувернадур Црне горе од 1717. године. Сердар Вукота је са кћерком попа Лазара Мијушковића из Пјешиваца имао сина, а после са женом Павушом, ћерком бана Милоњића имао је осам синова. Синови су Ђикан (сердар), Вукадин (војвода), Шћепан, Петар, Марко, Милош и Бајо.
Старија грана наследних сердара (до 1861) Вукотића– Вукаловића Најстарија грана наследних сердара Вукотића, Вукотићи-Вукаловићи је наслеђивала титулу сердара од сердара Вукоте заједничког претка три основне гране Вукотића, односно од Ђикана Вукотића до сердара Рама Вукаловића-Вукотића, који се одселио у Србију где је погинуо као командант Црногорске легије у Српско-турском рату (1876). Први сердар је сердар Вукота. Потом следе Ђикан (2), његов син Вукало (3), његов син Богдан (4), чији брат је наследио сердарство, Манојло (5), чији син Рамо (6. сердар) је из Црне Горе прешао у Србију (1861), након чега је књаз Никола за наредног сердара из братства Вукотића одредио представника најмлађе гране Вукотића сердара Станко М. Вукотић (1809–1907), члан Сената и књажевског намесника (7. сердар), а после његове смрти бригадира Јанка Вукотића (8. сердар).
Сердар Ђикан Вукотић, први гувернадур Бока которске и Црне Горе Сердар Ђикан, син сердара Вукоте (наследио титулу сердара а други син Вукотин, војвода Вукадин, је именован за гувернадура Црне Горе, „с наследним правом, подала му гувернерски можур (прстен) и одредила му двадесет или тридесет дуката годишње плате. Наложили Млеци да гувернер мора да живи у Котору, што им било неприхватљиво. Сердар Ђикан је био чувен (по предању Вукотића, иако га не помиње Његош) у бици на Царевом Лазу. („Из каквијех је разлога владика тако поступио, ја овдје нећу описивати ни оно што сам чуо да се о томе прича, пошто не располажем историјским документима за противдоказе“. Сердар Ђикан је имао сина сердара Вукала.
Сердар Вукало Ђ. Вукотић, други гувернадур Бока которске и Црне Горе Сердар Вукалe Вукотић, син сердара Ђикана, два пута је народним послом путовао у Русију (први пут са владиком Василијем, а други пут као шеф мисије). Донео дарова за народ од царице Катарине. Његови синови су сердар Богдан Вукотић и Сердар Манојло Вукотић Вукаловић.
Сердар Богдан Вукотић-Вукаловић, трећи гувернадур Бока которске и Црне Горе, члан Правитељства (од 1798) Сердар Богдан Вукотић-Вукаловић, син сердара Вукала. Сердар Богдан је предао гувернадурство Радоњићима из Његуша јер није прихватао да се по тражењу Млетачких власти пресели у Котор. Постао је члан Правитељства суда црногорског и брдског (1798). Имао је брата Манојла који је од њега наследио сердарство.
Сердар Манојло Вукотић-Вукаловић, члан сената Црне Горе Сердар Манојло, син сердара Вукала је наследио сердарство од свога брата сердара Богдана. Сердар Манојло, син сердара Вукала, а брат сердара Богдана, постао је члан Сената, када је Сенат установљен. Манојло је имао синове Рама и Томаша.
Томаш М. Вукотић (1837-1889), посланик Скупштине Кнежевине Србије (1876), управник Цетиња (1880) Томаш М. Вукотић, чиновник, посланик Скупштине Србије, управник ЦетињаВид. Биографски речник Матице српске.. Томаш М. Вукотић је после завршене основне школе на Цетињу наставио школовање у Задру у Задарској богословији. Школовање није завршио, када је због неке љубавне афере морао да побегне у Србију. У Србији је био чиновник у финансијама, а потом народни посланик у Великој народној скупштини. Вратио се у Црну Гору (1880), где је постављен за управника вароши Цетиње. Потом је отишао у Босну, где је и умро Бугојну.
Сердар (до 1861) Рамо М. Вукотић-Вукаловић (погинуо на Шуматовцу 1876) Сердар Рамо Вукотић-Вукаловић, син сердара Манојла Вукотића се одселио у Србију (1861). Сердар Рамо М. Вукотић је погинуо у српско-турском рату (1876) у бици на Шуматовцу, предводећи Црногорску легију („у оном рату који су водиле двије српске књажевине, Србија и Црна Гора, за ослобођење и независност“.Јанко Вукотић, Успомене из три рата, Службени лист СРЈ, Београд 1996, стр. 42..
Грана наследних војвода Горње катунске нахије Вукотића-Вукадиновића Вукота сердар и војвода, родоначелник Вукотића је братанац војводе Драшка Поповића од кога је наследио војводску титулу. После Вукоте (првог сердара и војводе), старија грана Вукотића наслеђује сердарску титулу, а средња грана наслеђује војводску титулу. Након Вукоте, наследне војводе су његов син Вукадин (2), његов син Драго (2), његов син Мићо (3), његов син Грујица (4), његов син Раде (5) који је погинуо у борби са Турцима под Острогом (1877). После њега титулу војводе књаз Никола предаје, као и сердарску претходно млађој грани Перковића Вукотића. Односно за окружног војводу је књаз Данило после Граховачке битке (1858) одредио Петра С. Вукотића (1821—1904), потпредседника Сената (деда краљице Милене), (6 војвода), чији син Стеван је био 7. Војвода Вукотић, односно 8. војвода, ако се као први рачуна Драшко Поповић.
Војвода Вукадин В. Вукотић Војвода Вукадин, син Вукотин наследио је војводску титулу од оца који је наследио од Драшка Поповића. Водио војску Горње Катунске нахије у свим тадашњим ратовима. Имао је сина Драга. у млетачким документима се за 1739. годину наводи да је гувернадур био Вукадин Вукотић, чији потпис се налази и на писму царици Катарини у којем се потписује као губернатор све Црне ГориРисто Драгичевић, Црногорски гувернадури, Цетиње 1927, 96-117.
Војвода Драго В. Вукотић Војвода Драго В. Вукотић, син војводе Вукадина Вукотића имао је сина Мића.
Војвода Мићо Д. Вукотић члан Правитељства (од 1798) Војвода Мићо Д. Вукотић, син војводе Драга В. Вукотића, био је члан Правитељства суда црногорског и брдског (1798). Војводу Мића је посебно уважавао Свети Петар Цетињски и слао да мири разна братства у Црној Гори. Имао је сина Грујицу и сина Илију.
Илија М. Вукотић Илија М. Вукотић је био млађи син војводе Мића Вукотића. Због наводне љубавне афере тражило се да вади мазију, што је спречио Ђуро Шалетин Вукотић.
Војвода Грујица М. Вукотић Војвода Грујица М. Вукотић, син војвода Мића Д. Вукотића.
Војвода Раде Г. Вукотић (-1877) Војвода Раде Г. Вукотић, син војводе Грујице М. Вукотића, погинуо је у борби „за Острогом“ (1877), у борбама против Сулејман-пашине војске.
Трећа грана Вукотића са огранком Перковића који су наследили сердарство и војводство Петар Вукотић мини|150п|Петар Вукотић
Петар Вукотић, син сердар Вукоте је имао синове Шалету, Матана и Шћепана (прозван Шћепан Шарац).
Матан П. Вукотић Од Матана сина Петра Вукотића су Матановићи (они су били већином мирни, управо благородни људи, а већина и храбри). Живко Матановић Живко Матановић, отац Мића Матановића. Мићо Ж. Матановићи Од Матановића посебно се у храбрости истакао Мићко Живков у ратовима (1862, 75, 76, 77, 78), ради чега у старим годинама за заслуге добио официрски чин. Шћепан П. Вукотић – Шарац Од Шћепана Шарца су Шарчевићи („храбрих, но и доста мучних, отровних људи“). Најбољи Пејо и Митар стотинаши (1862). Пејо Шарчевић, стотинаш Јанко Вукотић посебно истиче стотинаша Пеју Шарчевића. Митар Шарчевић, стотинаш Јанко Вукотић посебно истиче стотинаша Митра Шарчевића. Шалета П. Вукотић Шалета (Петров) Вукотић и Стана имали Перка и Ђура (који није имао мушких потомака). Нису носили титуле („нису притјаживали титуле“). Вукотићи-Перковићи Ђуро Ш. Вукотић – Шалетић Ђуро Ш. Вукотић имао је кћерку Синђу (Синђелија) удату за Пророковића на Његушима. („најгосподскије поживио на своју руку“). Осветио брата Перка Вукотића, посекао два нападача, Никшићана. Перко Ш. Вукотић Погинуо од никшићке (муслиманске) заседе. Умро у кући војводе Вуксана Милића у том тренутку на Трешњеву, где је ишао по налогу владике Петра да мири Цуце и Бјелице, око новоподељене земље. Имао је 33 године када је убијен. Перко (Шалетов) Вукотић и Ризна (Рожна) Никчевић из Пјешиваца имали су Стевана, Машана и Андра. Андро је млад погинуо.