Револуције 1989. је израз којим се описује низ догађаја током којих је године 1989. у шест држава тадашњег Источног блока: Пољској, Мађарској, Источној Немачкој, Бугарској, Чехословачкој и Румунији, дошло до нестанка просовјетских једнопартијских комунистичких режима и њихове замене вишестраначким демократским системима.

Када су наредне године у тим државама одржани први вишестраначки избори, на њима су, у већој или мањој мери, доминацију однеле антикомунистичке и националистичке, прозападно оријентисане странке, чиме је Источни блок престао да постоји, а недуго након њега је дошло до распада Совјетског Савеза и Југославије, односно пада комунистичког режима у Албанији. Због тога се ти догађаји, који означавају крај Хладног рата, често називају Пад комунизма. У последње време се, с обзиром на то да две деценије касније комунистичке владе још увек постоје у НР Кини, Северној Кореји, Куби и још неким државама, користи нешто прецизнији израз Пад комунизма у Источној Европи. У страној литератури се понекад користи и израз Јесен народа.

Револуције 1989. године су означиле најдраматичнију промену равнотеже сила у недавној историји, односно означиле почетак посткомунистичке ере, односно хегемоније неолибералног капитализма на економском, либералне демократије на идеолошком те САД на политичком плану.

Ситуација пред почетак револуција

250п|десно|мини|Политичка ситуација у Европи пре 1989. године. Легенда: плаво = државе Западног блока; сиво = неутралне капиталистичке/демократске државе; црвено = државе Источног блока; зелено = државе чланице Покрета несврстаних; црно = Железна завеса између „Слободног“ и комунистичког света.

У источној Европи су комунистички режими успостављени након Другог светског рата, углавном на територијама које је на крају рата ослободила Црвена армија. Ти су режими били чврсто везани уз Совјетски Савез, не само формалним споразумима као што је касније основани Варшавски пакт, него и чињеницом да су владајуће комунистичке партије по својој идеологији биле истоветне КП Совјетског Савеза те су политичке и економске системе државама под својом влашћу настојале да учине што сличнијима совјетском. То је у пракси довело да се у све земље источне Европе уведе систем државног социјализма кога су теоретичари Источног блока накнадно назвали реалним. Иако је тај систем делимично поспешио поратну обнову и развој неких пре рата неразвијених подручја, на дужи рок се показао неефикасним и довео је до видног економског назадовања источноблоковских земаља у односу на њихове суседе који су се налазили ван граница Источног блока.

Такво стање ствари је изазвало дубоко незадовољство међу становништвом тих државама, а у некима од њих су од самог почетка тињало и национализмом поспешено антикомунистичко расположење. Развој масовних медија, као што су радио и телевизија, а које дотадашњи методи цензуре нису могли да зауставе, учинио је становнике тих држава пријемчивим како за непосредну хладноратовску пропаганду Западног блока, тако и за упоредбе сопственог животног стандарда с оним у не-комунистичким државама.

Иако је такво незадовољство постојало деценијама, оно није довело до смене режима. Разлог за то је био пре у свега због исказаној спремности Совјета, поучених изласком Титове Југославије из Источног блока, да на сваки покушај изласка својих сателита из Источног блока брутално реагују оружаном силом, као што је био случај с гушењем берлинског устанка 1953. године, односно мађарске револуције 1956. године. Пошто је Албанија такође изашла из Источног блока користећи се географским положајем и совјетско-кинеским расколом, СССР је своју хегемонију потврдио и инвазијом Варшавског пакта на Чехословачку којом је сломљен реформски покрет зван Прашко пролеће. Оправдање за такве поступке је, пак, пронађено у накнадно формулисаној Брежњевљевој доктрини о ограниченом суверенитету својих сателита. Она је, с друге стране, по први имплицитно дозволила одређену слободу комунистичких партија да формулишу сопствену унутрашњу политику, поготово у области економије, а што је најбоље искористила Мађарска са својим гулаш социјализмом.

Не само сателитске земље Источног блока, него и сам СССР је почетком 1980-их почео да осећа ефекте дубоке економске кризе. Она је пре свега била последица застареле и неефикасне реал-социјалистичке економије, као и тога да је СССР 1970-их утрошио превише финансијских и других средстава настојећи створити империју од просовјетских земаља Трећег света те тако довео до тзв. Брежњевљеве стагнације. Криза се, пак, снажно одразила и на Пољску где је избор домаћег кардинала Карола Војтиле за папу Јована Павла ИИ дао потицај за оснивање масовног антикомунистичког синдикалног покрета Солидарност кога комунистичке власти, упркос појачаној репресији и увођења ратног стања, нису могле ефикасно сузбити.

Године 1985. је пак у самом Совјетском Савезу по први пут на власт дошла млађа генерација партијских челника на челу с Михаилом Горбачовом те почела формулисати нови курс совјетске спољне и унутрашње политике, пре свега оријентисан на унутрашње реформе, а мање на конфронтацију са Западом. Горбачов је био уверен како економске реформе у смеру напуштања државног социјализма и увођења елемената тржишта, познате као перестројка, морају да иду руку под руку с либералним политичким реформама, односно увођењу елемената демократије, познатих као гласност. Нови курс, прокламован 1986. године, учинио је Горбачова популарним на Западу и битно допринео смањивању хладноратовских напетости, али је у самом Источном блоку довео до низа несугласица, с обзиром да је дио источноевропских режима показао далеко мање спремности да прати Горбачовљев реформски курс.

То се пре свега односило на Источну Немачку под Ерихом Хонекером, Чехословачку под Густавом Хусаком, Бугарску под Тодором Живковим, а највише Румунију под Николајеом Чаушескуом. У свим тим државама је по питању политичких и других слобода постајао све видљивији раскорак у односу не само на СССР, него и на Мађарску те Пољску, где су комунистичке власти економским реформама настојале стишати незадовољство и тако сузбити Солидарност.

Синатрина доктрина

Упркос стеченој популарности, Горбачов и његов програм нису успели да зауставе негативне економске трендове, а престиж, репутација и снага совјетске државе и система су били додатно начети низом катастрофа као што су нуклеарни инцидент у Чернобиљу и земљотрес у Јерменији, односно инцидената као што је слетање Матијаса Руста на Црвени трг, након чега се на СССР све више гледало као на „тигар од папира“. Због тога је Горбачов, сматрајући како се СССР може реформисати једино уз западне финансијске инвестиције и другу помоћ, постајао све спремнији на уступке Западу, укључујући и кључни захтев,- уклањање совјетске хегемоније над Источном Европом.

Темељ те хегемоније је крајем 1980-их била совјетска војна моћ, односно пријетња оружаном интервенцијом у случају да у неким државама Источног блока на власт дођу анти-совјетски режими. Међутим, Горбачов је већ на самом почетку јасно ставио до знања како таква опција није изгледна. Преседан је постојао у томе што совјетске власти нису интервенисале када је у Пољској почетком године Солидарност, односно када је Мађарска 2. маја срушила ограду и уклонила оружане страже на граници с Аустријом, како би омогућила својим и другим грађанима Источног блока да одлазе на Запад.

Горбачовљеву несклоност према оружаној интервенцији су поспешили и драматични догађаји у Кини, где је 15. маја дошао у посету настојећи окончати вишедеценијски идеолошки сукоб. Посета се поклопила с масовним протестима на Тргу Тјен Ан Мен, где су хиљаде студената тражиле радикалне политичке реформе у смеру либерализма и демократије. Покрет је неколико недеља након Горбачовљеве посете брутално угушен војном акцијом која је забележена пред камерама светских телевизија. То је за последицу имало бројне осуде светске јавности, а на што је следила имплицитна похвала Горбачову који се таквих метода унапред одрекао.

Горбачов је ту своју политику, односно напуштање Брежњевљеве доктрине, експлицитно објавио преко Генадија Герасимова, који је совјетски став, према коме државе Источног блока могу бирати „свој пут“ без обзира на то косило се то са совјетским интересима или не, 25. октобра формулисао као Синатрину доктрину. У пракси је та доктрина значила не само да комунистички властодршци који настоје водити самосталну политику више не морају бринути од совјетске интервенције, него и да се у случају антикомунистичког устанка више не могу ослањати на совјетску војну помоћ.

Вал револуција

Пољска

Пољска уједињена радничка партија, владајућа странка у Пољској је крајем 1988. године, суочена с неуспехом економских реформи, штрајковима и све боље организованим изразима отпора режиму, дошла до закључка да се из кризе може извући једино ако с антикомунистичком опозицијом отпочне преговоре о евентуалној подели власти. Као знак добре воље Солидарност је легализована, а у пролеће су одржани вишемесечни преговори за округлим столом с циљем да се промени устав, односно омогуће слободни вишестраначки избори. Они су резултовали новим уставом, те првим изборима је који су одржани 4. јуна 1989. године. Иако они нису били потпуно слободни, с обзиром да је ПУРП унапред имао гарантованих 65% места у доњем дому Сејма, на њима се више него уверљиво исказало опредељење пољских гласача за антикомунистичку опозицију. Када су ПУРП напустиле његове сателитске странке, 24. августа је састављена нова влада на челу с Тадеушом Мазовјецким, који је тако постао први не-комунистички премијер у Источној Европи од краја 1940-их. У Пољској је крајем године поновно промењен устав, године 1990. одржани први слободни председнички, а 1991. године и парламентарни избори.

Мађарска

Иако је под њеном влашћу Мађарска стекла репутацију економски најлибералније државе Источног блока, Мађарска социјалистичка радничка партија се за политичке реформе изјаснила тек када је с њеног чела отишао Јанош Кадар 1988. године. Тако се још у фебруару 1989. године МСРП одлучила обновити вишепартијски систем, односно почети водити Мађарску у чланство Европске економске заједнице. Тада је такође одлучено да се рехабилитује Имре Нађ и друге жртве револуције 1956. године, а његов свечани погреб је искориштен за демонстрацију националног помирења с антикомунистичком опозицијом. По узору на Пољску су после тога одржани преговори с округлим столом како би се договорила што безболнија транзиција на вишепартијски систем. У октобру 1989. је МСРП одржала свој последњи конгрес на коме се реформирала у данас постојећу Мађарску социјалистичку партију (МСП). У Мађарској је тада промењен устав те су на основу њега у мају 1990. одржани први слободни избори на којима је победила коалиција десних антикомунистичких странака.

Источна Немачка