Колумбија (), званично Република Колумбија (), држава је на северозападу Јужне Америке. Према северозападу се граничи са Панамом, према северу излази на Карипско море, према истоку се граничи са Венецуелом и Бразилом, према југу са Перуом и Еквадором, а према западу излази на Пацифички океан. Колумбија је 26. земља на свету по површини, а четврта у Јужној Америци. Са преко 49 милиона становника на 29. месту је у свету и друга је земља по броју говорника шпанског језика, после Мексика. Колумбија је четврта земља по висини БДП-а у Латинској Америци.
Чланица је КИВЕТС-а и спада у земље које се брзо развијају. Етнички је веома шаролика. Услед вишевековног мешања домородачког становништва са потомцима афричких робова, Европљанима и људима са Блиског истока створена је јединствена културна баштина.. Colombiaaprende.edu.co.. Већина градских средишта је смештена на Андима, иако територија Колумбије обухвата и амазонске кишне шуме, тропске пашњаке и карипску и пацифичку обалу. У еколошком погледу Колумбија спада међу 17 земаља које имају највећи биодиверзитет и сматра се земљом са највећим биодиверзитетом по квадратном километру.. prodiversitas.bioetica.org
Порекло имена мини|150п|горе лево|Колумбија, земља Кристифора Колумба је названа по човеку који је открио Америку.
Име Колумбија је осмислио венецуелански револуционар Франсиско де Миранда извевши га из презимена Кристифора Колумба, чиме је желео да означи цео Нови свет, а посебно онај део који је био под шпанском и португалском влашћу. Касније је Република Колумбија прихватила овај назив за територије које су обухватале некадашње Вицекраљевство Нова Гранада, коју су чиниле данашње државе Колумбија, Панама, Еквадор, Венецуела и северозападни део Бразила.
Године 1835. Венецуела и Еквадор су се издвојили из заједничке државе, а регион Кудинамарка је постао нова држава Република Нова Гранада. Нова Гранада је 1858. званично променила име у Гранадинска Конфедерација, а 1863. у Сједињене Државе Колумбије, да би коначно 1886. добила садашње име — Република Колумбија.
Историја
мини|горедесно|Попоро из народа Кимбаја у Златном музеју у Боготи. мини|лево|180п|Камена статуа у археолошком парку Сан Агустин. мини|горедесно|Златни сплав народа Муиска.
Преисторија
Због свог географског положаја, данашња територија Колумбије била је коридор за људе између Мезоамерике, Кариба, Анда, и Амазоније. Најстарији археолошки налази са локалитета Монсу и Пубенза датирају од двадесет хиљада година пре нове ере. Други остаци указују на ране насеобине у областима као што су Абра између Токансипа, Зипакире и Текендаме у Кудинамарки. Ова налазишта су из палеоиндијанског периода. У Пуерто Ормиги су пронађени трагови из давних времена, укључујући и најстарију грнчарију откривену у Америци од три хиљаде година пре нове ере.
Преколумбовско раздобље
Десет хиљада година пре нове ере данашњу територију Колумбије су између осталих настањивали домородачки народи Муиска, Кимбаја, Таирона. Заједнице ловаца-сакупљача које су живеле код данашње Боготе трговале су међусобно као и са народима који су живели у долини реке Магдалена. ; Paleography, Paleoclimatology, Paleoecology 25:179–190 Неких хиљаду година пре нове ере заједнице Амероиндијанаца су развиле политички систем касиказгâ са пирамидалном структуром моћи, на чијем челу је био поглавица или на језику домородаца cacique. Народ Муиска је настањивао области данашњих департмана Бојака и Кудинамарка тј. висораван Алтиплано Кундибојасенсе. Муиске су се бавиле гајењем кукуруза, кромпира, киное и памука а трговали су производима од злата, смарагда, ћебадима, керамичким производима, коком, и сољу са околним народима. Народ Таирона је настањивао северну Колумбију у изолованом планинском венцу Анда у Сијера Невади де Санта Марији.Broadbent, Sylvia 1965: Los Chibchas: organización socio-política. Série Latinoamericana 5. Bogotá: Facultad de Sociología, Universidad Nacional de Colombia
Шпанска освајања (1499—1525)
Шпански истраживачи, предвођени Родригом де Бастидасом, су истражили карипску обалу 1500. године. Васко Нуњез де Балбоа је 1508. започео освајање територије у заливу Ураба а 1513. је био први Европљанин који је стигао до Пацифичког океана, ког је назвао Mar del Sul тј. Јужно море.
Алонсо де Охеда је 1500. стигао до полуострва Гвахира. Насеље Санта Марта је основано 1525. а Картахена 1533. године. Гонзало Хименез де Кесада је 1535. предводио експедицију у унутрашњост и основао „Нови Град Гранада“, касније проименован у Санта Фе. Друге две значајне експедиције Шпанаца у унутрашњост Панаме такође су обављене у истом периоду. Себастијан де Белалказар, освајач Кита, путовао је на север и 1536. основао Кали а 1537. Попајан. Николас Федерман је прешао Љанос Оријенталес и дошао до источних Кордиљера.
Последица доласка Европљана била је повећана смртност међу домородачким народима од болести на које нису били имуни, као што су велике богиње, што је довело до њиховог значајног смањења. У 16. веку Европљани почињу да доводе робове из Африке.
Колонијално раздобље (1525—1808)
мини|Напад Британске армије предвођене вицеадмиралом Едвардом Верноном на Картахену.
Шпанци су се населили дуж северне обале данашње Колумбије почетком 16. века али је њихова прва трајна насеобина, у Санта Марти, основана 1525. године. Краљевска аудијенција у Санта Фе де Боготи је 1549. овом граду доделила статус главног града Нове Гранаде, која је највећим делом обухватала данашњу територију Колумбије.
Због бојазни да би земља могла опустети, шпанска Круна је продала земљиште гувернерима, освајачима и њиховим потомцима што је омогућило стварање великих газдинстава и рудника. Робови су уведени као радна снага. Такође, ради спречавања десетковања домородачког становништва створени су резервати. Обнављање становништва је постигнуто омогућавањем колонизације сељака и њихових породица које су дошле из Шпаније. Овиме је почело колонијално раздобље. Новом Гранадом је управљала Краљевска аудијенција у Санта Фе де Боготи () али је важне одлуке доносио Савет Индија () из Шпаније.
Краљевским декретом из 1713. озакоњено је постојање насеобине Паленке де Сан Басилио коју су основали одбегли робови. То је постало прво слободно место за бивше робове у Америци. Вођа одбеглих робова је био Бенкос Биохо, рођен у области Биохо у Гвинеји Бисао на западу Африке.
Вицекраљевство Нова Гранада је званично створено 1717, да би затим било привремено укинуто, и коначно поново успостављено 1739. године. Главни град вицекраљевства је била Санта Фе де Богота. Вицекраљевство Нова Гранада је обухватало и неке провинције које су раније биле под управом Вицекраљевства Нова Шпанија и Вицекраљевства Перу. Тако је Богота постала један од главних административних центара Шпаније у Новом свету, заједно са Лимом и Мексико Ситијем, иако је била у извесној мери заостала у односу на ова два града у привредном и логистичком погледу.
Свештенику, ботаничару и математичару из 18. века, Хосе Селестину Мутису је вицекраљ Антонио Кабаљеро и Гонгора поверио истраживање природе Нове Гранаде. Ово је познато као Краљевска ботаничка експедиција у Новој Гранади, током које су разврстане биљке, животиње и основана је прва астрономска опсерваторија у Санта Фе де Боготи.
Стицање независности (1808—1824)
мини|лево|Франсиско де Паула Сантандер, Симон Боливар и други хероји у борби за независност Колумбије на Конгресу у Кукути. мини|лево|280п|Битка код Бојаке је била одлучујућа битка за ослобођење Нове Гранаде.
Од почетка колонизације овог подручја било је неколико побуњеничких покрета. Већина је била или уништена или је била сувише слаба да би могла да промени околности. Последњи који се залагао за потпуну независност од Шпаније је оформљен 1810, након независности Санто Доминга (данашњег Хаитија) 1804, чиме је обезбеђена значајна подршка будућим вођама устанка: Симону Боливару и Франсиску де Паула Сантандеру.
Један покрет који је основао Антонио Нарињо, противник шпанског централизма и предводник опозиције против вицекраљевства, изборио се за независност Картахене у новембру 1811, и стварање две независне владе које су се бориле у грађанском рату – раздобљу познатом као La Patria Boba. Следеће године Нарињо је прогласио Уједињене Провинције Нове Гранаде на чијем челу је био Камило Торес Тенорио. Упркос успесима устанка, појава две различите идеолошке струје међу ослободиоцима (федерализам и централизам) подстакла је унутрашњи сукоб и помогла Шпанцима да поврате територију. Вицекраљевство је обновљено под командом Хуана де Самана, чији је режим казнио устанике. Одмазда је подстакла обнављање побуне под вођством Симона Боливара. Он је коначно прогласио независност 1819. године. Прошпанске снаге су поражене 1822. на територији данашње Колумбије а 1823. на територији Венецуеле.
Територија Вицекраљевства Нова Гранада је постала Република Колумбија, организована као унија Еквадора, Колумбија и Венецуеле (Панама је у то време била саставни део Колумбије). Конгрес у Кукути је 1821. усвојио устав републике. Симон Боливар је постао први председник Колумбије а Франсиско де Паула Сантандер потпредседник. Међутим, нова република је била нестабилна и престала је да постоји након што су се отцепили Венецуела 1829. и Еквадор 1830. године.
Република (1824—1930) мини|Велика Колумбија
Колумбија је била прва држава која је донела устав у Јужној Америци а Либерална и Конзервативна странка, основане 1848. и 1849, две су најстарије политичке странке на америчком континенту.
Унутрашње политичке и територијалне поделе су 1830. довеле до отцепљења Венецуеле и Кита (данашњи Еквадор). Такозвани „Департман Кудинамарка“ је усвојио назив Нова Гранада (), који је задржао до 1856. када је постао „Гранадска Конфедерација“ (). Након двогодишњег грађанског рата 1863. створене су „Уједињене Државе Колумбије“. Оне су постојале до 1886. када је држава коначно преименована у Републику Колумбију. Унутрашње поделе су остале између двеју политичких снага, стварајући повремено веома крваве грађанске ратове, од којих је најзначајнији био Хиљадудневни Рат () од 1899. до 1902.
Ови догађаји заједно са намерама Сједињених Америчких Држава да остваре контролу над облашћу Панамског канала, довели су 1903. до отцепљења Департмана Панама и стварања државе Панаме. Сједињене Државе су 1921, седам година након завршетка изградње канала, платиле Колумбији двадесет пет милиона долара као вид обештећења, а Колумбија је Споразумом Томсон—Урутија признала Панаму. Године 1932. избио је Колумбијско—перуански рат због територије у Департману Амазонас и његовог главног града Летисије.
La Violencia и Национални фронт (1930—1974)
Након колумбијско-перуанског рата, Колумбија је имала релативну политичку стабилност, све до краја четрдесетих година 20. века када је дошло до великих сукоба између присталица Конзервативне и Либералне странке. То раздобље је познато као La Violencia, што на шпанском значи насиље. Сукоб је избио након убиства председничког кандидата Либералне странке Хорхеа Елијесера Гаитана. У Боготи су 9. априла 1948. избили нереди, познати као El Bogotazo, а убрзо су се раширили по целој земљи. У њима је страдало најмање 200.000 Колумбијаца.Britannica, 15th edition, 1992 printingDictionary of Twentieth Century World History, by Jan Palmowski (Oxford, 1997)Grenville, J. A. S., A History of the World in the Twentieth Century (1994)
Од 1953. до 1964. насиље између две политичке струје је спласнуло након што је Густаво Рохас у војном пучу свргнуо председника Колумбије. Након њега за председника је 1958. године изабран генерал Габријел Парис Гордиљо.