Грузија ( — ) је земља у региону Кавказа на обали Црног мора. Налази се на раскрсници источне Европе и западне Азије,Encyclopedia_Britannica", Caucasus, June 2021: "One widely accepted scheme draws the dividing line along the crest of the Greater Caucasus range, putting the portion of the region north of the line in Europe and the portion south of it in Asia. Another puts the western portion of the Caucasus region in Europe and the eastern part (the bulk of Azerbaijan and small portions of Armenia, Georgia, and Russia's Caspian Sea coast) in Asia..."Histories 4.38. Cf. James Rennell, The geographical system of Herodotus examined and explained, Volume 1, Rivington 1830, p. 244 и данас се генерално сматра делом Европе.Encyclopedic World Atlas, George Philip & Son, Oxford_University_Press: Граничи се на северу и североистоку са Русијом, на југу са Турском и Јерменијом, а на југоистоку са Азербејџаном. Грузија покрива површину од 69.700 квадратних километара (26.900 квадратних миља).Nana_Bolashvili, Andreas Dittmann, Lorenz King, Vazha Neidze (eds.): . 138 pages, Steiner Verlag, Има популацију од 3,9 милиона, од којих преко трећине живи у главном и највећем граду, Тбилисију. Етнички Грузини, који су староседеоци региона, чине већину становништва земље и њена су титуларна нација.
Грузија је била насељена још од праисторије, где су се налазила најранија позната светска места производње вина, рударства злата и текстила.'World's oldest wine' found in 8,000-year-old jars in Georgia. BBC News: 13 November 2017 У антици се појавило неколико краљевстава, као што су Колхида и Иверија, која су чинила језгро модерне грузијске државе. У раном четвртом веку, Грузини су званично прихватили хришћанство, што је допринело њиховом уједињењу под Краљевином Грузијом. Грузија је достигла своје златно доба током високог средњег века под владавином краља Давида -{IV}- и краљице Тамаре. Почевши од 15. века, Краљевина Грузија се распадала под притиском различитих регионалних сила, међу којима су Монголско царство, Османско царство и Персија, пре него што је од 1801. постепено припојена Руској Империји.
После руске револуције 1917. године, Грузија је накратко била независна република под заштитом Немачког царства, али је 1921. Црвена армија извршила инвазију на Грузију, након чега је постала једна од република Совјетског Савеза. Током 1980-их покрет за независност је брзо растао, што је довело до отцепљења Грузије од Совјетског Савеза у априлу 1991. Током већег дела наредне деценије, земља је трпела економске кризе, политичку нестабилност и сецесионистичке ратове који су довели до једностраног проглашења независности Абхазије и Јужне Осетије. Након мирне револуције ружа 2003. године, Грузија је водила прозападну спољну политику, уводећи низ реформи са циљем интеграције у Европску унију и НАТО. Ова западна оријентација довела је до погоршања односа са Русијом, што је кулминирало руско-грузијским ратом 2008. и континуирану руску окупацију делова Грузије.
Грузија је представничка демократија којом се управља као унитарна парламентарна република. То је земља у развоју са веома високим индексом људског развоја и тржишном економијом у развоју. Свеобухватне економске реформе од 2003. године резултирале су једном од најслободнијих пословних клима на свету, већом економском слободом и транспарентношћу, и једном од најбржих стопа раста БДП-а. Године 2018, Грузија је постала друга земља која је легализовала канабис и прва бивша социјалистичка држава која је то учинила. Грузија је члан бројних међународних организација, као што су Савет Европе, Евроконтрол, Организација за црноморску економску сарадњу, Организација за демократију и економску сарадњу и Енергетска заједница. Грузија је званични кандидат за чланство у Европској унији. Од октобра 2024. године, Грузија се налази у дубокој политичкој кризи.
Етимологија Изворно име за Грузију је Сакартвело () и у приближном преводу означава картвелску земљу. Термин је кованица две речи картвел-и () која представља етноним и односи се на становнике централног грузијског региона Картли који се може сматрати језгром древне грузинске државе, и циркумфикса „са + народ + о“ који представља класичну конструкцију у грузинском језику за етнониме (у буквалном преводу „територија где живе ...“). Од почетка 9. века термин Сакартвело је захваљујући ширењу јединствене вере, језика и културе постепено почео да се односи на подручје свих грузијских држава изван самог региона Картли.Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio, ed. G. Moravcsik and R.J.H. Jenkins, Dumbarton Oaks}- 1967 Грузини себе називају Картвелеби (), а свој језик – картули (ქართული).
Према древним грузијским рукописима (картлис цховреба, )The Georgian Chronicle предак древних Картвела је био Картлос који је по предању био праунук најстаријег сина библијског пророка Ноје, Јафета од којег су после великог потопа настали сви европски народи (јафетити). Антички грчки и римски аутори су становнике данашње западне Грузије називали Колхиђанима, а њихову земљу Колхидом, док су они на истоку били Иберијанци или Ивери, Иверани, а њихова земља Иверија.
Постоје различита објашњења термина Грузија, односно Георгија. Према неким теоријама творци термина Јоргија су били римски географи Помпоније Мела и Плиније Млађи који су у својим путописима описивали георгијанска племена и Георгијанце (у преводу „земљорадници“).Pliny, IV.26, VI.14; Mela, De Sita Orb. i.2, &50; ii.1, & 44, 102.}- Наиме древни Грузини су се бавили ратарством, док су околни народи били сточари па вероватно отуда и сам назив георгос () да би се уочила разлика између њих.
Термини Георгија, односно Георгијанци у западноевропским средњовекивним црквеним списима су у директној вези са ранохришћанским светитељем Светим Георгијем (тј. Св. Ђорђем или Св. Ђурђом, па отуд и назив Ђурђија) који је у то време међу хришћанским становницима Кавказа био веома поштован (и који се и данас поштује и слави као заштитних грузијске државе и народа).
Према неким ауторима термин Грузија је настао у 11. или 12. веку и изведен је од арамејских речи гурз-ан (-{gurz-ān}-) или гурз-ијан (-{gurz-iyān}-), односно од арапског ђурђан (-{ĵurĵan}-) или ђурзан (-{ĵurzan}-). Оба термина су настала од новоперсијских речи -{gurğ}- и -{gurğān}- и могу се превести као „земља вукова“, што се поклапа са савременим јерменским називом Вирк () односно Врастан () који има идентично значење.
Егзоним Грузија је такође персијско-арапског порекла, и раширио се преко средњовековних руских путописаца углавном по источноевропским језицима (између осталих и српском). Тако је путописац Игњатије Смолњанин 1389. писао о Гурзии и Гурзима, док је Атанасије Никитин средином 15. века писао о Гурзинској земљи ().Vesmer, MAx (trans. Trubachyov, Oleg, 1987), «Этимологический словарь русского языка» (Etymological Dictionary of the Russian Language), vol. 1. pp. 464. Progress: Moscow
Географија мини|286x286п|Кепенова климатска класификациона карта Грузије. Грузија је планинска земља која се скоро у потпуности налази на Јужном Кавказу, док се неки делови земље налазе северно од Кавкаског слива на Северном Кавказу.. Encyclopædia_Britannica, 2010: "Occupying roughly , it is divided among Russia, Georgia, Azerbaijan, and Armenia and forms part of the traditional dividing line between Europe and Asia. It is bisected by the Caucasus Mountains; the area north of the Greater Caucasus range is called Ciscaucasia and the region to the south Transcaucasia. Inhabited from ancient times, it was under nominal Persian and Turkish suzerainty until conquered by Russia in the 18th–19th centuries." Земља се налази између 41° и 44° северне географске ширине и 40° и 47° источне географске дужине, са површином од 67.900 km². Лихски планински ланац дели земљу на источну и западну половину. Историјски гледано, западни део Грузије био је познат као Колхида, док се источна висораван називала Иберија.Nana_Bolashvili, Andreas Dittmann, Lorenz King, Vazha Neidze (eds.): . 138 pages, Steiner Verlag, 2018
Велики Кавкаски планински ланац чини северну границу Грузије. Главни путеви кроз планински ланац на руску територију воде кроз тунел Роки између Шида Картлија и Северне Осетије и Дарјалске клисуре (у грузијском региону Хеви). Јужни део земље је ограничен Малим Кавкаским планинама. Велики Кавкаски планински ланац је много виши од Малог Кавказа, са највишим врховима који се уздижу више од 5.000 m изнад нивоа мора. лево|мини|Планина Казбек у североисточној Грузији. Највиша планина у Грузији је Шхара са 5.203 m, а друга највиша је Џанги Тау са 5.059 m изнад нивоа мора. Остали истакнути врхови укључују Казбек на 5.047 m, врх Шота Руставели 4.960 m, Тетнулди 4.858 m, Ушба 4.700 м и Ајлама 4.547 m. Од горе поменутих врхова, само Казбек је вулканског порекла. Регион између Казбека и Шхаре (удаљеност од око 200 км дуж Главног кавкаског венца) доминирају бројни глечери.Nana_Bolashvili, Andreas Dittmann, Lorenz King, Vazha Neidze (eds.): . 138 pages, Steiner Verlag, 2018
Термин Мале Кавкаске планине се често користи за описивање планинских (брдских) подручја јужне Грузије која су повезана са Великим Кавказским планинским венцем преко Лихи венца. Читав регион се може окарактерисати као састављен од различитих, међусобно повезаних планинских ланаца (углавном вулканског порекла) и висоравни које не прелазе 3.400 м надморске висине. Истакнуте карактеристике подручја укључују вулканску висораван Џавахети, језера, укључујући Табацкури и Паравани, као и минералну воду и топле изворе. Две главне реке у Грузији су Риони и Кура.Nana_Bolashvili, Andreas Dittmann, Lorenz King, Vazha Neidze (eds.): . 138 pages, Steiner Verlag, 2018
Топографија мини|Регион Сванетија у Грузији. мини|Планинска језера на северозападу земље. Предео унутар граница државе је прилично разнолик. Предео западне Грузије креће се од низијских мочварних шума, мочвара и умерених кишних шума до вечних снегова и глечера, док источни део земље чак садржи и мали део полусушних равница.Nana_Bolashvili, Andreas Dittmann, Lorenz King, Vazha Neidze (eds.): . 138 pages, Steiner Verlag, 2018
Велики део природних станишта у низијским подручјима западне Грузије нестао је током последњих 100 година због развоја пољопривреде и урбанизације. Велика већина шума које су покривале Колхиску равницу сада практично не постоји, са изузетком региона који су укључени у националне паркове и резервате (нпр. подручје језера Палеостоми). Тренутно, шумски покривач углавном остаје ван низијских подручја и углавном се налази дуж подножја и планина. Шуме западне Грузије састоје се углавном од листопадног дрвећа испод 600 m надморске висине и садрже врсте као што су храст, граб, буква, брест, јасен и кестен. Зимзелене врсте попут шимшира такође се могу наћи у многим подручјима. Око 1.000 од 4.000 виших биљака Грузије су ендемске. мини|Капела у пећинском граду Вардзији, са долином реке Куре испод. Западно-централне падине Месхетског венца у Аџарији, као и неколико локација у Самегрелу и Абхазији, прекривене су умереним кишним шумама. Између 600—1.000 m надморске висине, листопадна шума постаје мешана са широколисним и четинарским врстама које чине биљни свет. Зону углавном чине шуме букве, смрче и јеле. Од 1.500—1.800 m, шума постаје углавном четинарска. Линија дрвећа се генерално завршава на око 1.800 m, где долази алпска зона, која се у већини подручја протеже до надморске висине од 3.000 m.