Српско-бугарски рат је био рат који је Србија објавила Бугарској, а чији је непосредни повод било уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије, које је извршено кршењем одлука Берлинског конгреса, а нa штету Србије и Срба који су живели на тим подручјима пре и током османске власти. Сматрајући да је то пореметило равнотежу на Балкану, краљ Милан је вршио притисак на бугарску дипломатију да се спорне одлуке пониште, а када му то није уродило плодом одлучио је да целу ствар реши ратом.
Међутим, боље наоружана и уз то боље мотивисана бугарска војска извојевала је победу на Сливници, да би убрзо потом пребацила рат на територију Србије, што је довело до пада Пирота и повлачења српске војске све до Ниша. Неочекивани успеси бугарске војске приморали су велике силе, у првом реду Аустроугарску, да се укључе у посредовању око потписивања примирја. Мир у Букурешту је закључен 3. марта 1886. године. Рат је донео знатне губитке и једној и другој страни, али није утицао на територијалне промене.
Главни разлог за српски неуспех било је лоше вођство и неадекватно управљање ратом од стране краља Милана. У рату је учествовала само трећина трупа Србије и краљ није дозволио најбољим српским генералима да управљају војском. Већи део српског становништва и елита било је против рата или није разумела разлоге за рат. Након пораза, Србија је извукла вредне лекције, преусмерила пажњу на простор Македоније и модернизовала своју војску и војну тактику.
Увод Стање створено Берлинским конгресом отежало је у највећој мери успостављање сарадње између балканских земаља на одбрани заједничких интереса. Деобу Санстефанске Велике Бугарске Бугари су примили као тешку неправду. Суседи Бугара, Срби и Грци, видели су у истој тој Бугарској највећу опасност по свој национални опстанак. Да спрече њено стварање, иако су били незадовољни Берлинским уговором, они су били решени да не допусте никакву измену тог уговора која би створени однос снага пореметила у корист Бугарске.
Успостављање првих званичних, полудипломатских односа између Србије и Бугарске остварено је с јесени 1879. Као аутономна кнежевина, Бугарска није имала право дипломатске репрезентације на страни. С тим су биле сагласне све велике силе. Бугарска влада могла је закључивати само споразуме и уговоре трговинске природе. Односи између двеју словенских држава добијали су много тиме што је постојало лично пријатељство између њихових владара. Оно је у почетку почивало на узајамним симпатијама, а касније, кад је кнез Александар I Батенберг дошао у сукоб с Русијом, појавила се једна политичка основа. Противно вољи кнеза Александра I Батенберга, а понекад и без његовог знања, у Бугарској су се дешавале ствари које су временом сасвим затровале односе између Србије и Бугарске.
Средином 1882. године, тек што је Аустроугарска угушила устанак у Босни и Херцеговини, дознало се у Београду да руски агенти у Бугарској врбују добровољце и организују њихово пребацивање преко Србије у Босну. Чета добровољаца (углавном Црногораца) са транспортом оружја ухваћена је на српској територији. Крајем маја краљ је наредио да се уложи оштар протест код др Кировића — првог бугарског агента у Београду, у случају да се ствар понови. Инцидент је некако изглађен, и краљ је вратио посету кнезу Александру I Батенбергу у Рушчуку почетком октобра исте године.
После угушења радикалске Тимочке буне 1883. године од стране војске, мањи број бунтовника успео је да се склони у Бугарску. Тамошње власти показале су се исувише предусретљиве према њима; дозволили су им да се настане у близини српске границе, одобриле им слободу кретања и пружале новчану потпору — у чему се посебно истакао Словенски добротворни комитет у Петрограду. Радикалски првак — Никола Пашић настанио се у Софији код вође бугарских радикала — Николе Сукнарова. Емигранти су одмах успоставили тајну везу са земљом; слали су поруке својим пријатељима, претње противницима, а с пролећа 1884. године почели су растурати и бунтовне прогласе. Дошло је и до мањих разбојничких дела у близини границе која су њима прописана. После тих инцидената српска влада добила је обавештење да се спрема истовремени упад чета из Бугарске и из Црне Горе ради дизања нове буне финансиран од стране Русије. Председник нове напредњачке владе — Милутин Гарашанин затражио је од бугарске владе да преузме енергичне мере против емиграната.
Кнез Милош је тридесетих година купио једно имање код Брегова на Тимоку, које се налазило на левој, српској страни реке. Кад је Тимок променио свој ток имање је доспело на десну, турску и после бугарску, страну. Имање је то, природно, сматрано и даље као српско и на њему је била подигнута једна стражара. Године 1884. Бугари су затражили, да се српска стража повуче одатле, пошто Брегово припада бугарском државном подручју, па кад Срби нису на то пристали они су 22. мајa 1884. заузели то имање силом. Србија је на то упутила ултимативни захтев да се Бугари повуку одатле и да испуне и српска тражења о уклањању емиграната са границе. Бугари на то нису хтели пристати и због тога је Србија 28. мајa прекинула дипломатске односе с њима. Заступање српских интереса поверено је грчком дипломатском агенту.
Берлински уговор одвојио је од Бугарске Источну Румелију, која је по Санстефанском уговору била с њоме спојена. Бугарска је начињена вазалном кнежевином, а Источна Румелија аутономном облашћу Отоманске империје. Источном Румелијом управљао је генерални гувернер, кога је постављала Порта по договору са великим силама. У тој области није било турских трупа; унутрашњи ред и мир чувала је народна војска. Да би се остварило уједињење две бугарске државе створен је 26. јула 1885. године у селу Дермендере, „Тајни одбор за уједињење обеју бугарских земаља”, на чијем челу је био бивши професор гимназије у Пловдиву, Захарије Стојанов.„Отаџбина”, Београд 1887. године 6. септембра 1885. године, у Источној Румелији избила је буна. Један одред народне војске ушао је у Пловдив, збацио генералног гувернера, и прогласио уједињење Источне Румелије с Бугарском. Привремена влада, која је одмах образована, позвала је депешом Александра I Батенберга, бугарског кнеза, у Пловдив. Румелиотима је уједињење лако пошло за руком јер се одвајањем Источне Румелије од Турске није имало шта кидати, веза између те две земље постојала само на хартији. Једина веза између Турске и Румелије била је та што су решења донесена у „Обласној скупштини” која се налазила у Пловдиву, морала бити потврђена од стране султана, али их је више пута одбацивао незадовољан њиховим радом. 9. септембра 1885. године кнез се појавио у Пловдиву на опште одушевљење тамо присутног живља.
мини|десно|Припајање Источне Румелије и Српско-бугарски рат По подне 9. септембра 1885. године одржана је седница у Београду. На седници су донете одлуке које су имале да доведу земљу у стање приправности за рат. Наређена је мобилизација војске; сазвана Народна скупштина за 19. септембар у Нишу, првенствено, да се краљу одобри подизање ратних кредита; обустављена је слобода говора и штампе. Тим мерама иностранству је јасно стављено на знање да је Србија решена да одржи status quo створен Берлинским уговором, или, ако је немогуће, да себи прибави територијалну надокнаду.
19. септембра 1885. године у Нишу се састала Народна скупштина. У престоној беседи, краљ је говорио како је равнотежа, успостављена Берлинским уговором, од стране великих сила, поремећена, и да треба, ради одбране равнотеже, ступити у акцију, односно ратовати. Али с киме — то није нигде напоменуо. Скупштина је у патриотском одушевљењу, једногласно, подржавајући краља, усвојила владине предлоге.
Припреме за рат Србија није закључила савез против Бугара ни с једном балканском државом. Стање српске војске било је врло рђаво. Сем што није имала добра одела, војсци је недостајало и муниције и других потреба. У рат се ушло са стајаћом војском и неколико пукова прва два позива, јер краљ није имао поверења у све резервисте из народа. Војска је била рђаво вођена, са слабим заповедницима, а у рат је ишла без имало одушевљења. Није била ни довољно извежбана, нарочито не у руковању новим пушкама. Артиљерија је била потпуно застарела и истрошена у прошлом ратовању с Турцима. Врховна команда налазила се у рукама краља Милана, који није био никакав војник и који је иначе, по својој природи, био најмање погодан за то место.
Дипломатски смисао Одмах после пловдивског преврата, краљ Милан је понудио савез Румунима, који су га одбили. Грци су тражили сами споразум, али споразум с њима краљ Милан није хтео. Српски и грчки планови нису се поклапали. Грци су спремали рат с Турцима; Срби са Бугарима. С Црном Гором нису вођени никакви преговори.
Финансијски смисао У државној каси није било више од 60.000 динара. Сви трошкови ратне спреме покривени су из нарочитог зајма, познатог под именом „дуванске ренте”. 1884. године био је установљен само делимични монопол дувана, — монопол његове трговине. Законом од 22. септембра 1885. године, створен је потпун монопол. Сав приход од монопола дувана служио је као залога за исплату годишњинине дуванске ренте, која је износила 2.250.000. динара. Зајам дуванске ренте закључен је код бечке Лендербанке и париског Есконтног контоара.
Војни смисао Нов закон о устројству војске од 1883. године био је укинуо народну војску и завео стајаћу. Рат од 1885. године затекао је Србију усред једног прелазног стања, када је српско војно преустројство тек започето, и када је број оних који су служили у сталном кадру, није био већи од 28.000. У тај број улазила су не само она лица која су одслужила пун двогодишњи рок, него и лица која су, на основу нарочитих законских олакшица, провела у сталном кадру само пет месеци или само месец дана, — тзв. „петомесечари” и „једномесечари”. Због недовољног броја ислужених кадроваца, кадровске јединице морале су се попуњавати оним обвезницима I позива који, из финансијског разлога, нису били у своје време регрутовани.
Пешадијско наоружање Српска војска имала је нове пушке (Маусер-Миловановић), које су гађале тачно и терале далеко, и које су сматране као боље од бугарских пушака. Али српска војска била је врло мало извежбана у њиховој употреби. Те нове пушке трошиле су, нарочито у рукама неизвежбаних војника, много муниције: требало је барем 15.000.000 фишека. Србија је у рат ушла са 8.700.000 (у току рата крагујевачка фабрика направила је још 300.000).
Топови Топови нису ваљали. Нове топове које је Србија поручила у Француској, и који су се пунили остраг, — тзв. „острагани”, — нису стигли. Стари топови пунили су се спреда, били искварени у току турских ратова (1876—1878), и нису гађали тачно.
Подела војске мини|усправно|десно|Бранислав Нушић (десно) По устројству од 1883, војска се делила на три позива. III позив служио је за „одбрану земље”. Стога је ваљало мобилисати цео I и II позив. Од обвезника I позива који су прошли кроз касарну, мобилисани су сви, али од оних који нису прошли кроз касарну, мобилисан је само један део. Од II позива, који је бројао петнаест пешадијских пукова, мобилисано је само шест, — нешто јаче од трећине. Бројна снага мобилисаног I позива, тзв. активна војска, износила је, приближно, 40.000, а бројна снага мобилисаног II позива, 12.000 — укупно око 52.000. У операцијама против непријатеља употребљене су само трупе I позива; трупе II позива — то су под промењеним именом биле трупе негдашње народне војске, — употребљене су само као посаде и мањи опсервациони одреди. Чак ни сав I позив није бачен на непријатеља. Пет батаљона задржано је у земљи ради унутрашње сигурности, ако би радикали покушали да наново дигну буну.
Врховна команда и подела команде