мини|десно|270п|Усташки поглавник Анте Павелић и загребачки надбискуп Алојзије Степинац (1941) Анте Павелић (Брадина, 14. јул 1889 — Мадрид, 28. децембар 1959) био је хрватски политичар, диктатор и један од оснивача и вођа нацифашистичког покрета Усташе и ратни злочинац.Војна енциклопедија: Анте Павелић, том 6, страна 610, „Један је од највећих ратних злочинаца II СР.” После окупације Југославије, нацистички окупатор поставља га на чело марионетске Независне Државе Хрватске, са титулом поглавникa.
Павелић је био адвокат и политичар из редова Хрватске странке права за време Краљевине Југославије. Када је 1927. изабран као посланик у Народну скупштину Краљевине СХС у првом говору је изјавио је да његов долазак није потврда да он признаје постојеће стање, него да ће се борити против њега за самосталност Хрватске. Колико се нетрпељивости и насилности крило иза те изјаве тада се није могло наслутити.
До краја 1920-их, његове политичке активности су постајала све радикалније како је позивао Хрвате на устанак против Југославије и планирао је стварање независне Хрватске под италијанским протекторатом. Након што је краљ Александар I Карађорђевић увео Шестојануарску диктатуру 1929. године и забранио све политичке странке, Павелић је отишао у иностранство и заједно са Унутрашњом македонском револуционарном организацијом (ВМРО) је планирао да разбије Југославију, због чега су га југословенске власти у одсуству осудиле на смрт. У међувремену Павелић је дошао у Италију, где је основао усташки покрет са циљем стварања независне Хрватске. Павелић је унео терористичке акције у усташки програм, као што су подметање бомби и атентати, покренуо мали устанак у Лици 1932, а све је кулминирало убиством краља Александра изведеног заједно са ВМРО. Павелићу је још једном у Француској осуђен на смрт у одсуству. Због међународног притиска, Италијани су га ухапсили и држали 18 месеци у затвору, што је увелико омело усташе у следећем периоду.
Убрзо по инвазији сила Осовине на Југославију у априлу 1941. Славко Кватерник је, уз немачко допуштење, прогласио оснивање Независне Државе Хрватске у Павелићево име, који се убрзо вратио, преузео контролу над марионетском владом и убрзо створио политички систем сличан нацистичкој Немачкој и фашистичкој Италији. Павелић је морао да Италијанима да територијалне уступке. Бруталан режим који је предводио Павелић је био одговаран за геноцидне прогоне Срба, Јереја и Рома који су живели на територији НДХ, што је укључивало масовна убиства стотине хиљада Срба, и десетине хиљада Јевреја и Рома., као и за прогоне Хрвата антифашиста. Расне политике НДХ су значајно допринеле брзом губитку контроле над окупираној територији, где је становништво масовно одлазило у партизане и четнике, и чак натерало немачке власти да покушају да обуздају Павелића и његову геноцидну кампању.
На крају рата 1945. Павелић је наредио својој војсци да се бори чак и после немачке предаје, али он сам је побегао у Аустрију и избегао репатријацију код Блајбурга. Павелић је на крају стигао до Аргентине, где је остао политички активан. Када је хрватско-усташка имиграција у Аргентини 1957. г. прослављала „Дан независности”, односно дан стварања НДХ (10. април), Благоје Јововић је пуцао на Павелића, али је бивши усташки поглавник преживео, после чега је побегао у Франкову Шпанију. У Шпанији је и преминуо од рана задобијених приликом атентата. Никада из болнице није изашао. Сахрањен у Мадриду, где се закључно са јануаром 2022. године и даље налази његов гроб.
Биографија Младост Рођен је 14. јула 1889. године у херцеговачком селу Брадини код Иван планине, (Општина Коњиц) тада делу аустроугарског кондоминијума Босне и Херцеговине.
Основну школу похађао је у разним местима по Босни и Херцеговини, зависно где је радио његов отац. Павелић је основну школу похађао у Језеру у исламском мектебу, и у Јајцу. У гимназију се уписао у Травнику. Док је похађао гимназију у Травнику постао је следбеник националистичке идеологије Анте Старчевића и његовог наследника на месту вође Чисте странке права Јосипа Франка (који је био и таст Славко Кватерника, тада аустроугарског пуковника). Због здравствених проблема 1905. године на кратко је прекинуо школовање. У лето је нашао посао на изградњи железничке пруге између Сарајева и Вишеграда. Школовање је наставио у Загребу. Није успео да заврши четврти разред, због чега је понављао разред. Школовање је наставио у гимназији у Сењу, где је завршио пети разред. Због здравствених проблема је опет прекинуо школовање и запослио се на изградњи пута код Бузета. Шести разред је завршио у Карловцу. а седми у Сењу. Матурирао је 1910. године и уписао се на Правни факултет у Загребу. За време ђачких дана је приступио Чистој странци права, као и франковачкој ђачкој организацији. Павелић је 1912. ухапшен због сумње у умешаност на атентат на бана Хрватске-Славоније Славка Цуваја. Право је дипломирао 1914. године, а 1915. године добио -{doctor iuris}- почасну титулу. У раздобљу од 1915. до 1918. године радио је као овлашћени записничар у адвокатском нотаријату Александра Хорвата, председника Странке права. Након завршене стручне праксе (1918) радио је као самостални адвокат у Загребу.
Са супругом Маријом је имао двоје деце, сина Велимира и ћерку Вишњу.
1920те Екстремиста од саме своје младости, постао је члан организације знане под именом „Франковци“.William E.W. Gowen, Special Agent, Counter Intelligence Corps Allied Forces Headquarters APO 512 30 January 1947 Summary Of Information Subject: Present whereabouts and past background of Ante PAVELIC, Croat Quisling У 1919. години врши функцију привременог секретара Хрватске странке права. Како је то објаснио британски историчар А. П. Ј. Тејлор, када су се у Хрватској партији права појавили људи који су одбијали улазити у сукоб са Србима, што је било алфа и омега политичке активности ове партије, партијска већина је формирала Чисту странку права „очишћену од било каквих трагова реализма“ - по Тејлору. Године 1921. Павелић је био ухапшен заједно са неколико других чланова ове партије а затим, кад је пуштен на слободу, покушао је бранити на суду ухапшене чланове партије што му није успело.
Павелићева свадљива природа је постајала све више видљивија у годинама непосредно послије рата када се укључио у сукобе између Централистичке партије и Радићеве Хрватске сељачке странке. Био је једини посланик његове партије у Скупштини Краљевине Југославије али је ретко био присутан на седницама Скупштине а када би био 'био је тих и неактиван седећи на својој столици и само би се повремено укључивао у дуга харангирања-протесте против оних мера које није одобравао.
Раних 1920-их Павелић је почео успостављати контакте са хрватском емиграцијом у Бечу и Будимпешти а касније и са македонском терористичком организацијом ВМРО. Године 1927 је био саветник одбране македонских терориста током скопскога процеса.
Исте 1927. изабран је за загребачког покрајинског заступника, а у јуну исте године представљао је загребачку општину на европском конгресу градова у Паризу. На повратку у Риму је изасланику италијанске владе Даванзатију у име ХСП-а предао промеморију у којој се Италији нуди сарадња у рушењу Југославије. У складу с тим очекује италијанску помоћ у успостављању и заштити хрватске државе, те износи спремност на територијално, политичко, економско и војно прилагођавање италијанским интересима.
На парламентарним изборима 1927. године изабран је, заједно с Трумбићем, за заступника на листи Хрватског блока. У својим говорима у београдској скупштини иступио је против српске политике и изјашњавао се за хрватску самосталност и независност. Унутар странке посебно се посветио раду с омладином те покренуо листове „Старчевић“ и „Кватерник“. После атентата на прваке Хрватске сељачке странке 1928. године приступа Сељачко-демократској коалицији. Тада покреће лист „Хрватски домобран“ с програмом остварења самосталне хрватске државе, а 1. октобра 1929. године оснива истоимену паравојну организацију.
Емиграција Павелић је био на функцији секетара Хрватске странке права све до 1929. и почетка Шестојануарске диктатуре. Отприлике у то време, Павелић је почео да организује усташе. Званичан датум оснивања је био 7. јануар 1929.. Након проглашења шестојануарске диктатуре 1929, плашећи се хапшења, под изговором да му је потребна медицинска помоћ, Павелић је отишао у Аустрију у ноћи између 19. и 20. јануара.
Прво под изговором да му је потребно лечење је отишао у Беч. Овде је контактирао друге хрватске емигранте, углавном политичке емигранте и бивше аустроугарске официре, који су се окупили око Стјепана Саркотића и одбили да се врате у Југославију. Након краћег боравка у Аустрији, заједно са Густавом Перчецом Павелић је отишао у Будимпешту.
У марту 1929. усташе су почеле своју терористичку кампању у Југославији убиством Тонија Шлегела у Загребу. Шлегел је био пројугословенски оријентисан уредник новина Новости, који је такође био особа од поверења краља Александра.
Након што су успоставили контакте са ВМРО у априлу 1929. Павелић и Перчец су отишли у Софију. У Софији су 29. априла 1929. године с вођом македонске емиграције Ванчом Михаиловим потписали декларацију о узајамној помоћи Македонаца и Хрвата у рушењу Југославије и стварању самосталних држава Хрватске и Македоније. Михаилов ће бити особа која ће имати највише утицаја на Павелића у будућности. Истовремено у Београду га је Суд за заштиту државе у одсуству 17. августа 1929. године осудио на смрт, заједно са Перчецом. Због пресуде југословенског суда, Павелић је 25. септембра 1929. ухапшен у Бечу и протеран у Немачку. Павелић је напустио Немачку под лажним пасошем и отишао у Италију, где је његова породица већ од раније живела. Пошто је био у контакту са италијанским властима још од 1927, лако је успоставио контакт са фашистима. У јесен 1929. повезао се са италијанским новинарем и Мусолинијевим братом Арналдом Мусолинијем, који је подржавао независност Хрватске без икаквих територијалних симпатија.
У Италији, поткрај 1930. оснива тајну терористичку организацију „Усташа - хрватска револуционарна организација“ (УХРО) с циљем разбијања Југославије и успоставе независне Хрватске уз помоћ Италије. Тада узима наслов поглавника, а усташки покрет организује на војним и завереничким начелима. У другој половини 1931. године у Италији оснива први логор за војну обуку у месту Бовењо у покрајини Бреша, те иницира оснивање других таквих логора у Италији и Мађарској.
У Главном усташком стану 1. јула 1933. године обзнањује начела усташког покрета у 17 тачака, а као циљ покрета истиче успоставу самосталне и независне хрватске државе на читавом њеном историјском (које је измишљено као историјско) и етничком (у ком су половина били Срби) подручју, што се има право провести свим средствима, па и силом оружја. У складу са декларисаним начелима иницира и организује пропагандне акције, атентате и диверзије.