Љубавно писмо је једночинка Косте Трифковића.

Једночинка Љубавно писмо почиње монологом слуге Јована. Време је после ручка. Све је мирно. Господар, госпођа и госпођица спавају. Ускоро ће и Јован заспати у господаревом шлафроку са сновима о министарској пензији. Поред тога што Јован износи (пре него што заспи) занимљива размишљања о људским међуодносима и тезу како су сви у крајњој линији слуге, његов лик је у функцији главног покретача радње и главни узрочник неспоразума. Онако снен, заборавиће Евичино писмо у господаревом шлафроку што ће касније довести до забуне, љубоморних сцена, сумње, плача. Од појаве Евице, радња креће и водвиљски се убрзава. На сцени се брзо смењују ликови. Гледалац најпре сазнаје за тајну Евичину љубав и њено писмо, да би одмах потом био увучен у тајну љубавног писма које Лаза Дражић поверава свом пријатељу Видићу. Речи које изговарају имају доста обрта, комичних алузија, а и понашање и држање самих личности на позорници допуњава комику изговорених фраза. Дијалог је такође динамичан, духовит. Ликови прекидају један другог у говору, допуњавају један другом прекинуте мисли (наравно са комичним ефектима) јер знају унапред шта ће да изговоре.

Дражић: Слушај, докторе, ја бих те нешто молио.Видић: Прво, да то што ћеш ми рећи не кажем твојој жени.Држић: А, то се разуме!Видић: Друго, да то што ћеш ме молити одмах учиним.Дражић: А то се разуме!Видић: Треће, да ми у подобном случају на услузи стојиш.Од тог тренутка писац спретно гради комичне ситуације у које упадају ликови ухваћени у лажи, жене мучене сумњом на брачно неверство, ситуације које настају забуном ликова због љубавних писама и заменом личности – две Евице пишу љубавна писма. На забуни око писама, писац разгранава заплет. Видићево неспретно понашање побуђује сумњу код Марије, а Дражић лицемерно осуђује пријатеља за свој грех. Бекрија је! Срам га било! Ја му своје пријатељство отказујем! Могао би ме још покварити!После неколико комичних пасажа ствар се на кратко разјашњава, а писац гради комику на паралелизму комичних ситуација и комичних фраза – сада Марија теши Софију онако како је Софија њу на почетку забуне – понављају се реплике из претходне сцене, а Марија и Софија мењају улоге унесрећене преварене жене и ладнокрвне пријатељице која је теши.Софија: ... варалицо, издајицо, неверниче, зликовче! Је л' то за једног ожењеног човека који има тако добру жену? Зар се тако држи заклетва верности коју си ми пред олтаром учинио?!Марија: Маленкост – лудорија! Ко би се још због тога једио! Софија: Шта? Зар то није доста да мој муж мене вара и да с другом проводи љубав!Марија: То је само знак да у његовом срцу има места за две! ... Видиш, Софија, ја бих на твом месту рекла: «Јеси ли чуо, Лазо, остави се ти Евице, доста сам ти и ја на врату.» ''

Па је онда нуди кафом и куглофом као што то Софија чињаше. На том месту у комедији не долази до коначног расплета већ писац разгранава заплет, уплићући Дражића у нове лажи и уносећи епизоде с Евицом и Миланом. Пошто је писмо потписано са Евица, Дражић у шкрипцу изјављује да је то писмо нашао у стану Видића и да је то писмо Евице, Видићеве сестре. Његова агонија се продужава када на сцену ступа и сама Евица, верујући да ће се сада коначно открити његова превара. У последњој појави, на сцени су сва лица и долази до коначног расплета. Појављују се Милан и Јован који признаје да је изгубио писмо које му је дала Евица и да је спавао у фотељи у шлафроку. Долази до коначног расплета - Видић проналази и друго писмо али супруге су излечене од љубоморе, а Милан и Евица ће се узети јер то мора бити при крају сваке шаљиве игре! – иронизира писац.

Види још Љубавно писмо, ТВ филм из 1959. године Љубавно писмо (ТВ филм из 1983)

Литература

Васо Милинчевић, Коста Трифковић – Живот и рад, Београд, 1968. Васо Милинчевић, Сценски артизам Косте Трифковића, Предговор у књизи Коста Трифковић, Комедије и драмолети, Српска књижевност, Драма. књ.6. Нолит, 1987. Душан Иванић, Српски реализам, Свезнање Матице српске, књига 5, Матица српска, Нови Сад, 1996.

Извор

Коста Трифковић, Комедије и драмолети, Српска књижевност, Драма. књ.6. Нолит, 1987.

Категорија:Књижевна дела Категорија:Српске драме