Рат у Хрватској је био војни сукоб на подручју бивше Социјалистичке Републике Хрватске од 1991. до 1995. године, узрокован изласком Хрватске из састава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
Рат се на почетку водио између припадника хрватског Министарства унутрашњих послова и крајишких Срба, али се брзо у сукоб умешала и Југословенска народна армија. Руководство Југославије је помоћу савезне армије покушало да Хрватску задржи у саставу федерације. За вријеме распада заједничке државе на територији Хрватске која је била насељена Србима проглашена је краткотрајна међународно непризната држава — Република Српска Крајина. Хрватска је то сматрала покушајем да се територија Хрватске укључи у састав Србије. Тада је почела борба између Хрватске војске и Српске војске Крајине. Споразум о прекиду ватре је потписан у јануару 1992. године, а на територију Хрватске су уведене Мировне снаге ОУН, због чега је оружани сукоб успорен. У мају 1992. Уједињене нације су признале Хрватску као независну државу. Хрватска војска је 1995. године спровела двије велике офанзивне операције, што је довело до заузимања великог дела територије Српске Крајине. Рат је завршен Ердутским и Дејтонским споразумом, према којима је Источна Славонија, Барања и Западни Срем у састав Хрватске ушла 1998. године. Сукоб је праћен међусобним етничким чишћењем и српског и хрватског становништва.
Као резултат рата, Хрватска је стекла независност и остварила свој територијални интегритет. Током оружаних дејстава, многа села и градови су уништени или озбиљно оштећени. Штета нанесена националној економији Хрватске ратним дејствима се процјењује на 37 милијарди долара. Током рата је погинуло укупно 22 хиљаде људи. Велики број хрватски избјеглица је протјеран са територије под контролом Срба од 1991. до 1992. године. Истовремено, према извјештајима Комесаријата за избјеглице ОУН, до 1993. године 251.000 Срба је протјерано са територије под контролом Хрвата. Још један велики талас српских избјеглица (више од 220.000 људи) забиљежен је 1995. године послије хрватске операције Олуја. Након рата у Хрватску се вратило око 115.000 српских избјеглица.
У почетку вође Хрвата су говориле да је рат у Хрватској грађански рат, али убрзо се то променило и данас у Хрватској се за оружани сукоб користи термин „Домовински рат” (Отаџбински рат), али је чест и термин „Великосрпска агресија”. У српској литератури овај сукоб се најчешће назива „Рат у Хрватској” или рјеђе „Рат у Крајини”.
Позадина сукоба Распад владајућег Савеза комуниста Југославије
Један од главних чинилаца који су довели до рата у Хрватској је нагли пораст национализма у Југославији током 1980-их и борба за власт у Југославији која се подударила са слабљењем левице у земљама источне Европе, а дефинитивно је наступила окончањем Хладног рата, односно, симболично, падом Берлинског зида 1989. када је комунизам у Југославији изгубио свој идеолошки потенцијал.
Скоро неограничену власт у Социјалистичкој Југославији до 1980. имао је Хрват Јосип Броз Тито (1892-1980). Преко њега Хрвати су имали највећи утицај на управљање државом. У то време направљен је и Устав из 1974. који је више испунио жеље присталица слабе средишње власти у СФРЈ, а мање је одговарао присталицама јединствене Југославије. Устав из 1974. створио је државни поредак у Југославији у коме су вође Хрвата (уз помоћ вођа Словенаца) задржале пресудни утицај на управу у СФРЈ, али и могућност да је разбију као државу.
Током 1980-их, албански сецесионистички захтеви на Косову су довели до међуетничких тензија и незадовољства код Срба (и Југословена) слабом средишњом влашћу, а то је довело до појаве политичара који су тражили јачање јединства у СР Србији и СФРЈ. Тако се појавио и Слободан Милошевић (Пожаревац, 20.8.1941- Хаг, 11.3.2006) који је постао вођа владајуће Комунистичке партије Србије у мају 1986. године, а у септембру 1987. потиснуо је своје противнике у Председништву СР Србије и постао главни вођа СР Србије.
Милошевић и његове присталице покушали су да остваре уједињење аутономних покрајина Војводине и Косова у СР Србију. Народна скупштина СР Србије усвојила је 28. марта 1989. измене устава СР Србије из 1974. које су требале омогућити јединство републике, али и већи утицај Србије у СФРЈ.
Јачање утицаја СР Србије у СФРЈ и у владајућој партији, Савезу комуниста Југославије (СКЈ) изазвало је незадовољство код политичких вођа Хрватске и Словеније, који нису били спремни да прихвате јачање утицаја из Србије у СФРЈ. Вође република Словеније и Хрватске су тражиле даљу децентрализацију, док је Србија заговарала централизам, а тако се појавио нерешив проблем у јединој и владајућој партији Савеза комуниста Југославије. Сукоб у владајућем Савезу комуниста у СФРЈ омогућило је пораст национализма, који се јавио чак и редовима Савез комуниста Југославије. У јануару 1990. одржан је 14. конгрес СКЈ на коме су представници Словеније затражили реорганизацију, ове тада владајуће партије, у савез независних странака што није пре свих осталих одговарало српском делу ове партије предвођеном Слободаном Милошевићем, а приликом гласања словеначки предлог није изгласан. Неспособни да прихвате да су мањина представници Словеније напустили су конгрес, а исто је урадила и хрватска делегација.
Победа ХДЗ-а и припреме Хрватске владе за рат Још 1989. основано је неколико политичких партија, међу њима и Хрватска демократска заједница, на челу са Фрањом Туђманом. Распад Савеза комуниста Југославије у јануару 1990. олакшао је припремање вишестраначких избора. На сабору новостворене ХДЗ у Загребу крајем фебруара 1990. њен вођа Ф. Туђман рекао је да Независна Држава Хрватска није била само издајничка творевина, већ и израз жеља и снова Хрвата Спомињање НДХ као "жеље" Хрвата подсетило је Србе да је пре око педесет година, током Другог светског рата, у тадашњој НДХ, била је спровођена усташка политика да се једна трећина Срба побије, једна трећина покрсти, а једна трећина расели. Сећање на ту злочиначку државу и страх од ње остао је присутан код Срба.
ХДЗ, која је засновала своју кампању на тежњи за независношћу Хрватске и изразитој антијугословенској политици, победила је на априлско-мајским изборима 1990. у Хрватској испред Социјалдемократске партије Хрватске, реформисаних комуниста Ивице Рачана. Због тога, код неких Срба појавио се страх да Туђман може направити државу која ће вршити насиља (политичка и војна) према Србима слична оним из времена НДХ. Након победе ХДЗ на изборима 1990. године, Хрватска је отворила врата за повратак људи који су спроводили усташку политику током Другог светског рата. У Загреб су се вратили неки од бивших министара Анте Павелића (Винко Николић) и многобројни високи службеници усташког режима, међу којима и Иво Ројница, командант Дубровника у Другом светском рату. Српски народ у Хрватској 1990. осетио се угроженим због поновне појаве усташких симбола, који су били симбол страха и геноцида почињеног према српском и другим народима у Другом светском рату, те повратка људи у државу који су спроводили такву политику и могуће рестаурације државе у којој би био угрожен њихов опстанак.
Словенија и Хрватска су након вишестраначких избора почеле да се залажу за преобликовање Југославије, па су заговарале о лабаву конфедерацији, док се са српске стране није напуштала идеја федералне државе, односно статус кво. мини|десно|300п|Територијални размештај Срба у Хрватској пре рата
Свађе политичких вођа Хрвата и Срба пренеле су се на сукобе на спортским теренима. На дан 13. маја 1990. у Загребу је требало да се одржи фудбалска утакмица између загребачког Динама и београдске Црвене звезде. На утакмици су избили нереди који су резултовали са преко 60 повређених људи.Вечерњи лист, 13. мај 2007 Истог дана је Благоје Аџић, начелник Генералштаба ЈНА, издао наредбу о преузимању наоружања и муниције ТО-а и њиховом складиштењу у складиштима ЈНА. Међутим, већ у јуну 1990. Хрватска почиње са илегалним увозом оружја из Мађарске и преко Мађарске из Чилеа и других земаља.
Нови хрватски Сабор је 30. маја имао своје прво заседање, а председник Туђман је објавио свој манифест за нови устав и велики број политичких, економских и друштвених промена, међу којима је најављена и промена статуса Срба у Хрватској од конститутивног народа на статус мањине. Локални српски политичари су се супротставили новом уставу, на темељу чињенице да се умањују права српског становништва и да се овиме ствара могућност да Срби буду угрожени. Ово се заиста и десило када је устав усвојен годину дана касније.
Срби у Хрватској су 17. августа одржали референдум који Хрватска власт није признала, а на којем се 99,7% грађана (махом српске националности) изјаснило за аутономију унутар Хрватске. Хрватска влада је покушала да спречи референдум пославши полицијске снаге да одузму оружје из побуњених полицијских станица у подручјима које су насељавали Срби. Локални Срби су блокирали путеве у јужним деловима Хрватске, углавном око Книна. Овај инцидент је познат под именом Балван револуција. Хрватска је на блокаду путева одговорила слањем специјалних одреда полиције у хеликоптерима, али су их пресрели авиони Југословенског ратног ваздухопловства и приморали их да се врате у Загреб.
Формирано је Српско национално веће, које је касније постало влада Републике Српске Крајине, а на његовом челу се налазио Милан Бабић, председник општине Книн.
Дана 30. септембра 1990. Српско национално веће је прогласило „аутономију српског народа на етничким и историјским територијама на којима он живи, а које су унутар садашњих граница Републике Хрватске као федералне јединице Социјалистичке Федеративне Републике Југославије“.
У другој половини 1990. влада Хрватске је почела да купује оружје и спрема се за грађански рат против ЈНА и СФРЈ. Владе Републике Хрватске је намеравала да направи нову војску од ТО Републике Хрватске и делова њеног МУП-а и са том војском води грађански рат против ЈНА и присталица Југославије (то јест првенствено Срба и Југословена). ЈНА је знала за те припреме и војна контраобавештајна служба (КОС) средином октобра 1990. снимила је увожење оружај теретним камионима из Мађарске у Хрватску. Такође су снимљене изјаве министра одбране Републике Хрватске, бившег генерал-пуковника ЈНА, Мартина Шпегеља на тајним састанцима са његовим помагачима, који су одржавани од октобра до децембра 1990. а у којима је говорио да су купљене десетине хиљада аутоматских пушака - калашњикова (АК47) за Хрвате, а да ће Србе покасапити. О ЈНА Шпегељ је рекао: „Ми смо у рату са војском … Организоваћемо убијање војника и старешина ... То ће бити грађански рат без милости...”
Парламент Хрватске је 22. децембра 1990. изгласао нови Устав, са променом статуса Срба у Хрватској који су тако од конститутивног народа постали национална мањина. На основу пописа из 1991. (Попис становништва домаћинстава, станова и пољопривредних господарстава 31. март 1991), у Хрватској је живело око 12% Срба од укупно око 4,7 милиона становника. За време пописа 1910. у Хрватској и Славонији било је 24,5% Срба . До пада броја Срба дошло је услед спроведеног геноцида у Другом светском рату. Резултате новог пописа хрватска власт је користила као аргумент за одузимање правног статуса српском народу у Хрватској што је подстакло даље заоштравање хрватско-српских односа. Након ратификације Устава многи Срби су почели да губе посао у државној администрацији у Хрватској. Ово је изазвало додатне тензије.
У исто време, Словенија је такође била на путу ка својој независности. Словенија је организовала референдум о својој независности 23. децембра 1990, дан после доношења новог устава у Хрватској. На референдуму се 88% од укупног броја гласача изјаснило за независност Словеније од СФРЈ.