Солун ( [-{Thessaloníki}- — Тесалоники]), други је по величини и значају град у Грчкој после Атине. То је и главни град истоименог округа Солун и периферије Средишња Македонија. Солун је једна од најзначајнијих лука Балкана.
У управним границама града Солуна живи око 370 хиљада становника, али унутар „Великог Солуна“ (шире градско подручје), које се састоји од 16 градских и приградских општина, живи 1.104.766 житеља или сваки други становник Периферије Средишња Македонија.
Гравитационо подручје града обухвата око 3-4 милиона становника северне Грчке. Град је познат као велика лука и сајамски центар. У граду се одржава и највећи бијенале грчке дијаспоре. Солун је популарна туристичка дестинација у Грчкој. 2013. National Geographic Magazine уврстио је Солун у своје највеће туристичке дестинације широм света, док је 2014. часопис Financial Times FDI (Стране директне инвестиције) прогласио Солун најбољим европским градом средње величине будућности за људски капитал и начин живота.
Назив града Солун је основао краљ Касандар 316. године п. н. е. Верује се да је град добио име по Тесалоники, супрузи Касандра и полусестри Александра Великог.
Име града на свим значајним језицима изведено је од грчког назива за град „Тесалоники“ (Thessaloniki). У језицима западне Европе град се најчешће назива „Салоника“, као варијанта скраћенице „Салоники“, коју употребљава месно становништво у свакодневном говору. У јужнословенским језицима преовлађује назив „Солун“, који је близак турској верзији „Селаник“.
Солун је поново оживео као званично име града 1912. године, када се придружио Краљевини Грчкој током Балканских ратова.
Положај Град се налази на врху Солунског залива, дуж којег се пружа дужином од 20-ак км. Западно од града пружа се тзв. Солунско поље, приморска равница близу ушћа Вардара у залив (17 -{km}- западно од града). Са других страна град је окружен брдима планине Хортач (Хортиатис).
Клима Солун се налази у подручју измењене средоземне климе, захваљујући отворености града и околине утицајима из унутрашњости Балкана. Због тога су зиме са негативним температурама и омањим количинама снега нормална појава, што је битно другачије од јужне Грчке и Атине. Мраз је такође честа појава зими. Лета су топла, али не жарка са ретким падавинама у виду јаких пљускова. Годишња количина падавина је 451 -{mm}-.
Историја Оснивач Солуна је краљ Касандар 315. године п. н. е. Вјерује се да је град добио име по Тесалоники, супрузи Касандра и полусестри Александра Великог. Њен отац Филип II Македонски ју је тако назвао у част побједе над Тесалијцима, а њено име и име града се могу превести као побједа над Тесалијцима (-{Θεσσαλοί + Νίκη}-).
По освајању града од стране Римљана 168. п. н. е., Солун је постао главни град једне римске провинције на веома важном државном путу Via Egnatia. За вријеме другог пута у Македонију Свети Апостол Павле проповједао је у мјесној синагоги, која је била главна за Јевреје тог рејона, и поставио је темеље хришћанском братству и цркви. Мјесни јеврејски рабини били незадовољни њиме, због чега су га протјерали из Солуна у град Бер. 379. године деобом царства на источни и западни део, град постаје главно седиште новообразоване провинције Илирикум у оквиру источног дела, касније Византије. Солун је био једно од најважнијих трговачких средишта у Византији, нарочито током владавине Комнина, а у њему су рођени Ћирило и Методије, а тешко страдао у раздобљу окупације под Крсташима (1204-1246).
По турским изворима, Солун су први пут заузели Турци 1393. године за време султана Бајазита. Као последица турског пораза против кана Тамерлана у Ангори 1402. године, прешао је град у посед Венеције. Турци су узели Солун по други пут, дефинитивно 1430. године у време султана Мурата II."Босанска вила", Сарајево 1903. године
мини|лево|Византијске зидине Млечани су 1430. године купили град од Византинаца, али су га изгубиле већ 1432. године када су га поново освојиле Османлије. Велики број сефардских Јевреја се уселило у Солун, након што су протјерани из Шпаније 1492. године. Они су у раном 16. веку, били највећа религијска група у Солуну, а у 18, 19. и почетком 20. века су и даље били велики дио становништва Солуна. Објављен је 1903. године попис становништва Солуна - првог града у "Маћедонији". Било је највише Јевреја - 55.000, затим следе Турци са 26.000, Грка има 16.000, а "Словена" (Срба и Бугара) - 10.000. Ту треба додати "Туђинаца"(?) од чак 8500 и Цигана 2500, док се Цинцари не помињу у том значајном месту, које има тада укупно 118.000 становника."Дело", Београд 1. април 1903. године
Солун је остао у Османском царству до 1912. године и Балканских ратова, након чега је додијељен Грчкој. За вријеме Првог свјетског рата Солун су окупирале британске и француске трупе, претворивши га у њихову најважнију војну базу у југоисточној Европи и недалеко од њега је успостављен Солунски фронт. Године 1917. десио се велики пожар у граду, који је стари град од дрвених зграда потпуно уништио. После рата започела је обнова града по савременим начелима (ортогонална матрица, праве улице примерене ширине, паркови) и поштовање важних споменика града. Град је брзо растао 20-их година услед досељавања много Грка, као избеглица из Мале Азије.
Културна историја Срба у Солуну Српски краљ Милутин је у Солуну много градио у своје време. Тако је подигао пре 1310. године, три нове цркве - Св. Тројице, Св. Николе "Орфана"Мило Глигоријевић: "Излазак Срба", Београд-Ваљево 1987. (у 17. веку постала капела манастира Влатадон)"Свети краљ Милутин", Цетиње-Београд 2016. године и Св. Ђурђа, а "обдарио даровима" постојећи храм Св. Димитрија. У Солуну је изградио и "царски двор" - своје палате где је много боравио.Владимир Ћоровић: "Историја српског народа", први део, Београд 1997. године
Српски народ је опевао средњовековног витеза српског "боланог" Дојчила (Дојчина) из Солуна: "Разболе се војвода Дојчине/ У Солуну граду бијеломе/ Боловао за девет година/ По Солуна не зна за Дојчина…"Вук Ст. Караџић: "Народне српске пјесме…", Лајпциг 1823-1824. године То је био војвода Војин Дојчиновић.Љубомир Ненадовић: "Дојчиновић Воин - спев у 6 песама", Земун 1861. године
По извештају француског генерала Мармона из 1807. године наводи се за Солун (град у Турској царевини): "језик грчки и српски. У дистрикту је 200 села, 30.000 муслимана, 90.000 хришћана. У вароши је 60 хиљада становника; две трећине муслимани, једна трећина хришћани.""Политика", Београд 1922. године
Солунски трговац Димитрије Алексијевић (Грк и Арнаутин Москопољски) бавио се 1725. године у Будиму. Претплатник српске књиге у Београду 1827. године је трговац Тома Ласкаревић родом из Солуна.Јован Поповић Стерија: "Невиност или Светислав и Милева", Будим 1827. године Купио је 1831. године у Београду српску књигу Никола Местане, трговац родом из Солуна (исто и 1827).Милош Лазаревић: "Племенита и силна љубав", Будим 1831. године Он се јавља и 1827. године у истом својству. Басне старе, од разних аутора сабране у једној књизи и објављене 1833. године у Београду, купио је Анастас Христодуловић, трговац и житар.Григорије Возаревић: "Басне", Београд 1833. године Вуков речник српски-немачки-латински речник прибавио је 1852. године у Одеси, Ставра Д. Давидовић из Солуна. Претплату на новопокренути српски лист "Цариградски гласник", скупљали су 1895. године у Солуну: Петар Костић управитељ српске школе "Дом науке" и Риста Протић књижар."Цариградски гласник", Цариград 1895. године
У Солуну је до 1896. године српску књижару држао Пера Јовановић. Затим је отворио гостионицу "Велика Источна гостионица" у којој се Срби пређивали друштвене забаве. Он је Отворио још једну гостионицу на булевару Хамидије, под називом "Код Београда"."Цариградски гласник", Цариград 1896. године Српски календар "Голуб" који је излазио у Цариграду, могао се добити 1899. године у српској књижарници у Солуну, за један грош."Цариградски гласник", Цариград 1899. године
мини|лево|Реклама једне српске фирме у Солуну са краја 19. века У Солуну је од 1893. године радила српска школа "Дом Науке" у тзв. Куфаловској махали. Школске 1896/1897. године ту је било под истим кровом потпуна основна школа и три разреда гимназије. Укупно је 1897. године било 14 предавача, од којих 11 у гимназији а три у основној. Када се 1897. године одсељавала из града удова Нина, супруга преминулог (1894) руског генералног конзула Ивана Јастребова (великог заштитника Срба), оставила је српској школи на дар намештај вредан око 50 турских лира. Јавно јој се захвалио на "највећем до тада поклону школи" њен директор Петар Костић."Цариградски гласник", Цариград 1897. године Основну школу су заједно похађала мушка и женска деца, које су учила три учитеља. Била је првобитно троразредна, па четвороразредна. Школа је основана 1893. године, након годину дана раније тј. 1892. године поднетог захтева са 200 потписа Срба, грађана Солуна. Први "мутавелија" и директор те основне школе био је Димитрије Поповић родом из Охрида, који се школовао у Србији. Он је примио брачни пар учитеље Вука и Косару Ивановић. Директор Поповић је успео да организује основну школу комплетну, са четири разреда. Почетком 1897. године добијена је дозвола за отварање још једне основне школе у насељу "Вардар капији". Та школа је добила име "Дом просвете", за разлику од оне друге са гимназијом, која се звала "Дом науке"."Просветни гласник", Београд 1906. године Име су узета неутрална, да би се прикрио српски национални карактер који је сметао властима.
Десио се јуна 1897. године сукоб са трагичним исходом у солунском хотелу "Коломбо". У тучи између Бугара и Срба, због претњу упућених српском професору Пејчиновићу "због издаје", Србин учитељ Ташко Михајловић је био пребијен, а од Бугара, повређен учитељ Гарванов а револверским метком убијен учитељ Ганов. Из баште хотела се дискретно склонио Пејчиновић, а након тога 13 Бугара се сукобило са три Србина. Професор Илија Пејчиновић убрзо је смртно рањен у атентату, који су извели бугарски егзархисти. На његовом опелу појало је београдско певачко друштво "Станковић" које се бавило у Солуну тих дана.