десно|180п|link=Партизанска споменица 1941.|Партизанска споменица 1941. Хронолошки преглед важнијих догађаја везаних за Народноослободилачку борбу народа Југославије, који су се десили током јула месеца 1941. године:

15п ← јун Хронологија Народноослободилачке борбе у 1941. години август → 15п 15п 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 15п

1. јул У Београду Централни комитет Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) одржао састанак на коме је усаглашен текст Прогласа омладини Југославије под називом „Све за пораз фашистичких разбојника! Све за победу праведне ствари Совјетског Савеза — за ослобођење наших народа!“, у коме су позвани млади радници, сељаци и интелектуалци да се „уједине са комунистичком омладином у борби против фашистичких окупатора, за ослобођење наших народа и за победу праведне ствари Совјетског Савеза“. У близини села Горња Трешњевица, код Аранђеловца, одржан састанак Окружног комитета КПЈ за Аранђеловац на коме је формиран Штаб Првог шумадијског партизанског одреда. На састанку је одређен и командни кадар одреда, у саставу — командант Милан Благојевић, заменик команданта Милан Илић Чича и политички комесар Недељко Жакула, као и план акције одреда. Усташка група из Госпића, под командом Макса Лубурића упала у село Доња Суваја, између Срба и Доњег Лапца и извршила масовни покољ над српским становништвом. Тада је убијен најмање 161 становник овог села, међу којима 70 деце и 46 жена. Ово је био најмасовнији усташки злочин над становништвом котара Доњи Лапац, пре оружаног устанка. У Загребу, у Бужановој улици, у организацији загребачке партијске организације, извршено паљење стикова свиле за израду падобрана. Изгорело око 60.000 метара свиле.

2. јул На Космају, у присуству Филипа Кљајића Фиће, члана Покрајинског комитета КПЈ за Србију, одржан састанак Среског комитета КПЈ за Космај, на коме је донета одлука о формирању Космајско-посавског партизанског одреда и одређен Штаб одреда — командант Коча Поповић, заменик команданта Раде Јовановић и политички комесар Бора Марковић. Пошто су дејства посавских чета била усмерена на подручје Посавине, а космајских на Подунавље и околину Младеновца, као и прилива нових бораца, 31. јула је извршена подела овог одреда на Космајски и Посавски партизански одред.

3. јул На Трусини изнад Дабрског поља, невесињски устаници разбили неколико стотина усташа и домобрана, који су покушали да униште устаничке збегове и овладају устаничким подручјем између Дабрског поља и Невесиња. У овим борбама погинуо је истакнути усташки емигрант Мијо Бабић (1903—1941), командант свих логора у НДХ и „поглавников побочник“. Усташке групе из Доњег Лапца и Боричевца, које су предводили Винко Матаија из Лапца и Мило Марковиновић из Боричевца, упале у село Бубањ, код Доњег Лапца, у коме су претходних дана већ убили 10 људи. Тада је на врло свиреп начин — клањем и масакрирањем убијено 83 становника, претежно жена и деце. У Смедеревској Паланци, на састанку Окружног комитета КПЈ за Поморавље, у присуству делегата Покрајинског комитета КПЈ Бранка Крсмановића и Петра Стамболића, формиран Штаб Другог шумадијског партизанског одреда. За команданта одреда одређен Богосав Марковић, а за политичког комесара Танасије Младеновић.

4. јул десно|мини|300п|Спомен-плоча на вили Владислава Рибникара на Дедињу, а касније Музеју „4. јули“ У Београду, у вили Владислава Рибникара, одржана седница Политбироа ЦК КПЈ, под руководством генералног секретара КПЈ Јосипа Броза Тита, на којој је одлучено — да се са саботажа и диверзија пређе на општи устанак; да партизански рат буде основна форма развијања устанка; да раније организоване ударне групе и већи број комуниста изађу на терен, образују партизанске одреде и отпочну дејства; да се у партизанске одреде поставе политички комесари као представници Партије и народа; да се у поједине покрајине упуте чланови ЦК КПЈ са изванредним овлашћењима у вези са организацијом устанка — Милован Ђилас у Црну Гору, а Светозар Вукмановић Темпо у Босну и Херцеговину; да се покрене орган Главног штаба НОП одреда Југославије и да се народима Југославије упути Проглас са позивом на устанак (проглас је одштампан 12. јула). Седници су присуствовали — Јосип Броз Тито, Александар Ранковић, Иво Лола Рибар, Милован Ђилас, Сретен Жујовић и Светозар Вукмановић (овај догађај касније се обележавао као Дан борца). У Београду одржан састанак Покрајинског комитета КПЈ за Србију, у духу одлука о организовању оружане борбе, од дотадашње Војне комисије формирао Штаб Народноослободилачких партизанских одреда Србије. За чланове Штаба тада су именовани — Сретен Жујовић, као командант и Никола Груловић, Филип Кљајић, Бранко Крсмановић и Родољуб Чолаковић. Сви чланови овог штаба су 8. јула напустили Београд и прешли на територију Шумадије и Поморавља. У Београду, у Драгачевској улици број 17, у стану Мате Видаковића, учесника Шпанског грађанског рата и сарадник Мустафе Голубића, совјетског обавештајца, приликом рада на једној експлозивној направи, дошло до експлозије. Мате је том приликом био тешко рањен, мина му је однела обе руке, док је Милица Шуваковић, која се налазила са њим у стану, била лакше рањена и успела је да побегне. По доласку Специјалне полиције и Гестапоа, на лице места, Видаковић је био ухапшен, као и власница стана Јелена Цветковић и њена ћерка Даница. Видаковић је био ухапшен под лажним именом „Митар Добановић“, а стрељан је 15. августа у Скели, код Обреновца. У Загребу, из једне баре у Петрушевчевој шуми, крај Радничке цесте, извучено тело убијеног полицијског агента Обрада Тиљка (1904—1941), који је нестао 1. јула. Тиљак је био полицијски агент у Београду и сарадник злогласног Ђорђа Космајца, али га је Гестапо пребацио у Загреб, да помогне Усташкој надзорној служби у борби против комуниста. По налогу Војина Ковачевића, члана МК КПЈ за Загреб, група комуниста — Павле Пап, Стипе Угарковић, Анте Милковић, Рудолф Крофлин и Мартин Мојмир, Тиљку је подметнула замку у једном стану, у близини Влашке улице, где су га ухватили, испитивали и потом ликвидирали (у знак одмазде за ово убиство, усташе су 9. јула стрељале десеторицу комуниста из логора Керестинец).

5. јул десно|мини|300п|Улаз у Музеј Бањичког логора У Београду, на Бањици у касарни бившег 18. пешадијског пука „Краљица Марија“, одлуком Управе града Београда, а уз сагласност Гестапоа, формиран злогласни Бањички логор. Први логораши, из унутрашњости Србије, доведени су 9. јула, а до 5. октобра 1944. године, када је логор расформиран, кроз њега је прошло око 80.000 људи од којих је њих око 30.000 стрељано. У самом логору су вршена појединачна стрељана, а масовна су врешна на стрелишту у Јајинцима. Логор је био под директном командом Гестапоа, а дужност управника логора је била поверена Светозару Вујковићу, бившем полицијском агенту. На Цетињу, суђењем петорици лица, неовлашћеног поседовања и скривања оружја, отпочео са радом италијански Ратни војни суд. У Београду, Јосип Броз Тито се састао са Владом Поповићем, који је допутовао из Загреба. Упознао га је са одлукама ЦК КПЈ донетим на седници 4. јула и дао задатке за ЦК КПХ, а потом му саопштио да је Политбиро ЦК КПЈ одлучио да се формира језгро војног руководства за Хрватску (касније називано Оперативно руководство КПХ) са Владом Поповићем, као секретаром и Радом Кончаром и Андријом Хебрангом, као члановима. Поповић је потом Тита упознао да је Јосип Копинич, 28. јуна упутио писмо ЦК КПХ, у коме га је оптужио за неактивност. У Атеници, код Чачка, у присуству инструктора Покрајинског комитета КПЈ за Србију Милана Мијалковића и члана Штаб Народноослободилачких партизанских одреда Србије Бранка Крсмановића, одржан састанак Окружног комитета КПЈ за Чачак на коме је донета одлука о формирању Чачанског партизанског одреда, који је понео име др Драгише Мишовића (1898—1939), лекара и истакнут чачанског комунисте. За команданта одреда одређен је Момчило Радосављевић, а за политичког комесара Ратко Митровић (одред је формиран 12. јула на планини Јелици). Из Шентвида, код Љубљане кренуо први железнички транспорт словеначких прогнаника из Горењске у Србију. До 10. јула уследила су још четири транспорта, а окупатор је из Горењске укупно протерао око 2.500 људи. Док су први транспорти словеначких изгнаника ишли кроз љубљанску железничку станицу, Ослободилачки фронт (ОФ) је организовао масовне антифашистичке демонстрације, које су биле највеће 8. јула. Италијанске окупационе власти су против демонстраната употребили силу и забраниле заустављање наредних транспорта на железничкој станици у Љубљани.

6. јул Тито послао у Загреб писмо Јосипу Копиничу, шефу Комнтерног пункта за везу, са неколико депеша за Извршни комитет Коминтерне, у којима га је обавештавао о предузетим акцијама КПЈ и догађајима у Југославији. Такође, у писму је Копинича опоменуо да се не меша у рад ЦК КПХ. У Загребу одржан састанaк Пленума Централног комитета КП Хрватске, коме су присуствовали — Владимир Бакарић, Раде Кончар, Јосип Краш, Марко Орешковић, Павле Грегорић, Драгутин Саили, Карло Мразовић, Стипе Угарковић, Павле Пап и Владо Поповић, који је присутне упознао са одлукама Политбироа ЦК КПЈ, од 4. јула о организовању устанка и формирању војног руководства за Хрватску (називано и Оперативно руководство КПХ), у саставу Владо Поповић, секретар и Раде Кончар и Андрија Хебранг, чланови.

7. јул десно|мини|300п|Бела Црква — зграда бивше кафане, а данас музеја и спомен-бисте др Мише Пантића, Жикице Јовановића и Чеде Милосављевића У Белој Цркви, код Крупња, где се поводом празника Ивањдана одржавао традиционалан сеоски вашар, окупило се петнаестак партизана Рађевске чете Ваљевског партизанског одреда, под руководством командира Жикице Јовановића Шпанца, где су окупљеном народу одржали говоре и позвали га у борбу против окупатора. У село је потом стигла квислиншка жандармеријска патрола, која се у покушају да растури народни збор, сукобила са присутним партизанима. Том приликом Жикица Јовановић је убио двојицу жандарма — Богдана Лончара (1907—1941), жандармеријског наредника и Миленка Браковића (1904—1941), жандармеријског каплара (овај догађај касније се обележавао као Дан устанка народа Србије). У Витомирици, код Пећи одржан састанак Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију на коме је разматрана политичка ситуација на Косову и Метохији и организовање диверзантских група. На састанку је формиран Војни комитет, у који су ушли Борис Вукмировић, Митар Радусиновић и Павле Брајовић. У Ужицу, у присуству инструктора ПК КПЈ за Србију Милана Мијалковића и члана Штаб НОП одреда Србије Бранка Крсмановића, одржан састанак Окружног комитета КПЈ за Ужице, на коме је одлучено да се приступи формирању Ужичког партизанског одреда, који је понео име Димитрија Туцовића (1881—1914), истакнутог вође радничког и социјалистичког покрета у Србији. За команданта одреда одређен је Душан Јерковић, а за политичког комесара Милинко Кушић. У околини Смедеревске Паланке, одржан састанак Окружног комитета КПЈ за Поморавље на коме је формиран Други шумадијски партизански одред. Први командант одреда је био Богосав Марковић, а политички комесар Танасије Младеновић. За команданта одреда одређен је Богосав Марковић, а за политичког комесара Танасије Младеновић.

8. јул У Стијени Пиперској, код Подгорице, одржан састанак Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак, коме је присуствовао делегат ЦК КПЈ Милован Ђилас. Међу присутним члановима ПК били су секретари Божо Љумовић и Блажо Јовановић, као и чланови — Саво Брковић, Радоје Дакић, Будо Томовић, Крсто Попивода, Периша Вујошевић и Видо Ускоковић. Као делегат ЦК КПЈ, Ђилас је присутне упознао са одлуком ЦК о оружаном устанку против окупатора, а потом је да се одмах отпочну оружане акције и да постојеће ударне групе, сада као герилски одреди, ступе у дејство против италијанских окупатора. Чланови ПК тада су били упућени на терен да руководствима Окружних и Месних комитета пренесу директиве за устанак и пруже помоћ при планирању првих оружаних акција.