Нови Сад је други по величини град у Србији. Град је настао као насеље из периода каменог доба у данашњем Петроварадину. Келти су на овом месту основали прву тврђаву. За време римске владавине подигнута је већа тврђава у 1. веку нове ере. У 5. веку су овај простор опустошили Хуни, а потом обновили Византинци. Град су контролисале различите силе, све док га није освојила Краљевина Угарска. Град се први пут помиње под именом Peturwarad или Petrovaradin документима из 1237. Град је био део Османског царства у 16. веку и Хабзбуршке монархије у 17. веку.
За време хабзбуршке владавине, људима православне вере било је забрањено да бораве у Петроварадину. Због тога је 1698. године основано ново насеље на левој обали Дунава. Првобитно име овог насеља је било Ratzen Stadt (српски: Рачки Град, односно „Српски град“). Данашње име Нови Сад (на латинском Neoplanta) место је званично добило 1748. године када је постало „слободни краљевски град“. Године 1780. Нови Сад је имао око 2.000 кућа, од чега 1.144 српских. Током већег дела историје 18. и 19. века Нови Сад је био највећи град насељен етничким Србима на свету. После 1867. године Нови Сад се налазио у оквиру мађарског дела Аустроугарске. За то време, политика мађаризације мађарске владе драстично је променила демографску структуру града, драматично повећавши број говорника мађарског језика. Године 1941. Краљевину Југославију извршиле су инвазије и поделе Сила Осовине, а Нови Сад је припојен Мађарској. Током Другог светског рата убијено је око 5.000 грађана Новог Сада, а многи други су насилно пресељени или су се одселили. Нови Сад је од 1945. године главни град Војводине, покрајине Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Након 1992. године Нови Сад је био у саставу Савезне Републике Југославије, која је 2003. године трансформисана у Државну заједницу Србија и Црна Гора. Након НАТО бомбардовања, град је остао без сва три моста на Дунаву, комуникационих чворишта, воде и струје. рафинерија нафте свакодневно је бомбардована, узрокујући велику еколошку штету. Нови Сад је сада део независне Републике Србије.мини|десно|200п|Грб Новог Сада из 1748. године Рана историја Старија насеља на подручју Новог Сада Уколико се изузме Петроварадинска тврђава са околином, где су нађени трагови из скоро свих епоха, од праисторије, преко времена доминације Рима и потом средњег века, са Бачке стране има више локација раштрканих налазишта која показују да су овде стално оснивана нова насеља. Тако је на Клиси откривено насеље земуница из бронзаног и Гвозденог доба, а на месту Темеринске петље, када су ту извођени радови 1981. године, нађени су остаци из разних временских периода, од Палеолита до данас, констатовано је постојање некрополе Старчевачке културе и нађени су трагови великог средњовековног села.
И на другим локацијама је било трагова из периода пре нове ере, па је тако на пример у улици Јанка Чмелика 36 пронађена мања праисторијска остава у којој су пронађени фалсификовани новчићи са ликом Александра Македонског, а претпоставља се да су фалсификатори били Келти. Такође на месту данашње нове зграде Библиотеке Матице српске током радова 1991. године, пронађено је гробље из бронзаног доба, део словенског насеља и хришћанско гробље. Међутим, овај период није богат писаним документима и тешко је утврдити да ли је било и неког већег насеља или само мањих насеобина од по неколико кућа.
мини|220п|Насеље Бистрица (Bistritz) на подручју данашњег Новог Сада, уцртано на Лазарусовој карти Угарске из 1528. године. мини|220п|Насеље Бистрица (Bistritz) на подручју данашњег Новог Сада, уцртано на мапи фламанског картографа Герхарда Меркатора из 16. века. Са локалитета Клиса-Барутана потичу налази који се везују за Бакарно доба-енеолит (3000—2000. година пре нове ере), када долази до прекида са неолитском традицијом и појавом нових култура, чији су носиоци степски номади, односно говорници индоевропских језикаБогдан Брукнер, Балкан и Средња Европа у праисторији - сличности и разлике у развоју, Нови Сад, 1992. који се досељавају са истока Европе. На налазиштима на Детелинари заступљени су трагови латенског периода, који се везује за експанзију Келта. У 1. веку нове ере, на подручје Бачке досељава се сарматско племе Јазиги, а налази римског новца на подручју Новог Сада сведоче о трговачким везама Јазига и Римљана. На подручју данашњег Новог Сада археолози су пронашли трагове четири сарматска насеља - на Клиси, Сајлову, Салајци и Југовићеву.
Први историјски документ који говори о постојању насеља на подручју Новог Сада је повеља угарског краља Беле IV из 1237. године у којој дарује новој цистерциској опатији у Белакуту (средњовековно утврђење на локацији данашње Петроварадинске тврђаве) имања и села на Бачкој страни. У повељи се спомињу места Петурварад (названо још и стари Петроварадин, Вашарош-Варад и Варадинци), два Зајола (Горњи и Доњи, познати и као Сајол, Исаилово и коначно, што је и данашње име, као Сајлово) и Бакша (познато и као Бакшић, Бачић, Бакшафалва).
Археолози су доказали да је Петурварад (Вашарош-Варад) био смештен код старе Барутане на Темеринском путу, односно код Темеринске петље, а ово је било и најзначајније средњовековно насеље на подручју данашњег Новог Сада, на Бачкој обали Дунава. Насеље је било повезано скелским превозом преко Дунава са тврђавом и манастиром на Сремској обали. Ово је било велико насеље словенског живља које датира из периода сеобе народа (5—6. век).
На Сајлову и другим локацијама где се претпоставља да су била насеља Зајол налажени су током година трагови људи из средњег века, као и гробља старија од X века, тако да је скоро сигурно да су ова насеља постојала, али се претпоставља да су се премештала током векова. Наиме, у та времена су доста чести били проласци пљачкашких хорди па су становници бежали и кад би се вратили поново би зидали насеље, често и даље од првобитног станишта.
За насеље Бакша (Бакшић) има више теорија где се налазило, али последња ископавања, нарочито из Католичке порте и других локација у центру Новог Сада (попут Његошеве 10 где је 2002. године пронађен део средњовековног насеља са стамбеним објектима), све више говоре да је било смештено не северно од улице Алексе Шантића у правцу Телепа, него ближе центру.
На подручју града постојало је и средњовековно насеље Сент Мартон (или Ке Сент Мартон) и налазило се западно од Бакше уз скоро саму обалу Дунава, у правцу Футога. Постојање овог насеља је потврђено откривањем скелета са ратном опремом 1961. године у улици Ватрослава Јагића 21 на Телепу. У средњем веку су такође постојала и насеља Биваљош (које се, према претпоставци, налазило на подручју данашње Слане Баре)Бранко Ћурчин, Слана Бара некад и сад, Нови Сад, 2002. и Бистрица (чији положај се не може са сигурношћу утврдити).
Већина ових насеља је више пута уништавана и поново оснивана, најпре због похода Монгола у XIII веку, а потом и каснијих ратова Угарске и Турске. Мада је становништво бежало пред ратним страдањима, оно се и враћало, тако да и турски списи о наплати пореза говоре о више десетина кућа у Сајлову, Бакшићу, Варадинцима, Биваљошу и другим околним насељима. По пореском списку из 1522. године, међу становницима ових насеља срећемо како мађарска, тако и словенска имена (Божо, Радован, Радоња, итд),Мелхиор Ердујхељи, Историја Новог Сада, Ветерник, 2002. да би по турским подацима из 1590. године на овом подручју било забележено 105 кућа које плаћају порез и то искључиво српских.Ђорђе Рандељ, Нови Сад - слободан град, Нови Сад, 1997. Пошто се зна да је било и Срба који нису плаћали порез (уколико су рецимо били у турској служби), онда је број становника ових насеља сигурно био већи.
Мада није до краја потврђено, претпоставка је да ће потомци становника ових насеља, углавном Срби, чинити неке од првих становника Рацке вароши (Рацког града, Рацког села, Рацког шанца, Петроварадинског шанца), из које ће се касније развити и Нови Сад. Документи из периода оснивања Рацке вароши, конкретно карте, говоре и да је на месту садашњег укрштања Булевара Цара Лазара и Кеја Жртава Рације било и насеље Croaten Stadt, односно како се претпоставља рибарско село насељено Хрватима. Постоје претпоставке да је било и других насеља, али за сада нема чврстих археолошких доказа који иду томе у прилог.
За насеље Бистрица (Bistritz), настањено словенским живљем, које се помиње на више карата, углавном из XVI и XVII века, прекопута Петроварадинске тврђаве (између осталих, и на карти чувеног фламанског картографа Меркатора (1512—1594), који је картографију поставио на строго научне основе), археолози до сада нису налазили материјалне доказе постојања. Недавно су на подручју данашњег Новог Насеља-Бистрице нађени остаци средњовековног села, иако их археолози не поистовећују са старом Бистрицом.Агнеш Озер, Живот и историја у Новом Саду, Нови Сад, 2005.
Најважнији археолошки локалитети који су мање или више испитани у Новом Саду, не рачунајући Петроварадинску тврђаву, налазе се на потезу Слана бара, Клиса (на месту Барутана), Сајлово-Југовићево и Ченеј, као и у улицама Матице српске 3, Милеве Марић, Ватрослава Јагића 21, Јанка Чмелика, Позоришни трг 8, Лазе Телечког 6 и 8, Николе Пашића 16, 18 и 19, Трг слободе 5, Његошева 10, Цара Душана и Трг Марије Трандафил 5. Ту су проналажене ископине из Праисторије, Антике, Средњег века и Новог века.
Рана историја Петроварадина
мини|лево|Петроварадинска тврђава 1692. године Према археолошким налазима из 2002—2004. године, на подручју Петроварадина је постојало палеолитско неандерталско насеље из периода око 50-45.000 година пре нове ере.Ђорђе М. Србуловић, Кратка историја Новог Сада, Нови Сад. 2011. pp. 17. Подручје данашњег Петроварадина у континуитету је насељено још од неолита (од око 4500. п. н. е.). Прво утврђење на овом подручју подигли су Келти, који се појављују на овим просторима у 4. веку пре нове ере. Затим се, у 1. веку пре нове ере, на овом подручју појављују Римљани, који овај важан стратешки пункт у 1. веку нове ере организују као тврђаву Кузум (Cusum), коју укључују у провинцију Панонију. У 4. веку, у доба Сеобе народа утврђење је порушено од стране Хуна, а подручје затим долази под власт Острогота (5. век), Гепида (5-6. век), Лангобарда (6. век), Византије (која у 6. веку обнавља утврђење Кузум и даје му име Петрикон), Авара (6-8. век) и Франака (8. век).
Средином 6. века, подручје насељавају Словени. У 9. веку, тврђава улази у састав Бугарског царства, а у 11. веку њом влада сремски војвода Сермон, чији су златници у 19. веку пронађени у једном петроварадинском винограду. Пошто је Бугарска поражена од Византије а Сермон убијен, тврђава поново постаје део Византије, да би, после борби Византинаца и Мађара, крајем 12. века, ушла у састав средњовековне Угарске.
мини|300п|Петроварадинска тврђава и Дунав Под именом Петроварадин тврђава се први пут помиње 1237. године, а у 16. веку освајају је Турци, тако да је за време турске управе, тврђава под именом Варадин, заједно са насељем била седиште нахије у оквиру Сремског санџака. У турско доба, Подграђе тврђаве имало је око 200 кућа, ту се налазила Сулејман-ханова џамија, а постојале су и две мање џамије, Хаџи-Ибрахимова и Хусеинова. Ту су била и складишта муниције, житни амбари, многи дућани, Мисафин-хан и свратишта, занатске радионице, школе, амами, као и други објекти османлијске архитектуре, док је на обали реке било пет воденица. Поред две турске махале, у саставу града налазила се и хришћанска четврт са 35 кућа, насељених искључиво Србима.Енциклопедија Новог Сада, књига 20, Нови Сад, 2002, чланак: Петроварадинска тврђава.
Крајем 17. века, ово подручје улази у састав Хабсбуршке монархије, која изграђује данашњу Петроварадинску тврђаву. Градња нове тврђаве почела је 1692. године, а тврђава је коначни облик добила између 1753. и 1780. године. Петроварадин је био у саставу хабсбуршке војне границе (Петроварадинска регимента) све до 1882. године, када се граница укида, а град прикључује Сремској жупанији.
Рана историја Сремске Каменице