мини|Таурус, Анадолија Анадолија или Анатолија (, на модерном грчком: -{Ανατολία [Anatolía]}-, од -{Ἀνατολή, [Anatolḗ}-, модерно -{Anatolí]}- – „исток” или „излазак Сунца”) је регија у западној Азији односно на источном Средоземљу. Ову покрајину често поистовећују са Малом Азијом, иако је Анадолија унутрашњост полуострва Мале Азије.
Због свог стратешког положаја на споју Азије и Европе, Анадолија је била колевка неколико раних цивилизација још из праисторијског доба. Примери истих су насеобине из млађег каменог доба као што су Катал Хојук, Кајону, Невали Кори, Хакилар, Гебекли Тепе и Мерсин. Град Троја је настао у млађем каменом добу и постојао до гвозденог доба.
Географија
thumb|right|Европа током последњег глацијалног максимума, пре 20.000 година. Анадолија је била повезана са европским копном све до 5600. године пре нове ере, када је отапање ледених плоча довело до пораста нивоа Средоземног мора за око 120 метара, што је изазвало формирање Турског мореуза. Као резултат тога, два некадашња језера (Мраморно море и Црно море) била су повезана са Средоземним морем, које је одвајало Анадолију од Европе.
Традиционално, сматра се да се Анадолија простире на истоку до неодређене линије која се протеже од Искендерунског залива до Црног мора, упоредо са Анадолијском висоравни. Ова традиционална географска дефиниција се користи, на пример, у најновијем издању Мерјам-вебстеровом географском речнику. Према овој дефиницији, Анадолија је на истоку ограничена Јерменском висоравни, и реком Еуфрат пре њеног скретања на југоисток ка Месопотамији. На југоистоку је омеђен венцима који га одвајају од долине реке Оронт у Сирији и Месопотамијске низије.
Након геноцида над Јерменима, Западна Јерменија је преименована у регион Источна Анадолија од стране новоосноване турске владе. Године 1941, са Првим географским конгресом који је Турску поделио на седам географских региона на основу разлика у клими и пејзажу, источне покрајине Турске су стављене у регион Источне Анадолије, који у великој мери одговара историјском региону Западне Јерменије (назван тако по подели Велике Јерменије између Рима/Византије (Западна Јерменија) и Сасанидске Персије (Источна Јерменија) 387. године нове ере). Вазкен Давидијан назива проширену употребу термина Анадолије за територију у источној Турској која се раније звала Јерменија (која је имала значајну јерменску популацију пре геноцида над Јерменима) "неисторијским наметањем" и напомиње да се у великом броју литературе избегава да се османски исток помиње као "Источна Анадолија." & footnote 34, in Études arméniennes contemporaines , 2015.
Највиша планина у региону Источне Анадолије (уједно и највиши врх Јерменске висоравни) је Арарат (5123 метара). Реке Еуфрат, Аракс, Карасу и Мурат повезују Јерменску висораван са Закавказјем и долином Горњег Еуфрата. Уз Џорух, ове реке су најдуже у региону Источне Анадолије.
Етимологија Име Анадолија на енглеском језику потиче од старогрчке речи "Ἀνατολή" ("Anatolḗ) што значи "исток" и означава (са грчке тачке гледишта) источне регионе уопште. Грчка реч се односи на правац у коме сунце излази, долази од "ἀνατέλλω" ("anatello") "устати", што се може упоредити са терминима у другим језицима као што су "левант" од латинске речи "levo" што значи 'изаћи,' "оријент" од латинске речи "orior" што значи 'устати, настати,' хебрејских речи "מִזְרָח" ("mizraḥ") 'исток' и "זָרַח" ("zaraḥ") 'уздићи се, засијати,' арамејских речи "מִדְנָח" ("midnaḥ") и "דְּנַח" ("denaḥ").
Употреба анадолских термина варирала је током времена, можда се првобитно односила на еолске, јонске и дорске cколоније које су се налазиле дуж источних обала Егејског мора, али такође обухватају и источне регионе уопште. Оваква употреба анадолских термина коришћена је за време владавине римског цара Диоклецијана (284–305), који је створио дијацезу Исток, познату на грчком као Источна (Ανατολής) дијацеза, али потпуно неповезана са регионима Мале Азије. У свом најширем територијалном опсегу, анадолске ознаке су коришћене за време владавине римског цара Константина Великог (306–337), који је створио преторијанску префектуру Истока, познату на грчком као Источна (Ανατολής) префектура, која је обухватала све источне регионе касног римског царства и простирала се од Тракије до Египта.
Тек након губитка других источних региона током 7. века и свођења византијских источних територија на Малу Азију, та област је постала једини преостали део византијског истока, и стога се обично (на грчком) назива источним (Ανατολής) делом царства. У исто време, створена је Анатолика (Ἀνατολικὸν θέμα / "Источна тема") као провинција (тема), која покрива западне и централне делове данашње турске Централне Анадолије са средиштем око Коније, са центром у граду Амориуму."On the First Thema, called Anatolikón. This theme is called Anatolikón or Theme of the Anatolics, not because it is above and in the direction of the east where the sun rises, but because it lies to the East of Byzantium and Europe." Constantine VII Porphyrogenitus,
Латинизовани облик "Анадолија", са завршетком -ија, вероватно је средњовековна латинска иновација. Савремени турски облик "Анадолу" потиче директно од грчке речи "Aνατολή" (Anatolḗ). Руско мушко име "Анатолиј" и француско "Анатол" потичу од имена светаца Анатолија Лаодикијског (ум. 283) и Анатолија Цариградског (ум. 458., први Васељенски патријарх), и имају исто језичко порекло.
Називи Најстарији познати назив за било коју регију унутар Анадолије је повезан са њеним централним подручјем, познатим као "Земља Хатија" – ознака која се у почетку користила за земљу древних Хатија, али је касније постала најчешћи назив за целу територију под владавина старих Хетита.
Прво забележено име које су Грци користили за Анадолско полуострво, иако није било нарочито популарно у то време, било је "Ἀσία" (Asía),Henry George Liddell, Robert Scott, Ἀσία, A Greek-English Lexicon, on Perseus можда од акадског израза за „излазак сунца“ или можда од одјека имена Асува лиге у западној Анадолија. Римљани су га користили као име своје провинције, која се састојала од западног дела полуострва и оближњих егејских острва. Како је назив „Азија” почео да се примењује на шири регион источно од Медитерана, неки Грци у касној антици почели су да користе назив Мала Азија (Μικρὰ Ἀσία, Mikrà Asía), који се односи на садашњу Анадолију, док је администрација Царства преферирала "Ἀνατολή" (Anatolḗ "Исток").
Ендоним "Ῥωμανία" (Rōmanía "Земља Римљана") је прихваћено као друго име за провинцију од стране инвазијских Турака Селџука, који су основали Румски султанат 1077. године. Тако је (земља) Рум постао друго име за Анадолију. До 12. века Европљани су почели да називају Анадолију Турчија.
Током ере Османског царства, творци мапа изван царства називали су планинску висораван у источној Анадолији Јерменијом. Други савремени извори исти простор називају Курдистан. Географи су на различите начине користили термине Источна Анадолска висораван и Јерменска висораван за означавање региона, иако се територија обухваћена сваким термином у великој мери преклапа са другом. Према археологу Лорију Качадуријану, ова разлика у терминологији "примарно је резултат променљивих политичких богатстава и културних путања региона од деветнаестог века."
Први турски географски конгрес 1941. године створио је два географска региона Турске источно од линије Искендерунски залив-Црно море, регион Источне Анадолије и регион Југоисточне Анадолије,Ali Yiğit, "Geçmişten Günümüze Türkiye'yi Bölgelere Ayıran Çalışmalar ve Yapılması Gerekenler", Ankara Üniversitesi Türkiye Coğrafyası Araştırma ve Uygulama Merkezi, IV. Ulural Coğrafya Sempozyumu, "Avrupa Birliği Sürecindeki Türkiye'de Bölgesel Farklılıklar", при чему први углавном обухвата западни део Јерменске висоравни, а други северни део Месопотамијске низије. Према Ричарду Г. Хованисијану, ова промена топонима је била "неопходна да би се прикрили сви докази" о јерменском присуству као део политике порицања геноцида над Јерменима коју је спровела новооснована турска влада и њени "страни сарадници."
Историја Праисторија Анадолије
Људско присуство у Анадолији датира још од палеолита. Неолитска насеља укључују Чатал Хојук, Чајону, Невали Кори, Ашикли Хојук, Бонцуклу Хојук Хацилар, Гобекли Тепе, Норсунтепе, Коск и Мерсин. Чатал Хојук (централна Турска) сматра се најнапреднијим од њих, а Чајону на истоку најстаријим (око 7250–6750. п. н. е.). Неолитска Анадолија је предложена као домовина индоевропске породице језика, иако лингвисти имају тенденцију да фаворизују касније порекло у степама северно од Црног мора. Међутим, јасно је да се анатолски језици, најранији потврђени огранак индоевропског, говоре у Анадолији од 19. века п. н. е.
Древна Анадолија Најранији историјски подаци везани за Анадолију јављају се током бронзаног доба и настављају се током гвозденог доба. Најстарији период у историји Анадолије се протеже од појаве старих Хатија, до освајања Анадолије од стране Ахеменидског царства у 6. веку пре нове ере.
Хати и Хурити
Најраније историјски потврђене популације Анадолије биле су Хати у централној Анадолији и Хурити даље на истоку. Хати су били аутохтони народ, чији је главни центар био град Хатуша. Припадност хатитског језика остаје нејасна, док хуритски језик припада посебној породици хуритско-урартских језика. Сви ти језици су изумрли; односи са аутохтоним језицима Кавказа су предложени, али нису опште прихваћени. Регион је постао познат по извозу сировина. Организована трговина између Анадолије и Месопотамије почела је да се јавља током периода Акадског царства, а настављена је и интензивирана током периода Старог Асирског царства, између 21. и 18. века пре нове ере. Асирски трговци су доносили лим и текстил у замену за бакар, сребро или злато. Клинасти записи, који датирају из периода око 20. века пре нове ере, пронађени у Анадолији у асирској колонији Канеш, користе напредни систем трговачких рачунања и кредитних линија.
Хетитска Анадолија (18–12 век п. н. е) thumb|Лавља врата у Хатуши
За разлику од Акађана и Асираца, чије су анатолске трговачке станице биле периферне у односу на њихове централне земље у Месопотамији, Хетити су до 17. века пре нове ере били концентрисани у Хатуши (данашње Богазкале) у северно-централној Анадолији. Говорили су индоевропским хетитским језиком, или несили језиком на хетитском. Хетити су настали из локалних древних култура које су се развијале у Анадолији, поред доласка индоевропских језика. Први пут су потврђени на асирским плочама из Несе око 2000. п. н. е. Освојили су Хатушу у 18. веку пре нове ере, наметнувши се популацији која је говорила хатски и хуритски. Међутим, према широко прихваћеној Курганској хипотези о протоиндоевропској домовини, Хетити (заједно са осталим индоевропским древним Анатолцима) су и сами били релативно скорашњи имигранти у Анадолију са севера. Међутим, они нису нужно генетски раселили популацију; асимилирали су се у културу некадашњих народа, чувајући хетитски језик.
Хетити су усвојили месопотамијско клинасто писмо. У касном бронзаном добу, основано је Новохетитско царство (око 1650. п. н. е) које је постало царство у 14. веку пре нове ере након освајања Кисвадне на југоистоку и пораза Асува лиге у западној Анадолији. Царство је достигло свој врхунац у 13. веку пре нове ере, контролишући већи део Мале Азије, северозападну Сирије, и северозападну Горњу Месопотамију. Међутим, напредовање Хетита ка обали Црног мора зауставили су полуномадски сточари и племенски Каскијани, неиндоевропски народ који је раније раселио Индоевропљане који су говорили Палајски.. StBoT 10 Већи део историје Хетитског царства односио се на рат са ривалским царствима Египта, Асирије и Митанијског.