Сисак је град у Хрватској и административни центар Сисачко-мославачке жупаније. Према резултатима пописа из 2021. у граду је живело 40.121 становника, а у самом насељу је живело 27.859 становника. Налази се на ушћу Купе у Саву и Одре у Купу, 57 км југоисточно од Загреба.
Сисак је један од ретких градова код којих уз континуитет трајања насеља можемо пратити и континуитет његовог назива: Сегеста, Сегестика (у време када су град насељавали Јаподи), Сисција (за време Римског царства), Сисцијум у раном средњем веку, -{Sissek}-, -{Sziszek}- (мађарско име у доба Аустроугарске), па све до данашњег назива Сисак.
Клима Средња годишња температура: 10,6 °C Годишњи просек релативне влажности: 80% Магла: 82 дана годишње
Град Сисак сместио се на утоку реке Одре у Купу и Купе у Саву, у плодном и често мочварном подручју Панонске низије, обележеном умереном континенталном климом. Кроз историју град се развијао уз Купу, час са њене десне, а час са леве стране. Развоју града посебно је допринела чињеница да су Сава и Купа пловне управо до Сиска, што је подстакло привредни развој и трговину.
Име Сисак је кроз своју историју променио више имена, но — након илирско-келтске Сегестике — сва су каснија имена утемељена на римском имену Сисција (). Тако ће се у раном средњем веку град звати -{Siscium}-, а потом ће се појављивати разне графије које упућују на кајкавски облик имена града: -{Sissek}-, -{Sziszek}-, -{Sciteck}-, -{Zusek}-, -{Sziscium}-, -{Scutzuc}-, -{Zitech}-, -{Scuteck}-. На крају се појављује штокавски облик -{Sziszak}- и Сисак.
Историја Сисак спада међу најстарија насеља северозападне Хрватске, пошто се трагови његове урбане насељености могу пратити све до 4. века п. н. е. Ипак, већ и пре знакова урбаног насеља овај су крај обитавали људи, па су приликом археолошких истраживања нађени преисторијски остаци оруђа и фигура идола.
Илири, Келти и Римљани У 4. веку п. н. е. у ово подручје проваљују Келти из племена Сегестани (грч. Сегестанои) и мешају се са Илирским староседеоцима, а заједничком насељу дају своје име — Сегестика. Чини се да је овај град, смештен с десне обале Купе, тада био највећи град западног дела Панонске низине.
Римљани су у више наврата покушавали освојити Сегестику, но то им је пошло од руке тек 35. п. н. е., кад млади Октавијан, који ће постати римски цар Октавијан Август, након једномесечне опсаде, са војском од 12.000 људи, осваја келтско-илирски град, а са леве обале Купе оснива римски војни логор — Сисцију. Овај је логор убрзо добио статус града, а његова је географска чозиција допринела јачању војног, саобраћајног и управног значења тога урбаног центра, а посебно развоју трговине и занатства. Римска је Сисција имала луку на Купи, а од средине 3. века и ковницу новца који се користио на читавом подручју Римског царства (неколико је примерака новца кованог у Сисцији нађено чак у Палестини), пошто су га обично користиле војне јединице. Осим тога, уз обалу Купе биле су смештене и терме. Неки римски цареви (Костанца, Ветриније, Констанције) су у Сисцији ковали своје новце, а о чему сведочи натпис на њима Сис.Милан Милићевић: "Кнежевина Србија", Београд 1876.
Археолошка истраживања са краја 20. и почетка 21. века донела су на видело и делове градских зидина, посебно њихов крајњи северни и јужни део. Из тога су раздобља познати планови многих грађевина које се налазе испод данашњег центра града, а у Градском музеју, као и у приватним збиркама Сишчана могу се наћи бројне кованице, геме и „римске цигле“, као и делови керамичких посуда.
У доба цара Диоклецијана, римска провинција Панонија подељена је 297. на четири дела, а Сисција постаје главним градом провинције -{Pannonia Savia}- (Савска Панонија)."Гласник друштва српске словесности", Београд 1868.
Хришћанство Хришћанство се рано јавља у овом подручју. У Сисцији је већ крајем 3. века седиште епархије. Први нама познати епископ био је свети Квирин, који је био епископ од 284. до 303., а за време Диоклецијановог прогона хришћана ухваћен је и мучен. На концу је бачен у реку Сибарис (мађ. -{Gyöngyös}-) у данашњој Мађарској. Св. Квирин је заштитник града Сиска, а његов је благдан, 4. јуна, Дан града.
Средњи век У 4. веку почео се умањивати сјај Сисције, а након пропасти Римског царства потпуно је запуштена. Доласком Хрвата у 7. веку град се поново буди и расте, а хрватски кнез Људевит Посавски овде столује почетком 10. века, утврђује град, и од 819. до 822. се бори против Франака.
Нема тачних података о тренутку кад је престала да постоји Сисачка епископија (мада никад није и званично укинута), међутим претпоставља се да је то било током 10. века, па 1094. оснивањем Загребачке бискупије Сисак постаје феудални посед загребачког бискупа, који га је потом, 1215, поклонио Загребачком каптолу. У време угарског краља Беле IV Сисак добија статус градске општине са градском управом и судом. Сисак се отада развија као трговиште и седиште жупаније, чијег је жупана Каптол бирао сваке године на дан св. Лаврентија.
Тврђава мини|десно|250п|Сисачка тврђава (тзв. Стари град) под којом се одиграла Битка код СискаНакон пада оближње тврђаве Устилоња под Турке, загребачки Каптол (бискупија) принуђен је да 1545-1550. на ушћу Купе у Саву изгради за оно време модерну тврђаву Сисак. Град је био изграђен у облику троугла са 3 округле бастионске куле, свака са по 3 спрата са широким стрелницама за артиљерију. На зидовима између кула били су покривени дрвени ходници са стрелницама за пушке. По инвентару из 1552. бранило га је 10 топова, 40 великих и 3 мање пушке.
Борбе са Турцима 1591. године турски султан Мурат III именује Хасан-пашу Предојевића босанским беглербегом, а упади Турака према западу, па и према Сиску и Туропољу, све су чешћи. Након пада Бихаћа, Сисак долази у незавидну ситуацију. Ускоро су се Турци, њих око 12.000, почели окупљати код Петриње чије су зидине биле спаљене одлуком Хрватског сабора, а хришћанску војску, која се састојала од око 5.000 Хрвата, Немаца и Словенаца, предводе бан Тома Бакач Ердеду, војвода Рупрехт Егенберг и Андрија Ауершперг.
У сисачкој тврђави (данас се назива Стари град) која је већ раније изграђена уз помоћ грађевинског материјала из старе Сисције, налазило се свега 800 бранитеља које су предводили каноници Блаж Ђурак и Матија Финтић. 22. јуна 1593. одиграла се велика битка у којој је погинуо сам Хасан-паша Предојевић, као и велики део његове војске. Ова је битка била прекретница која је назначила заустављање турског продирања даље у Европу, а имала је и посебан психолошки утицај, јер је њоме по први пута након Крбавске битке постигнута равнотежа на хрватско-турској граници. Европу је убрзо обишао и штампани летак на којем је била приказана прва велика победа уједињених хришћанских снага средње Европе против турске војске, а војсковође хришћанске војске похвалили су папа Клемент VIII, немачки цар Рудолф II и шпански краљ Филип II.
Урбани развој 18. и 19. века Повлачењем Турака из тих крајева, почетком 18. века, престаје и дуготрајна стагнација у развоју града. Поново се отварају трговачки путеви, а град постаје све важнији као речна лука. Река Сава је између Загреба и Сиска до лета 1856. године била "исправљена", да су могли проћи први бродови. Управо ће речно бродарство постати његовим симболом. Сисак је био 1861. године повезан са Новим Садом и другим ближим местима на води. Дунавско паробродско друштво је имало два поласка брода за Сисак, средом и недељом."Србски дневник", Нови Сад 1861.
У 18. и 19. веку град је подељен реком Купом, па се његов живот одвија у два одвојена насеља, која међусобно нису имала много веза. Са леве обале Купе наставља да се развија Цивилни Сисак (називан касније и Стари Сисак) који још увек припада Каптолу, а са десне обале реке расте Војни Сисак (називан и Нови Сисак или Пречки Сисак) који је био под управом Банске крајине. Године 1853. постоје два Сиска; у "цивилном" постоје три годишња вашара - 15. јула, 16. септембра и 19. новембра. Милитарски Сисак има само пијацу седмичну, четвртком."Војвођанин", календар, Беч 1853.
На почетку овог раздобља Сисак је малено насеље, а становништво живи у дрвеним кућама типичног покупског стила градње, смештеним уз обалу Купе, која је први извор зараде, због луке, али и због сплаварења и риболова. Прва зидана грађевина, након зидања Старог града у 16. веку, сада је жупна црква св. Крижа, на месту где су некад завршавале јужне зидине старе Сисције и где је у римско доба био градски форум.
29. октобра 1838. године Каптол загребачки доноси документ којим Сисак постаје слободно трговиште са својим статутом, печатом и грбом. Већ од 1828. године Сисак има и своју урбанистичку систематизацију која почива на регулаторној основи града што ју је израдио архитект Иван Фистровић. Тај је план предвиђао наставак раста града према растеру улица које су у темељу почивале на организацији улица древне Сисције. Стога ће и остаци Сисције остати закопани испод каснијег града, а до сазнања о њима долазиће се постепено приликом каснијих грађевинских радова. Фистровићев план улица предвиђа четири уздужне улице (север-југ), које прате обалу Купе. Без обзира на њихове касније називе, који су се мењали са политичким променама, Сишчани их увек зову једноставно Прва, Друга, Трећа и Четврта улица (бројећи од Купе). Ове су четири улице међусобно повезане помоћу више попречних улица.
Уз обалу Купе почињу да расту житни магацини, као и остале трговачке зграде, које ће битно одредити изглед и данашњег града. Трговци су се међусобно такмичили, не изгледом својих кућа, него изгледом и квалитетом градње магацина, па су постали готово статусни симбол. Тек ће се након тога мислити на изградњу градских палата, а граде их опет имућни трговци који су у свему имали одлучујућу улогу у граду. Изградња телеграфа од Загреба до Сиска и даље, која је кренула 1855. године, још ће више погодовати трговачкој шпекулацији.
Први пароброд који је доспео до Сиска био је "Софија" 1838. године."Србске Народне новине", Будим 1841. У јесен 1856. године градио се калдрмисани прилаз из града ка реци Сави. Своју робу довозили су на лађама трговци храном из Баната, која се товарила у већим местима. Ту је била понуда пшенице: бачке, бечејске, бечкеречке, панчевачке..."Србски дневник", Нови Сад 1863.
Први дрвени мост на реци Купи изграђен је тек 1862. године, а кад је преоптерећен прометом дотрајао, заменио га је 1934. године зидани мост, који ће постати један од симбола града, а Сишчани ће га назвати Стари мост. У време кад је бетон већ био у широкој употреби, овај је мост изграђен од традиционалних сисачких материјала, камена и опеке, па се истиче својим складним облицима.
Године 1874. коначно су уједињени Цивилни и Војни Сисак под јединствену управу, а први градоначелник јединственог и отада слободног краљевског града био је угледни трговац Фрањо Ловрић. Кроз 25 година свога градоначелниковања постао је једно од најомиљенијих лица у граду, а Сисак је од трговачко-обртничког средишта успео да доведе до савременог изгледа и до контура које су у центру града и данас препознатљиве.
Почетком 1856. године утицајни трговци из Сиска су тражили градњу "гвозденог пута" (жељезнице) до њиховог места."Световид", Беч 1856. Она је 1862. године изграђена и свечано отворена 19. септембра те године"Србски дневник", Нови Сад 1862.; била је то прва железничка пруга у Хрватској, која је повезивала Сисак (преко Загреба) и Зидани Мост, а речни и железнички саобраћај постају претпоставке снажног индустријског развоја града.
Индустријски развој у 20. веку Начином на који су се из угарских интереса развијале Мађарске железнице, Сисак је остао изван главних саобраћајних токова, што је ослабило позицију трговине, али и довело до већег развоја индустрије. Индустријска постројења, која су посебно никла после Првог светског рата, грађена су ван старог градског језгра, а посебно на Цапрагу, где се смешта постројење Шела, а у близини и оно за прераду гвожђа. Око њих су убрзо израсла и приградска насеља, која се начином изградње битно разликују од дотадашње слике Сиска.