Филипинска револуција (, ), такође позната као Тагалошки рат (), била је револуција и касније сукоб између филипинског народа и шпанских колонијалних власти.
Филипинска револуција је почела у августу 1896. године, када су шпанске власти откриле Катипунан — антиколонијалну тајну организацију. Катипунан, на челу са Андресом Бонифасијем, био је ослободилачки покрет чији је циљ била независност од Шпаније кроз оружани револт. Организација је имала утицаја на готово цијелом простору Филипина. Током масовног окупљања у Калоокану, вође Катипунана су се организовале у револуционарну владу, именовале новоосновану владу — „Харинг бајанг катагалуган”, те отворено прогласиле оружану револуцију широм земље. Бонифасио је позвао на напад на главни град, Манилу. Напад није успио; међутим, околне провинције почеле су са побунама. Прецизније, побуњеници у Кавитеу предвођени Маријаном Алварезом и Емилиом Агиналдом (који су били из двију различитих фракција Катипунана) побиједили су у првим конфликтима. Борба за превласт и моћ међу револуционарима довела је до смрти Бонифасија 1897. године, а његову функцију наслиједио је Агиналдо који је водио сопствену револуционарну владу. Исте године, револуционари и Шпанци су потписали Пакт за , којим је насиље привремено смањено. Агиналдо и други филипински официри отишли су у самонаметнути егзил у Хонгконг. Међутим, насиље и непријатељство никада није потпуно утихнуло.
Сједињене Америчке Државе су 21. априла 1898. године покренуле поморску блокаду Кубе, што је била прва војна акција рата. Амерички морнарички Азијски ескадрон (), под вођством комодора Џорџа Дјуија, одлучно је 1. маја поразио Шпанску морнарицу у битки у заливу Манила, ефективно преузимајући контролу над Манилом. Агиналдо се, незванично у савезништву са САД, 19. маја вратио на Филипине и наставио са нападима на Шпанце. Побуњеници су до јуна стекли контролу над готово цијелим Филипинима — осим Маниле. Агиналдо је 12. јуна издао Декларацију о независности Филипина (). Иако је ово означило крај револуције, ни Шпанија ни САД нису признавали независност Филипина.
Шпанска управа на Филипинима званично је завршена потписивањем Париског мира (1898), којим је такође окончан и рат. Овим споразумом Шпанија је уступила САД контролу над Филипинима и осталим територијама. Око Маниле је успостављен ’нелагодан’ мир; америчке снаге су контролисале град, а слабије филипинске снаге их окруживале.
У битки за Манилу која се одиграла 4. фебруара 1899. године, избио је сукоб између филипинских и америчких снага; започет је рат. Агиналдо је моментално наредио „[д]а се мир и пријатељски односи са Американцима наруше и да ће поменути бити третирани као непријатељи”. Прва Филипинска република у фази настанка, јуна 1899. формално је објавила рат Сједињеним Државама.
Филипини нису постали међународно призната независна држава све до 1946. године.
Резиме Главни прилив револуционарних идеја десио се на почетку 19. вијека, када су Филипини били отворени за свјетску трговину. Прве енглеске фирме су основане 1809. године у Манили, након доношења краљевског декрета 1834. године којим је град званично отворен за свјетску трговину. Филипинима се управљало из Мексика још од 1565. године, док су колонијални административни трошкови били покривани субвенцијама од галеонске трговине. Повећана конкурентност са страним трговцима довела је до пропасти трговине галеонима 1815. године. Након признавања мексичке независности 1821. године, Шпанија је била приморана да управља Филипинима директно из Мадрида и пронађе нове изворе прихода за плаћање колонијалне администрације. У овом моменту, постреволуционарне идеје из Француске дошле су и до Филипина путем књижевности односно књижевних умјетничких дјела која су налазила читаоце на Филипинима, што је резултовало успоном просвијетљене племићке класе принсипалија () у друштву.
Шпанска револуција 1868. () окончала је аутократску владавину краљице Исабеле II. Аутократска влада је замијењена либералном, на челу са генералом Франсиском Сераном и Домингезом. Серано је 1869. године именовао Карлоса Марију од Торе за 91. . Идеја либерализма на Филипине је уведена управо за вријеме његове владавине.
Избор Амадеа Савојског на трон Шпаније довео је до замјене Де ла Тореа 1871. године. Влада сљедећег , Рафаела де Искијерда, 1872. године је доживјела устанак филипинских војника за арсенал тврђаве Сан Фелипе у Кавите ел Вијеху. Седам дана послије буне, много људи је ухапшено и доведено пред суд. Тројица су били секуларни свештеници: Хосе Бургос, Маријано Гомез и фратар Хасинто Замора; њих су шпанске власти објесиле у Багумбајану. Њихово погубљење имало је дубоког утицаја на много Филипинаца; Хосе Ризал, национални херој, посветиће свој роман El filibusterismo управо њима.
Много Филипинаца ухапшених за могуће побуњеништво депортовано је у шпанске казнене колоније. Неки од њих, како год, успјели су побјећи у Хонгконг, Јокохаму, Сингапур, Париз, Лондон, Берлин или неке дијелове Шпаније. Састајали су се с филипинским студентима и другим егзилантима који су побјегли из казнених колонија. Повезани заједничком вјером, основали су организацију познату као Покрет Пропаганда (). Ови емигранти су се првобитно служили пером за осуђивање шпанског злостављања и израбљивања људи те тражење темељне реформе стране колонијалне владе.
Романи Хосеа Ризала, Noli me tángere (Touch Me Not, 1887) и El filibusterismo (The Filibuster, 1891), открили су шпанске злоупотребе у друштвенополитичким и религијским аспектима. Издавање Ризаловог првог романа довело је до злогласног аграрног конфликта 1888. године у његовом родном граду Каламби, када су доминиканске хацијенде доведене у проблеме око плаћања пореза влади. По повратку из Америка, Ризал је 1892. године основао Филипинску лигу (La Liga Filipina), филипинску асоцијацију организовану ради реформи колонијалне владе. Када су Шпанци сазнали да је Ризал на Филипинима, ухапсили су га и депортовали неколико дана након оснивања Лиге.
Депортација Ризала резултовала је распадом Лиге. Мирна кампања за реформе била је окончана, а започета много агресивнија. Када је чуо да је Ризал депортован у Дапитан, члан Лиге Андрес Бонифасио и његови пријатељи основали су тајну организацију по имену Катипунан, у кући смјештеној у Тонду (Манила). Катипунан је добијао све више и више чланова и био посебно привлачан нижим класама. Бонифасио је јуна 1896. послао емисара у Дапитан како би добио и Ризалову подршку, али Ризал је одбио да учествује у оружаној револуцији. Катипунан је 19. августа 1896. године открио шпански фратар, када је означен почетак Филипинске револуције.
Револуција се првобитно распламсала у осам провинција Централног Лузона. Оружани отпор се касније проширио регионом Јужни Тагалог, поготово провинцијом Кавите, гдје су градови били постепено ослобађани током првих мјесеци устанака. Узастопне конвенције 1896. и 1897. године у Имусу и Техеросу одлучиле су о судбини нове републике. Република бива основана у новембру 1897. године, а устав је прогласила побуњеничка влада.
Битка у заливу Манила се одиграла 1. маја 1898. године, као дио рата. Агиналдо, који се 19. маја вратио из добровољног егзила, 24. маја се у Кавитеу огласио сљедећим ријечима: „... Враћам се да преузмем команду свих снага за остварење наших гордих аспирација, успостављање диктаторске владе којом ће се наведени декрети ставити под моју пуну одговорност...” »... I return to assume command of all the forces for the attainment of our lofty aspirations, establishing a dictatorial government which will set forth decrees under my sole responsibility...« Агиналдо је 12. јуна прогласио независност Филипина, Appendix A а већ 18. јуна издао декрет прогласивши диктаторску владу на чијем ће челу бити он. Агиналдо је 23. јуна издао други декрет, којим је диктаторска влада замијењена револуционарном владом. Appendix C Између јуна и 10. септембра 1898. године, револуционарна влада је одржала изборе за Малолоски конгрес; Емилио Агиналдо је тада изабран за предсједника Филипина. Непријатељство имеђу америчких и филипинских снага је обзнањено 2. фебруара 1899. године. Ch. 7 На сједницама одржаваним у периоду од 15. септембра 1898. до 13. новембра 1899. године усвојен је Малолоски устав, чиме је створена Прва Филипинска република, са Агиналдом као предсједником. Агиналдо је 12. јуна 1899. године прогласио објављивање рата против САД, покренувши тако рат. Америчке снаге су ухватиле Агиналда 23. марта 1901. године, а на вјерност Сједињеним Америчким Државама заклео се 1. априла. Амерички предсједник Теодор Рузвелт објавио је 4. јула 1902. године потпуно помиловање и амнестију за све Филипинце који су учествовали у сукобима, тако ефективно и коначно зауставивши тешки разорни рат.
Коријени мини|Мапа Филипина пред крај 19. вијека
Филипинска револуција је била акумулација идеја и експозиција међународној заједници, што је довело до започињања националистичких подухвата. Пораст филипинског национализма је био спор али неизбјежан. Злоупотребе шпанске владе, војске и свештенства током три вијека колонијалне владавине, као и објелодањивање поменутог дјеловањем илустрадоса крајем 19. вијека, поплочало је пут за уједињени филипински народ. Како год, раст национализма био је спор због тешкоћа у друштвеном и економском међуодносу Филипинаца. У датираном писму које је написао филипински писац Хосе П. Ризал и послао оцу Висентеу Гарсији са Атенеа мунисипала де Манила, Ризал каже сљедеће:
Отварање Маниле свјетској трговини мини|Скица шпанског галеона током трговине на релацији
Прије отварања Маниле иностраном тржишту, шпанске власти су одвраћале стране трговце од боравка у колонији и уласка у пословне везе са истом. Краљевским декретом 2. фебруара 1800. године странцима је забрањено да живе на Филипинима, баш као и краљевским декретима из 1807. и 1816. године. Маријано Рикафорт је 1823. године објавио едикт којим је забрањено страним трговцима да тргују на мало и ради трговине посјећују провинције. Исти едикт је поново издао Лардизабал године 1840. Краљевским декретом издатим 1844. године забрањено је странцима да путују у провинције под било којим изговором, а 1857. године неколико закона против странаца додатно је било ревидирано и уведено.
Широким прихватањем доктрине лесе фер пред крај 18. вијека Шпанија је ’опустила’ своју меркантилистичку политику. Британска окупација Маниле (1762—1764) приморала је Шпанију да прихвати чињеницу да је немогуће изоловати колонију од дјеловања и трговања са свијетом. Страним бродовима је 1789. године дозвољено да довозе азијска добра у луку Маниле. Чак и прије 1780-их, много страних бродова — укључујући клипере Јанкија — посјећивало је Манилу упркос регулацијама којима је ово било забрањено. Феликс Беренгер де Маркина је 1790. сугерисао да краљ Шпаније отвори Манилу свјетској трговини. Такође, банкротирање Краљевске компаније Филипина (Реал компања де Филипинас) моментално је приморало шпанског краља да отвори Манилу за свјетску трговину. У краљевском декрету издатом 6. септембра 1834. године, привилегије компаније су биле укинуте а лука Маниле отворена за трговину.
Отварање лука и стране фирме Недуго након отварања Маниле свјетској трговини, шпански трговци су почели да губе своју комерцијалну надмоћ на Филипинима. Рестрикције против страних трговаца су смањене 1834. године када је Манила постала отворена лука. До краја 1859. године било је 15 страних фирми у Манили. Седам их је било британских, три америчке, двије француске, двије швајцарске и једна њемачка.
Неки амерички трговци су се настанили у Манили 1834. године и у великој мјери инвестирали у пословање. Двије америчке пословне фирме бивају основане: Расел, Стерџис и компанија и Пил, Хабел и компанија; постају двије међу главним, водећим пословним фирмама. У почетку, Американци су имали предност над британским конкурентима јер су за филипински извоз нудили производ по релативно доброј цијени; примјер је кањамо (индустријска конопља), шећер и дуван.