Младен Стојановић (Приједор, 7. април 1896 — Јошавка, код Челинца, 2. април 1942) био је љекар, хуманиста и револуционар, учесник Народноослободилачке борбе, један од организатора устанка на Козари 1941. и народни херој Југославије.

Уочи балканских ратова, 1912. као ученик гимназије укључио се у тајну омладинску национално-револуционарну организацију „Народна одбрана”, а недуго потом је постао и члан „Младе Босне”. Био је изразити поборник ослобођења југословенских народа од Аустроугарске и један од вођа национално-револуционарне омладине у Тузли. Након Сарајевског атентата и почетка Првог свјетског рата, 1914. осуђен је на 15 година затвора, али је 1917. амнестиран и пуштен.

Након рата је студирао медицину у Загребу и Бечу, а од 1929. је радио као љекар у родном Приједору. Као „народни љекар” који је бесплатно лијечио сиромашне, веома брзо је стекао велико поштовање и популарност међу народом Приједора и шире околине. Од 1936. је радио и као љекар амбуланте рудника у Љубији, гдје је отпочео дружење са радницима и синдикалистима, али и учествовао у њиховој борби за боље услове живота.

Иако је комунистичке идеје прихватио још као студент, тек септембра 1940. постао је члан илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Као љекар је учествовао у Априлском рату, али се послије капитулације вратио у Приједор, гдје су га јуна 1941. ухапсиле усташе. Након бјекства из затвора отишао је на Козару, гдје је активно радио на организовању оружаног устанка.

Народ Козаре, заплашен усташким злочинима, брзо се одазвао позиву на устанак и већ у августу је формиран Козарски партизански одред, чији је Младен био командант. Овај Одред изводио је борбене акције против окупатора и усташа, због чега је против њега било покренуто неколико акција и офанзива. Упркос томе, Одред је успио да се одржи на Козари и даље изводи акције. Младен, који је у току устанка постао готово легендарна личност на Козари и Поткозарју, обилазио је села и позивао људе у борбу против окупатора, па је велики број људи овог краја укључио у Народноослободилачки покрет (НОП).

Пошто је Младенова популарност расла и ширила се Босанском крајином, он је јануара 1942. године прешао у Подгрмеч, гдје је био у Штабу Првог крајишког одреда, а у фебруару је на Скендервакуфској конференцији био изабран за начелника Оперативног штаба НОП одреда Босанске крајине. Почетком марта, у сукобу са четницима Лазе Тешановића, код Липовца, тешко је рањен у главу. Након тога опорављао се у партизанској болници у селу Јошавка. У току четничког пуча Раде Радића у Четвртом крајишком одреду, убијен је заједно са осталим рањеницима.

За народног хероја проглашен је 7. августа 1942. године. У његову част село Букин, код Бачке Паланке, 1946. је понело назив Младеново, а 1975. снимљен је филм „Доктор Младен”.

Биографија 200п|мини|десно|Родна кућа др Младена Стојановића рестаурирана у Депаданс Музеја Козаре Породица Младен Стојановић је рођен 7. априла 1896. године у Приједору. Његови родитељи — отац Симеон Симо (1861—1926) и мајка Јованка (1865—1939) имали су деветоро дјеце, пет кћери — Георгину (1891—1956), Персиду (1894—1959), Јелисавету (1899—1988), Милицу (1900—1985) и Драгињу (1903—1981) и четири сина — Младена, Сретена (1898—1960), Драгутина (1905—1917) и Велимира (1908—1982).

Породица Младена Стојановића потиче из Херцеговине, из Невесињског поља. Крајем 17. и почетком 18. вијека, породица Јакшић се под вођством кнеза Вукоја Јакшића преселила на Козару, у села повише Приједора. Један Вукојев син био је кнез Петар, по коме су се његови потомци прозвани Кнежевићи (у Миској Глави), док је други Вукојев син имао сина Милана и унука Стојана, по коме су прозвани Стојановићи. Стојановићи су били свештеничка породица, први свештеник у њиховој породици је био Павао Стојановић, а насљедници Стојановог сина Николе у наредна три кољена били су свештеници — Илија, Гавро и Симо.

Младенов дјед, Гавро Стојановић, био је дуги низ година свештеник у Козарцу, а средином 19. вијека је започео изградњу породичне куће у Приједору. Младенов отац Симо завршио је 1885. године богословију у Задру и био први школовани свештеник у својој породици. Од 1901. до 1911. године налазио се на мјесту свештеника у Козарцу, а по потреби је опслуживао и цркву у Љубији. Симо је био врло образован човјек који је пратио штампу, нове књиге и часописе, а понекад је и сам објављивао у листу „Босанска вила”. Бавио се етнологијом, испитивао је насеља и миграције у Босанској Крајини и поријекла крајишких презимена. Такође је био веома активан у акцији за српску црквеношколску аутономију, за подизање школа и цркви и у пропагирању просвјетних идеја.

Мајка Јованка такође је потицала из свештеничке породице Вујасиновића, из Босанске Дубице. Њен отац, прота Теодор Вујасиновић, био је учесник Пецијине буне против Турака, 1858. године, због чега је био затваран у Бихаћкој кули. Јованка је била велика доброчинитељка, која је за вријеме Првог свјетског рата помагала незбринуту дјецу, а свој хуманитарни рад је наставила и послије рата као добротвор и члан разних хуманитарних друштава.

Сими и Јованки је у подизању своје седморо дјеце приоритетно било њихово школовање, па иако породица није била превише богата, сва њихова дјеца су се школовала и касније студирала — ћерке Георгина, Персида и Јелисавета су завршиле учитељску школу, Младен и Драгиња су студирали медицину, Сретен ликовне умјетности, Милица филозофију и Велимир право.

Школовање и револуционарни рад Почетком 20. вијека у Приједору су постојале две основне школе — тзв. Државна школа и Српска школа, у којој су учитељи били Срби, а дјеца претежно из српских породица. Ова школа је била основана још 1834. године, а њена зграда је страдала 1882. године у великом пожару у коме је страдао дио Приједора. У нову зграду Српске школе, изграђену 1884. године, Младен је пошао 1902. године.

Након завршетка основне школе, Младен је 1906. године уписао Велику гимназију у Сарајеву. Након завршеног првог разреда, 1907. године је прешао у Тузлу и ту је у Великој гимназији наставио даље школовање. Наредне године, у Тузлу је дошао и Младенов млађи брат Сретен Стојановић, који се овдје уписао у први разред гимназије.

Вријеме почетка Младеновог школовања било је веома политички бурно у односима између Аустроугарске и Краљевине Србије — године 1906. је избио тзв. „Царински рат”, а 1908. године Аустроугарска је извршила анексију Босне и Херцеговине, што је био повод избијања „Анексионе кризе”. Ови политички догађаји су имали великог утицаја на Србе у Босни и Херцеговини, али и на друге народе — Муслимане и Хрвате и код њих стварало све веће незадовољство аустроугарском окупацијом. Посебно незадовољство политичком ситуацијом у Босни и Херцеговини јављало се код младих, а прије свега код ученика и студената.

мини|Стара зграда гимназије у Тузли Године 1911. Младен се у гимназији у Тузли укључио у „Тајну ђачку организацију”. Ова организација је у почетку била више литерарно удружење, него политичка организација, али је током времена доживјела неколико преображаја. Поред литерарних, њени чланови су уносили политичке и социјалне теме и често су расправљали о актуелним питањима која су мучила национални живот Срба у Босни и Херцеговини. Сви чланови ове организације су пуно читали, а на темељу прочитаних дјела су потом одржавали предавања (Младен је једном приликом држао предавање „О здрављу народа”). Посебан утицај на ученике Тузланске гимназије, а прије свега на Младена и његовог друга Тошу Илића, имао је професор Вељко Вујасиновић, који је био истакнути члан Соколског друштва.

У прољеће 1912. године, Младен и Тоша су као ученици шестог разреда гимназије, преко Радета Ђурановића Чемерног, који је био аутор тада забрањене збирке пјесама „Иза решетака”, ступили у тајну националистичку организацију „Народна одбрана”. Пошто је ова организација била организована по систему тројки, Младен и Тоша су имали контакт само са Радетом, али и поред тога за њих је чланство у овој организацији имало велики значај. Одмах након завршетка школске године, они су из Тузле кренули у Србију. Преко Брчког и Сремске Митровице, стигли су у Шабац, гдје су се повезали са мајором Димитријем Павловићем, код кога су положили заклетву и постали чланови организације „Уједињење или смрт”. Након неколико дана дошли су у Београд, гдје су се у кафани „Златна моруна” на Зеленом венцу сусрели са члановима „Младе Босне” — Гаврилом Принципом, Мустафом Голубићем, Недељком Чабриновићем и др.

Из Београда су заједно са групом омладинаца, међу којима су били Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Ђула Буковац и др, отишли у Врање. Ту су се повезали са војводом Вуком и потом су око мјесец дана провели у једној касарни, гдје су похађали војну обуку, вјежбајући се у руковању оружјем. Након завршене обуке, вратили су се у Београд, а потом у Шабац, гдје су боравили Љуба Мијатовић и Владимир Гаћиновић, који се тих дана вратио из Швајцарске. Након скоро два мјесеца проведена у Србији, Младен и Тоша су се вратили у Босну. Љетне распусте Младен је проводио у Приједору, али те године након завршетка школске године није дошао, што је у породици изазвало велику забринутост, посебно јер о њему нису ништа знали скоро два мјесеца. Након повратка, Младен је оцу детаљно испричао о свом боравку у Србији.

На почетку нове школске године, Младен и Тоша су отпочели са интензивним радом у „Тајној ђачкој организацији”, а један од главних задатака им је био окупити што већи број омладинаца који су били противници аустроугарске власти. Посебну пажњу су посвјећивали укључивању омладинаца Муслимана у организацију, јер је она била сачињена искључиво од Срба. У том циљу, чланови организације су отпочели сукоб са појединим професорима, који су прогонили ђаке Муслимане, који су били српски оријентисани. У овоме се посебно истицао неки професор Хаџикадић. У једном од сукоба са професорима-режимлијама, омладинац Трифко Грабеж је у афекту ошамарио једног професора, након чега је заједно са групом ученика био искључен из школе. У знак протеста, тајна организација је организовала штрајк солидарности у који су ступили углавном ученици српске националности. Младен и Тоша су били означени као вође овог штрајка, због чега су били кажњени, а Тоша је и изгубио стипендију.

Октобра 1912. године избио је Први балкански рат, који су балканске државе — Краљевина Србија, Краљевина Црна Гора, Краљевина Бугарска и Краљевина Грчка повеле за ослобођење својих територија од Османског царства. У страху да се овај ослободилачки поход не прошири и на територије које су се налазиле под њеном окупацијом, Аустроугарска је извршила мобилизацију и појачала своје снаге према границама Србије и Црне Горе. Пошто су све школе биле затворене, пуштене, ради смјештаја војске, Младен се вратио у Приједор. Прекид наставе је трајао око два-три мјесеца, а након тога, почетком 1913. године, дошло је до промјена у „Тајној ђачкој организацији” — за новог предсједника је био изабран Петар Гутеша, а за секретара Тошо Илић, Младенов блиски друг. За вријеме распуста, сви чланови организације имали су задатак да у својим срединама политички раде са народом, а прије свега омладином. Ово је вршено преко легалних организација, а најчешће преко Соколских друштава и др.

Крајем 1913. године дошло је до нових промјена у руководству „Тајне ђачке организације”, за предсједника је изабран Тоша Илић, за потпредсједника Младен, а за секретара Божо Томић. Пошто су Тоша и Младен били чланови организације „Уједињење или смрт” они су успјели да организацији наметну платформу борбе свих Јужних Словена за ослобођење и стварање самосталне државе. Промјене у схватањима су све више биле видљиве и у организацији, па је су се у њу полако почели укључивати Муслимани и Хрвати. У то вријеме тузланска тајна организација је била једна најјачих и најбоље организованих организација Младе Босне.

Хапшење и робија